Луд народ - готова робија!

Раде Асковић

- Кец! Чис кец како ведро небо! Две ми очи ако л’жем! - ока Ћетан и мува Асанче који седи до њега. Видео си. Чис кец си и ти видео кад је тео да ме краде.

- Кој бре тебе да краде! Ако ћемо за сведоци имам и ја сведоци колко ти душа оче! - удара с песницу у астал Барча Ибраимовић.

- Тебе да краднем - отћимује бесно сас руку Најден. Од тебе ни пацов нема какво да украдне, бре!

- Ако нема, в’рчај кеца! Ако га не видим на астал нема ништа од опкладу!

- Ма ти ли мене да прајиш на лопова! Па ти бре на осам одработене плакарије десет зарачунаваш! И ти че ми оратиш за поштење и краџу!

- Чекајте бре, људи. Реч је реч. Опклада је опклада. Раде, - ока Асанче газду Раде Асковића који, навикал на свакаква чудила, карање, расправије и скршене главе у кавену, незаинтересовано стоји и ч’чка си нок оди мали прс, и гледа на негде кроз маглу од крижан дуван која се зглетавила како тесто окол сијалицу.

- Јела, речи, како је по правду! Буди сведок!

- Кому бре да сведочим? - питује Раде и одврча грбину. Кој има паре и ак’л да се тека клади како ви, нека има и толко ак’л да си и од това малко што му је остало води ред. Ја ли ред оди вашу памет да водим?

Барча Ибраимовић и Најден Пачић звани Ћетан еве вечемка два саата како играју таблићи уз карање и расправију. А опклада је била јасна на двојицата: ако јед’н од њи изгуби, друђити че му запали капут.

- Луд народ, готова робија - ш’пче си у себе Раде Асковић. Кладе се како кад дома имају баремка још по десет капута. А оно, нема куче за какво да ђи увати. Него, будалу не требе ти да затираш. Она си се сама затира.

Окол асталат с коцкарити стентавило се од народ како у бробињало. Поделили се навијачи па че си очи поваде.

- Осамдесе и шес према сто и једно! - окну Најден Пачић. Видим ја, че тресеш онуја работу до дом без капут Барчо! Виде ли мајстор како игра! Давај капут да га палим!

- Ма ти ли си луд, бре? Ово је шала! - отима се Барча.

- А, у коцку нема шала! Ако ти је било до шалу, с твоју жену дома да си се шалио а не с мене. Код мене шала нема.

Диже се Најден и рашири руће:

- Давајте бензин да запалимо на Барчу капутат. Друђи пут да се кладиш у гаче, ако ђи носиш. И у това че играм с тебе!

И док да трепнеш, пљисну Најден бензин на Барчинити капут обесен на наслон оди столицу и кресну ћибрит. Док да се Барча рипне да угаси огањ од јединото капуче што га има, и без које че клоцка сас зуби целу зиму, пламик, како из жешку вурњу изврљен, довати и капут и столицу и астал... Изрипаше се сви Цигање и заглавише на врата. Уз пиштаву, п’цување и бутање излетеше надвор.

- Изгоре бре друштво Мизбах! - диза Раде руће увис и држи се заглаву. Окајте ватрогасци, окајте бре полицију!

И док ужарене греде падају једна в’рз другу и варнице како ватромет цепе т’вницу, пламик, како лијар, прво истијо а после све појако, довати и Пунчину бурекџиницу, па Давитков дућан сас зелениш, па се како фурија коју више никој не мож да удржи рашири на Курсулину касапницу, на шлосерску радњу на Коцу Муњу, на деда Јашареву бакалницу...

Ужарил се центар, лиже пламик небеса, Цигање се вечемка разбегали, осем газде који се бију углаву и спомињу њим све до девето колено. И полиција дојде, ама неје да помага у гасење него да расели дућан на Миливоја Антића који је тува у комшил’к, а п’лн је сас оружје, муницију, барут...

Ватрогасци сас плакарије с воду и сас пијуци једно руше, друго гасе. Узмувал се народ ко пчеле у кошницу кад поганац улезне, а мајска ноч иљаду девесто тријес и четврту годину остаде запамтена у Пирот. Изгоре половин центар и ојади мнођи дућанџије.

А какво је било сас коцкарити - че ме питате.

Е па, одседеше по тријес д’на у апсу па ђи пуштише. Написа полиција у извештај: несу они били криви него гредете биле иструлеле. Излезоше из апсу без глобу.

- Море, ка ђи ја оглобим с једну неокрастену че се сете и за д’н кад су мајћу за сису уапали! - р’жи бесан Раде Асковић. Запалише грдни дућање па и мене осакатише. И Мизбах, наше циганско удружење запалише.

- Ако, ако - ш’пче деда Јашар Асковић. И мој дућан, истина, изгоре, ама бар и они остадоше без капутје. Оно једно друго сеца. Че ђи питам са какво че зимус работе кад сечко стисне!.

Мирјана Јонић Игић, "Мале градске приче"

(О великом пожару 1934. године, на основу казивања Бранка Јашаревића)

Ћилимче за цара

Овакав пиротски ћилим сигурно нисте никада видели. Од срца га је израдила ћилимарка Николија Стевановић као свој лични дар руском цару Александру III Романову. На ћилиму је изаткала његову фигуру и две посвете, једну на руском а други на српском језику:

„Краљевина Србија, Николија Ж. И. Стевановић

Моју израду ћилимче поклањам цару Александру
из Пирот, 3. декемвр 1893. године“

Да ли је ћилим стигао до двора Романових није познато а не зна се ни како је доспео до Минхена где га је на једној аукцији пре десетак година купио Драган Милошевић, Пироћанац из Швајцарске и велики колекционар пиротских старина.  

