У порти каменичке цркве

Црква у Каменици

– Докле ћу да те опомињем да не идеш у цркву, знаш ли колико ми проблема правиш? Браћа ми преко границе, ти идеш у цркву! – викао је отац увек када се баба, сва модра у лицу од батина, враћала из цркве.
– Све можете да ми забраните, али веру не – била је једина реченица којом се баба бранила.
Посматрала сам ту породичну расправу, додуше деда и мама су увек ћутали, а ја сам кришом навијала за бабу.
Није ми било јасно шта има лоше у томе што баба иде у цркву, и зашто је тамо бију, а она опет иде.
Неколико дана пре одласка у цркву,а то је било на Ускрс, Ђурђевдан, Богородицу и Свети Архангел – нашу крсну славу, коју је некада славило цело село, а сада је и то било забрањено, баба је вршила припреме. Ја све време молим бабу да ме поведе, она одбија, а на крају ме ипак поведе.
Црква је удаљена од села мање од два километра, на путу за Сенокос, и ми увек идемо пешице. Кажу да је ту била првобитна постојбина села. Прва посета цркви после дугих зимских месеци је на Ђурђевдан.Тада олистају забрани, озелене ливаде прошаране нежним главицама пољског цвећа. Пут води близу реке у чијим врбацима безбрижно чаврљају врапци. Занета свом том лепотом зверам около па се често спотичем и падам, а баба ме опомиње да ако се испрљам, мора да ме врати кући јер прљава у цркву не могу ући, греота је.
Црква је на најлепшем месту крај реке, као да је сам Бог ту посадио. Изнад реке уздижу се високе литице кроз које води узани путељак ка Билу. Литице су обрасле здравцем и јоргованом, најлепшим цвећем које млади беру за ђурђевданске венце. Тамо високо на небу изнад литице круже белоглави орлови, а баба каже да они живе само тамо где је природа лепа и чиста а људи добри.
Баба свечано одевена, са обавезним цветом мушкатле заденутим за шамију, тако су се жене китиле о празницима, у једној руци носи корпу, плетену од прућа, у њој понуде и обавезно цвеће и свеће. У корпи је испечено пиле, пита и хлеб омешен у облику крста, а буде и колача. Мајка не иде у цркву, али јој помаже у припреми кријући од оца, а деду баш брига шта се догађа. Ћутим и ја да не сазна отац и тако упропастим ствар.
Невелико црквено двориште ограђено је оградом зиданом од камена из реке која протиче крај саме цркве. Лево од улаза је просторија са ћошком где се у приликама ручавало, а кад буде много света, људи седе у црквеном дворишту или испред дворишта. Сада су се жене које долазе могле на прсте избројати. Приликом сваког доласка видело се како црква пропада и руши се, а нико није смео да је поправи.
Кад одемо, најпре се у цркви упале свеће и кандило и жене се моле Богу, а кад се молитве заврше и свеће изгоре, онда се за заједничком трпезом руча, подели се ко је шта донео. Милиција је најредовније долазила и батинала непослушне вернице не обазирући се на нас децу. Ми смо се у тим приликама скривала у олтару или бежала иза цркве.
Кажу да „сила Бога не моли“, па је тако и тих неколико упорних жена на крају дигло руке. Опустело је црквено двориште, а врата цркве годинама не отвори нико. Много година касније времешни Каменичани почели су да одлазе на Богородицу да обиђу светињу у рушевинама, очисте коров и упале свеће, толико се могло.
Скамењена пред призором када сам после много година скупила снаге да крочим у тај простор, записах:

Ни камен на камен више се не стоже
Зјапи руина ко осушена грана
Што се ка небу протеже
Само Богородица са иконостаса буднује
У дослуху са небеском плавети
Зле силе са светилишта прогања

Блажена са зида сумрачје нам скидаш
Кроз трње и коров у походе ти стижем
Твојим би благословом
Огрлицу светлости покајницима да нанижем
Недрим ти дане памћењем
Прекора и страха сечиво времена брид
Окрећем точак савести
У душу ми капље стид

____
Извор: „Неко ће сигурно доћи“, Наташа Панић, 2011.

Фото: Црква у Каменици данас, Милан Симоновић, Ниш

Милена

...Умрела сам ка нап'лни шесе и једну годин. Поболе се оди живот. Разболе се оди муку и сећирацију па ми у болницу у Пирот одсекоше левуту ногу. Седмити д'н оди аперацију дојдоше ми нагосје некаква дечица. Убава у-лице, па чисто и бело облечена па ме окају да си идем сас њи. А ја ји окам да пријду до мен, да видим која су, чија су, не познавам ји. Ама ка ји побоље загледа, оно бре, асли мојата дечица, синовети, што ми умреоше ка беоше бебетија. Оди три сина, другата два умреоше оди сиромаштију, оди незнање. Ветар ти и крвне групе. Ли има доктури, умеју ли да вреве. Другото дете ми поживе петнајес д'на. Море, муж'т ми га и у општину пријави. Па, би преди неколко године, додек ми првити син беше у војску, дојде ми оди општинарете позив за војску, за мртвог Милорада. А оно ми се под-груди напраји гручка голема како балон:
-Па, ћорче ћораве, е ли смо из исто село, ли знајете да си само једно дете имам! Осамнајес године прошле су, па ја ли че га кутам толће године!
А они ми орате дека је закон исти за свити и да они морају да ми даду позиват, па ји ич неје ни брига ако Милорад нече ил не може да иде у војску. Па се мислим само, какве школуване будале има на овија свет, мани, мани.
Кво да прајим, узо позиват, па ка си они заминуше, ја га сцепи. Да га не показујем на мужатога ка дојде оди терен. Првити син је сазнал да си је имал два брата ка се врну из војскуту...
А Милорад ми испушти некрштену душицу у-руће ка се вртамо оди лекара. Т'гај немаше превоз до Пирот, него си са мојег Стевана на мотор, а бебето у средину па ај по доктури. И ка се вртамо, б'ш по Долњи-пут, Милорад само врисну, испишта, испишта црвачћи и више му не чу глас...
Мој башта Бранко га сарани негде у авлију, ама ја нес'м смејала да гледам куде је. Ли се орати у народ, ако на невестуту умре некрштено бебе, неје добро ако она види куде су јој детето закопали. И трећото дете беше мушко. Ама на њег ни име не стигомо да дадемо. Оди одма си не ваљајеше. И доктурити ни рекоше, јоште у болницуту ка лежа, да га нема буде. Само што га донесо оди болницу, ни пет д'на не поживе. Баштами га закопа покре Милорада...
Тека си ми остаде само једно дете, мој Славиша. Море и за њег се, ка беше бебе, плаши да му неје нешто лоше. Ли се, мори, мину четирес д'на како се роди, а оно се поболе. Леле, кве сам муће видела. Четирес д'на сам лежала сас њег у болницу. Па га одведу оди мен у другото сопче па га сас некакве игле боду у грбину тува куде му је кичма. А детето пишти оди болови, пишти па извива. А мен се срцето ћине оди муку. Уф, ка се само сетим и с'га ми је мука и тужно ми под-груди. И д'н-д'н'с, тека ка сам сама, ја си чујем како ми децата пишту...
Па тека, тека, па се мину малко време, па ми Славишко порасте, па еј, би да појде у школу. А ја га гледам, па си оратим сама, само да му неје нешто, само да га не боли. И, а ми се оно пожали, тека, да га боли глава ил нешто друго, а ја претрним оди стра да неје нешто смртно.
Море, муће сам имала оди како си знајем за мен. Док бео девојчурљак, беомо си дома сирома до пртку. Гладна сам била сваћи д'н. Преко зиму, корће оди дрво смо варили, жељни за чорбу. Најела сам се моружњак за цел живот. Па једва чекамо сас брата ми да дојде пролет, да стигну младе покриве. Да напрајмо чорбу сас јајце. Испостили смо се па мани га, па ка ни некој даде парченце оди мрсночу, оно ни после стомак боли.
А ка отидо за Стевана, решимо, че почнемо да прајимо кућу. А паре нема. Па Стеван отиде на терен там по Босну, по Београд а ја турим две крошње на кобилку па ај на њиву. У једну крошњу дете а у другуту дуван за садење. И сретне ме Лепка из Горњу-малу:
-Милено, кам ти га детето?
-Те га у крошњу.
-Како, мори, у крошњу?
-Те, погле ако не верујеш.
А она подигне покривкуту оди крошњу па смеје:
-Леле, леле, луда жено, куде се па само сети?
-Па, оно куде чу га? – оратим ју ја.
Па по цел д'н на Баир. Савила сам се до-зем. Детето вржем у љуљћу за ореј па трчим до Нишаву да заватим воду сас канту. На сваћи струч'к дуван мора да се сипне водица, да се прими. Па трчим до орејат да видим да ми детето неје с'лнчосало.
И тека сваћи д'н, јутрам, рано, па додек се не ст'вни, трчи у дуван, трчи у морузу. Оно једна ли је работа. Па исто јурење ка дојде време за брање, па низање. Јутрам рано брање а у пладне низање. Па се оди брање и низање прсти улепе, поцрнеју како катран. А дете си тражи његово, тражи једење, премену. Па куде голема работа, куде се требе слушаш.
Море, мани, мани...
И тија дуван неје једина работа у-поље. Трчи у Будин-дел, трчи у Парасиње, па на Плужницу, иди у Сл'бачко Поље и Свође, трчи у Матавију, на Баир, па на Тупанар и у Бресје. Ли се требе окопа, опраши, загрне, оплеви, ли се требе градина расади, па да се навади, да се опрска и лозје и дуван и жито и градина. А градина, пуста остала, ч'к у Матавију, у Црвенско. У-свет далек. Ал' мора там, там има вода, има ваде за наваџување. Ма, имаомо си ми њивчетића за градине и поблизо, ал' немаомо си мотор за наваџување. Требе се вода доведе ч'к оди Нишаву. Па дојде лето, муж узне одмор за жетву. Па рано, у четри саата дидзање, па по цел д'н на њиву, на с'лнце. Дете у љуљћу па под ореј, а у руће срп, па трпај снопови, дизај крстине. Па требе свозење оди њиву а кој да га свози. Немамо си ни кола ни краве. Па моли једног, моли другог а никој нече џабе. Па јутре трчим по његовете њиве да се раздужим. Давам му сламу оди вршу. А у вршу се наг'лтам прашину позади вршалицуту, па мани. Оћоравејем оди осиље. И неје једна врша. Ли се требе зајмим, да ми врну ка мен требе да вршем.
Оди силну работу почнем да се питујем када че дојде зима да си душу одморим а оно очеш. Стигал дуван за пакување. А дуванат ж'лт како злато, убав, целу кућу замерисал. По цел д'н седим у собу покре картонсће кутије па листовити оди дуванат пакујем а у прву класу а у другу класу. А ка га предадем у Нишавску долину, они га туре у четврту класу. Вреве дека неје добар, испуцал, има рупе, буђав, грчкав. Па они га нече пале сас цели листови, мислим се, него че га мељу, че га роне у-ситно. И целуту годину, целуту мојту муку, мојти зној они туре у четврту класу. И који су па тој стручњаци за дуван ка понапред заједно идомо у школу. И они и ја имамо само си четворолетку оди школу. И с'га че ми они мојту зараду туре у четврту класу. Ветар ти дуван и класу.
И тека сваћи д'н, тека сваку годин. Море, пуста младос остаде у работу и трчање. Ка дојде ноч, ја успим детето па си легнем ал' нече с'н на очи. Руће се запалиле оди работу па гору. Мука у-нође оди одење по њиве, па се целу ноч обртам и превртам, слешчем како куче на с'лнце. И т'м'н ме пред-зору спање превари, а оно вечемка стануло јутрам. Да се дидза па па на работу. Па ми тека додек лежим, дојде нешто у-главу, како на м'лечка деца, па ми дорим смешно кво све на човека мож да дојде у б'к'лицуту. Ли старити орате да се злато тражи и наоди само ујутру, ка с'лнце излази. Тагај се, вреве, злато познава по сијање у травуту, назем, у камање. Море, оштурело га дабига, ли се толка јутра дидза рано а само работу најдо и само муку видо. Сецање, работење, трчање, те текво си је моје злато...
О, леле, леле, мислим се, када че умрем да се малко одморим. Ал' па, погледам детето па се помислим кво че оно прај ка остане само сас башту си. А и баштаму је у десет године сироче остал. Па, ли га требе некој опере, да му даде једење, да га покрије ка спи да не одзебне, да му вреви душо мамина. Тој код мачаву нема, тој мачава не дава...
И те тека, ћутала сам, трпела сам, мучила сам се, па се мислим, еј на там, че даде Бог да буде по-л'ко, по-арно и на мен и на детето и на мужатога.
Па даде Бог, кућу напрајимо, па ми детето порасте па се ожени па ми даде унучетија. Једно мушко и једно девојче, изела ји баба. Марко и Теа. Моје Маринче и моја Тека, моја унучетија - дал им Бог здравље, нек су само жива и здрава. Па сво оној мучење, сва работа коју претури преко грбину, дојдоше ми некако по-л'ко ка се унучетијата почеше мотају покре мен. И лебат ми је по благ ка су она тува.
И с'га ка требе да си живујем и ка има за какво да живујем, суђеницете дојдоше по мен. Додек је требало да се на грбину дом носи, тагај нес'м имала време да мислим оди здравље. А с'га, ка се малко ослободи, целити мојти живот, сва онај мука, работа и сецање, с'га се претворише у болес. И чини ми се некако, додек бео поди работу, бео некако по здрава, ко да ми не беше ништа. А с'га – болес. Куде па тој? Е, па, нече ми Бог даде два добра одједнуш па мани. И Бог је криводеља, криво дели. На онија што имају, дава још. А на сирома, који си ништа немају, који су си жељни за све, узне и оној кво имају.
Море, што ме, мајћо, неси родила поди срећну дзвезду па ме и на ђубре после врљај!
Него, кво чу - тека су ми онеј суђаје записале ка сам се родила Да нес'м у болницу, ја би у њиву умрела. Знајем да си мојти син њега окривљује за мојту мречку јел из село отиде да живује са жену и деца ч'к у Ниш. Па си он мисли да сам се разболела оди тугу и јадување за децата... Ама дете, немој си будалесто, никој ми неје крив. Сама сам си крива. Нес'м си разбирала. Нес'м се пазила.
А жал ме највише за децата, неје ме жал за мен. Моје си прошло, младити да имају. Жал ме што ми Бог не даде још некоју годин да припомогнем на мојти. Да јим исплетем још јед'н џемпер, још једне наглавће. У крошњето, дом, остаде ми једна цела и једна до половин, на игле, неисплетена. Останул ми у шерпу васуљ бези запршку, недоплевен расадник преди врата, остаде до половин испричана приказница на унучетијата...
Те толко ти оди живот - јурење, сецање, отимање, трчање, работење, влачење, мучење. А надокрајће че се свити свртимо у једну рупу. Земља ни је све давала па че си с'га земља и узне. А тува, ка стигнемо до крај, е тува нема чинови, нема м'лечћи и големи. И светсћи цар и селсћи свињар - исти ји црвје изеду.
Затој, деца, гледајте да си кроз живот минете без сећирацију, без карање у кућу, сас комшије да си живујете, да се помагате. Видите ли какво је време стануло – не знаје се кој че када и кој че по куга.

- мојој мајци Милени (1941-2002), уместо епитафа -

Славиша Ранђеловић
(Прва награда за најбољу кратку причу 2009. год.)

Тека беше кад се струја уводила у Станичење

Фото: Тањица Перовић „Станичење“

Када ја бео дете у моје село неје била струја, чим се смркне пале се ламбе, који су сиромашни пале гасиљчетија, а за на двор венери. При нас увечер дооде комшије и уз мезе и пијење седимо и причамо. Ја прим`кнем дрвену столицу сас наслон уз ламбуту и читам им јуначће песме за старца Вујадина, мајку Југовућа, женидбу Душанову. Они слушају, ни да трепну... Тека ни мињујеше време.

Једн д`н се чу селћијат бировин како ока да се заказује збор и да сви сељани буду присутни. Дооде из Пирот делегати и има да се решава големо питање за наше село. Би збор и саопштише да че наше село да уводи струју. Народ се убунил, једни се радују, једни се чуде, једни се плаше како че се снајду, једни се плаше за паре, колко ли че кошта, једни кажу нема да уводе добра им је и ламба. Док народ да се снајде убрмчаше се камиони, докарују алат, бандере, каблови жице, копа се, цело село у рупе и каљиште. Дошли мајстори из град, има и млада момчетија, заглеџују се у нашата убава девојчетија. Работа голема, цело село помага, ницају бандере, развлаче се жице, момчетија и девојчетија се заљубљују. Оживе село од радос, од работу, од радозналос кој че се жени, кој нече. И стварно беше женидба. Мајстор Андра узе најубававо девојче, Гордану Нацину..

Чичс Стојан Шишија, задужен да се расправља с мајстори и контролише работу, уз њи научи занат и поче им помага... Уз много работу, окање, галамење, карање, чекање и радовање свитнуше и прве сијалице, прво на задругу и улице. Сабра се народ, дизају главе, гледају у светлото, чуде се, много убаво, много сија и много се види, са смо и ми као у град. Створише се и свирачи, стиже и Трајко сас тупанат, заигра се оро, жене износе сукане банице, погаче, мужје доносе пијење. Радос, радос. Срећа завлада у село. Жене радосне, само се вале, како м`лзу краве уз сијалицу, у завник слазе за пијење и туршије без саплитање и посртање. Посипују цвеће и краставице у градинчетија. Ми, деца, на сокак се играмо поди бандеру сас сијалицу, каш`ци и кликери, а види се као по сред д`н.

Али ништа не може да мине без муку. Затрепери сијалица, прегори, угаси се, заглави се прекидач, народ се збуњује и одмах окају чича Стојана Шишију. Он знаје кво је стра и незнање. Дооди насмејан, објашњава, показује, поправља. Најголему муку су имали стари, док науче, док се навикну. У мој комшил`к живеше баба Вида, ја стално идео при њу. Једнуш кад бео отишла, она узела метлу и обикаља окрај сијалицу, не може да ју угаси. Једва ме дочека:

- Најден и Љуба отидоше рано у град, и остајише ми голему бељу, упалену сијалицу, цело време се мучим како да ју угасим. Не могу ни воду да идем да си донесем, а ни кокошће не нарани.

Ја пријдо до прекидачат, заврте га и сијалица се угаси. Њој с'вну. Показа вој како се пали и гаси, она срећна отиде за воду, мене ме за награду испрати да се укачим на дуд, да се наручам дудове, и да протресем и за њу кад се врне.

Друга комшика се плашеше да не испадне глупава, и нечеше ни да приоди до прекидачити. Ако је сијалица упалена, не гаси ју, ако је угасена не пали ју, седи си у т' вницу. Њу струја не интересује. Али једн д`н, кад је мислила да нема никог дом, почела је да приоди до прекидачат, и појавил се унук и окнул "убите!". Баба се прећинула оди стра, несу могли да ју поврну сас две чаше шићер и воду.

Кад се нарадовамо на сијалице, на видело, на палење и гасење, почеше да стизају радија.
Прво једно, па друго, па све повише. Кој како купи радио пуста га до крај. Кад једна мала пуста радио, чује се до железничку станицу, па ч`к и у Парасиње, у лозјата. Беше весело, смешно, глупаво, али сви смо били срећни и радосни, струја ни је донела јед`н нов живот.

Са се у моје село никој не радује на сијалице, радио се слабо слуша, малко народ, али модеран. Гледа Великог брата, Парови, Фарму, Турсће серије и иде се на интернет. Лампе и венери рџавеју по з`вници и тавање или фарбани вису као сувенири. Нема кој да чита, нема ни кој да слуша Мајку Југовића, Старог Вујадина и Женидбу Душанову.

Убаво је сас струју, незамисливо је без њу, али и ламбе не беоше лоше у њино време.

______
Пише: Грана Перовић

Потоп Завоја

Фото: Томислав Петернек

На вест преко радија да се у Завоју нешто дешава, кренуо сам у село још у току ноћи са групом Завојаца који су радили у Пироту. Стигли смо пре сванућа. На десној обали изнад села видели су се фењери и њихов одсјај доле у селу. Знао сам да је то вода. Чули су се повици, кукњава, шкрипа воловских кола. Пси су жалосно завијали. Ушао сам у кућу Велимира Филиповића која је још била далеко од воде. Све је било исељено. У једној просторији је остављена само пећ а око ње пуно људи. Соба је била скоро пуна. Људи су се грејали и чекали јутро, или да их вода истера, ако до куће дође пре сванућа. Када је свануло, видео сам стравичан призор. Неке куће се нису виделе, неке су до пола потопљене, негде је штрчао само димњак. Требало је тада видети и снимити уморне, неиспаване и несрећом утучене људе. Гледам неке како улазе у празне собе, излазе, опет улазе, као да су нешто заборавили. Као да се опраштају са свим што остаје. Као да желе да све виде последњи пут и урежу у сећање сваки детаљ. На десну обалу се прелазило гуменим војним чамцима. Нисам прелазио али је слика била иста. Пометња и општа гужва. У брду изнад села, на десној обали, видео сам кревете, буриће, каце, креденце и шифоњере, наћве, ковчеге, даске... Видео сам заробљене мачке и псе на крововима. Војници су прилазили чамцима те их спасавали. Видео сам како су са једног тавана скидали кукуруз и товарили га у чамце. Вода је већ била до тавана. Први пут у животу сам зажелео да имам фотоапарат и да све симим. Сада би фотографије илустровале ово што сам видео и написао.

____
Текст: Војислав М. Минић, „Завој“, Пирот, 1998.
Фото: Томислав Петернек, "Река Височица поплавила села", Завој, 1963.

Краљ Петар у Пироту

Краљ Петар

"Његово Величанство Краљ, Господар Србије Петар I долази, у име Божије, у Пирот 18. августа ове године у 8:30 пре подне, према акту Његовог Преосвештенства Епископа Нишког Г. Никанора.

Протопрезвитер окр. пиротског
13. августа 1903. године
У Пироту"
___
Ж. П. / Архив Старе цркве у Пироту
Илустрација: prviprvinaskali.com

Још једна тужних прича из Знепоља

Једна од многих тужних прича из Знепоља. Митрополит из Београда пише пиротском проти Димитрију и моли га да у својој вароши удоми проту из Трна који му се „горко жалио на свој живот због неправичног гоњења од сусједа наших“. Прота је заиста пристигао у Пирот крајем марта 1881. године, баш као и многи други Знепољцу. То је било једино мањинско право које је српска заједница у Бугарској могла да оствари – право на сеобу и нестанак.
____
Ж. П / Архив Старе цркве у Пироту

Плакати, позивнице и огласи из Старог Пирота

Лепо и опуштено вече у "Националу" 1936. године

Сл. 1

Позивница за свечану забаву у Официрском дому коју приређују официри пиротског гарнизона. Репертоар игара је импресиван а поредак доследно војнички: ко жели да поведе коло мора најпре да се јави војном деловођи.

Сл. 2

 Борба за кору хлеба. Штрајк радника текстилне индустрије.

Сл. 3

Умрлица заборављеног професора пиротске Гимназије Владимира Радића (у неким списима се помиње и као директор). Страдао је у рату са Бугарима 1913. године а његово тело дуго није могло бити пренето у Пирот због забране спровода услед колере.

Сл. 4

Предавање у Националу, вероватно 1936. године.

Сл. 5

Позивница за венчање из 1928.

Сл. 6

Повељу о правима детета потписала је краљица Марија.

Сл. 7

Дан ослобођења Пирота од Турака. И данас се поштује и обележава.

Сл. 8

Вашар у Пироту 1932. године трајао је пет дана и био одлично организован.

Сл. 9

Летак удружења Пироћанаца из Београда. Некада смо били много сложнији и организованији.

Сл. 10

Стари Пироћанци су помно пратили занимљива дешавања и ван своје вароши. Овај плакат великих димензија представља оглас за витешке трке и изложбe коња организованe у околини Крагујевца почетком октобра 1894. године.

Сл. 11

Грдна несрећа у Пироту. Разуздана Нишава је удавила читаву једну породицу и срушила преко стотину домова крајем лета 1900. године. По окончању стихије штампан је овај апел и прикупљана помоћ за несретнике. Градске власти су морале озбиљније да размишљају о решавање проблема честог плављења Пирота. Двадесетак година касније, ћудљива река је коначно добила уређено корито а потом и два снажна бедема са младим липовим дрворедима. Захваљујући њима, поплаве у Пироту су постале много ређе и безопасније.

Сл. 12

Приредио: Жељко Перовић / Архив Старе цркве у Пироту

Јесен

Осећа се долазак јесени, лепи топли дани су све краћи, јутра свежија, поље је сиромашније, амбари, гумна и дворишта богатија. Сваки дан пуна кола са истегнутим воловским вратовима довлаче товаре сена, сламе, кукуруза... Код нас у дворишту се шепуре камаре сена и сламе, ту су и лисници са шумом, на кући испод стрехе висе црвене низе паприке, црног и белог лука исплетеног у венце. Под сајваном се жуте и зелене тикве у разним нијансама и чине простор богатим и веселим. Дрвник је засут гомилама кукуруза који треба да се ољушти. Љуштење кукуруза је хитан посао и зато свако вече долазе комшије и пријатељи са децом да нам помогну. Поређамо троношке и кошеве, деда заложи казан за ракију који атмосферу чини топилијом. Љушти се кукуруз и баца у кошеве који се носе у амбар да се кукуруз осуши. Ми, дечурлија добијамо мање класове "бабичће". То је млад кукуруз који није стигао да порасте и сазри. Љуштимо га и дајемо деди за печење. Ватра од казана пуцкета, шири светло и топлоту, уз месечину љуштење постаје забава, причају се приче, обичне, свакодневне из живота. Свако има нешто да каже и смех прати сваку причу. Ракија је стигла, сви је пробају и процењују јачину. Љуштење почиње да буде жешће и бучније. Разговор и пуцкетање ватре маме у сан, настојим да чујем сваку причу, уживам у живом и веселом друштву и осећам да ме неко заспалу ставља у кревет, скида ми тешке и блатњаве опанке и покрива. Жуља ме одећа али немам снаге да се покренем, полако тонем у сан замишљајући котао са тиквом "мекокорком"како се крчка на огњишту. А, сутра је нови дан, чекају ме нова изненађења, нове радости. Сутра газимо колима Темштицу, ја ћу сести на задњем делу кола и спустити ноге у воду, волим да се Темштица игра мојим ногама бацајући их горе-доле. Живот је леп, живот је пун изненађења, живот је игра!

_____

Пише: Грана Перовић, родом уз Станичења
Илустрација: Dena Tollefson

Школе у Пироту крајем 19. века (4)

Стеван Сремац је у Пироту боравио од 1881. до 1883. године. У пиротској гимназији предавао је српски језик, српску историју и географију. Био је ведрог духа, диван човек. Добро је рецитовао песме. Волео је своје ученике и дружио се с њима. У Пироту је почео да пише и своју чувену збирку приповедака “Из књига староставних”. Неки догађаји из Пирота послужили су му за “Вукадина”, а чувену песму из “Зоне Занфирове” – “Славуј пиле не пој рано” чуо је први пут у Пироту и много му се допала. Интересантно је да је Стеван Сремац због лепе Пироћанке Јелене, кћери пиротског попа Пантелије Панчића, остао нежења. Можда би постао и пиротски зет, али је у једном чланку “Српској застави”, напао попа Пантелију као веома утицајног човека, који са још двојицом (Пантом Срећковићем и Пантом Дробњаком) пали и жари у Пироту. Поп Пантелија због тог чланка није хтео ни да чује за Сремца а камоли да га види у својој кући, у коју је пре тога често навраћао.

___
Пише: Милорад Јанковић Рота (1931-2004)
новинар и публициста из Пирота

Берба

Берба у Пироту

Прохујаше дани раскошног пролећа, прође сунчано лето и наста суморна јесен. Небо покрили облаци, земљу притисле магле. Киша сипи, кваси одело пролазника и пробија до коже. Благо томе ко је у сувоти и не мора никуд из собе! Кад продухне јачи ветар те растера маглу, киша попрестане. А небом се стану ковитлати облаци и један другог престижу... Усамљен, размишљам о прошлости. Сећам се минулих дана. И, као ови облаци, нижу се успомене, од којих су ми најмилије оне из детињства.

* * *

Распустили нас за бербу. Радосни, хитамо из школе кући. Кад ето ти чича Марка. Изиђе из суднице, а заметнуо добош о раме. Одмах смо знали да има нешто да објави. Радознали, пођосмо за њим. Кад дође насред трга, скиде добош с рамена и поче маљицама ударати по њему да све одјекује. Шегрти и калфе, које упутише мајстори и газде из околних дућана, за тили час дотрчаше. Похиташе и многи докони људи. И сви опколисмо чича Марка. А он, кад се искупи довољно света, престаде добовати и својим крупним и звонким гласом објави да од сутра почиње берба винограда. Још он и не заврши, а ми, деца, повикасмо радосно: „Ура!... Живео чича Марко!...“ Затим, још радоснији, потрчасмо кући.

Кад из чаршије, где су онда били само дућани и радње, наиђосмо улицом, а оно глас о берби тамо стигао пре нас. По свима кућама настала нека радосна ужурбаност. Скидају се с тавана котарице и „косирчићи“, којима се отсецају гроздови с чокота; перу се бурад, каце и бачве и, ради боље чистоће, каде сумпором; плету се венци, којима ће сутра, пре поласка у бербу, искитити кола; опремају се пиштољи и пушке, чија ће пуцњава пропраћати весели кикот и попевку раздраганих берача...

А улицом иде чича Пана, кога још од почетка пролећа нисмо видели. Он, кажу, цело пролеће и лето проведе у заграничној вароши Трну. Нико не зна чиме се тамо бави. А овде, код нас, иде од славе до славе, од свадбе до свадбе и од весеља до весеља. Ту забавља људе својим свирањем, певањем и неисцрпним шалама. Зато га свуда радо примају, часте и награђују. И њему је добро. – Иде чича Пана улицом и пева своју омиљену и свима нама добро познату песму:

„Кад се бере грожђе,

Онда Пана дође.

А када се праши,

Тад се Пана плаши.

Чим мотика: дрн,

Пана – беж, у Трн...“

Те вечери с братом и сестрицом легох раније, него обично. Требало је сутра поранити. Сутрадан, кад смо се пробудили, кола већ спремљена. Устадосмо, брзо се умисмо и обукосмо. Доручковати нисмо хтели. Желели смо да доручкујемо у винограду, заједно са берачима, којима ће се спремити нарочити ћевап на ражњу. Доручак ћемо засладити грожђем.

Кад изиђосмо на улицу, ту поред спремљених кола, застадосмо и тетка Мару са синчићем и ћерчицом. С њима нисмо никакав род, али смо суседи. Тетка Мара је била сирота удовица. Радила је по туђим кућама, те је хранила себе и своју дечицу. Кад би некад морала да остане по цео дан на раду, те у подне не би могла да дође кући, замолила би мајку да припази на њену децу. А пошто су јој деца била веома ваљана, а била су и наши вршњаци и заједно с нама ишла у школу, мајка је врло радо пристајала на то. А то је и нама чинило велику радост, јер би онда заједно ручали, па би се, пошто посвршавамо школске задатке, до миле воље играли.

Сваке године тетка-Мара нам је помагала у берби. Разуме се, то јој није било бадава. И за њих, као и за нас, отац би наредио да се одабере по који товар најбољег грожђа, те би преко целе зиме сладили.

Кад је све било готово за полазак, поседасмо у кола. Истина, пошто нас је било повише, није нам било потаман. Али то није ништа марило. Волели смо да идемо у бербу, па макар и пешке. А овако, у искићеним колима, били смо пресрећни, као да идемо у сватове.

А, Бога ми, да је неки странац, који не зна за наше обичаје о берби, из далека чуо веселу свирку и попевку, која се, пропраћена пуцањем из пушака и пиштоља, орила на све стране, помислио би да се цела варош жени и удаје. Тако се, у највећем расположењу и весељу, полазило у бербу. А то расположење и весеље трајало је и за све време бербе.

Али, и по свршетку бербе, за нас, децу, берба још није била свршена. Тек после, кад већ падну слане, за нас је настајала нова берба винограда. Пошто се виногради беру уз веселу песму, смех и шалу, то није никакво чудо што берачи и берачице често пута оставе по неки чокот необран. Зато, кад се сви виногради оберу, те је слободно ићи по њима, ми бисмо, кад немамо школе, пошли у „пребирање“. Том приликом би обрали све грожђе, које је случајно остало необрано. А то грожђе, особито ако после бербе потраје лепо време, још боље сазри. А ако се деси да га „попари“ слана, онда му нема равна. Слатко је као мед. Зато смо ми волели и то пребирање. Њему смо се радовали као и правој берби.

Учитељ Ћира Ранчић, "Из мог завичаја" (објављено 1935) 

Фото: Мирјана Јонић Игић (Берба у винограду Момчила Ранчића касапина)