Ноћ за сећање - 24/25. новембар 1915. године

Сетимо се ове вечери оца Алексе, старешине Старе пиротске цркве, сетимо се оца Јордана из Тијабарског храма, оца Ђорђа из Раснице, његовог имењака из Петровца, оца Милана из потопљеног Завоја, оца Драгомира из Сукова. Сетимо се њих и свих осталих, најбољих свештеника из нашег краја, који су управо ове ноћи, пре стотину лета, одведени у Јанкову падину и ту мучки стрељани, а потом и спаљени. Већина је прве плутоне бугарске војске дочекала немо стојећи, неки су покушали да побегну, а било је међу њима и оних који су, као прави свештеномученици Христови, своју кончину дочекали на коленима, са молитвом на уснама. Управник окупираног Ниша им је пре поласка на Голготу рекао да не брину јер одлазе у суседну, братску државу, код својих најрођенијих. Био је циничан а ни слутио није да изговара велику и божанствену истину. Ови јагањци Христови су заиста стигли међу своје најрођеније, међу Свеце Божје. Нека нас Благи Христос њиховим светим молитвама помилује и спаси и сачува од сваке опасности и свакога зла. Амин.     (24/25. новембар 2015. године, по новом календару) 

Из књиге: Писма из Малог Јерусалима 

Торник и Толстој

Да ли знате да се чувени руски писац Толстој својевремено дописивао са једним Пироћанцем? Био је то Лаза Торник, човек немирног духа и власник у то време луксузне варошке посластичарнице „Здравље“. Није нам познато колико је Толстој из ових преписки успео да упозна Пирот и Пироћанце али је сигурно да није сазнао да је у старом Пироту надимак био много важнији од презимена. Знаменити књижевник је Лазино „Торник“ протумачио као очево име и касније га у својим списима помињао као - Лаза Торњиков.     Ж.П.

Никада нећемо заборавити Пирот

"Никада нећемо заборавити Пирот и многе добре људе у њему са којима сам сарађивао, са којима смо се дружили, постали више од пријатеља. Имате ви широко, лепо, велико људско срце а тога ретко где има... Тога нема код нас у Француској. Када смо дошли била је нека друга прича, а сада са сасвим другом представом о вама одлазимо... Пирот је мали град, али има велико срце и добре, добре људе. Верујем да ћемо се враћати у овај град, како би Никола и Максим видели где су рођени."
______
Стефан и Ризолета Поинт из Клермонферана
након 26 месеци боравка и рада у Пироту и „Тигру”
_______
Извор: Милан Пауновић / Пиротска Слобода
Фото: Игор Ђорђевић

Пуста младиња

"Е, пуста младиња. Да ли се огреши Господ што ђу толко кратку даде, или па ми што ђу пуштамо да ни пролети покре уши како летња муја, а не разбрамо какво се деси и куде нестаде."

_______
Цитат из "Малих градских прича",
Мирјана Јонић Игић
Фото: Тањица Перовић

Опело за Зору Мисирлију

Ни лепшег кеја, ни тужније судбине градоначелника у чије време је он изграђен. Светозар Мисирлић је био први човек Пирота кад је Нишава тек добила своје уређене обале, тамо негде од Железничког моста па све до старе Богданове воденице. Мислио је Зора Мисирлија, како су га варошани звали, на „сенћу и убавињу“ те је посадио липове младице са обе стране реке и строго забранио вожњу бициклама и аутомобилима по кеју да не би нека нежна стабљика случајно била окрзнута и озлеђена... А онда је стигла 1944. година, са њом и ослободиоци и љута ратна команда. Племенитом Пироћанцу тада нису могле да помогну ни питома Нишава, ни миришљаве липе, ни три Бела орла за ревером, ни Споменице из Балканских и Великог рата.... Ухапшен је и у мркло вече изведен у равно Барије где је, без икакве кривице и пресуде, стрељан са још једанаест невољника из Пирота и околине. Закопан је тако да су му обе ноге остале ван земље, како би га пси растргли. Убрзо је од породице одузета сва његова покретна имовина, наткасне и писаћи сто, салвете и шустикле...  Гроб Зоре Мисирлије до дана данашњег нико није обележио, нити га ико посећује сем оваца које, како кажу пастири, брижно заобилазе бројне масовне гробнице по Барију, одбијајући да пасу над њима. Мисирлију нико никада није ни опојао. Једино му ветрови сваке јесени на кеју свирају тужна опела њишући његове, сада већ времешне липе. А потом витлају опало лишће по калдрми и плету од њега златне венце за заборављеног градоначелника.

Пише: Жељко Перовић / Фото: Тањица Перовић
Извор: Писма из Малог Јерусалима

Прича је састављена на основу података до којих су дошли уважени пиротски новинари-истраживачи Никола Ћирић ("Стравична ликвидација Мисирлије у барију", Слобода бр. 2435) и Мирјана Јонић Игић ("Мале градске приче", Пирот 2006.)

Марића сас Ману

Какво па толко наодите маану на мојега Ману?
Да ли су па вашти мужје по-убави и по-прилегатни?
Или су по-работни, или по-чувателни, или су повише стекли?
Или се по млого слагате сас њи?
Или ви почитују ко мужје?

А ја се сас мојега Ману дичим
Договарамо се и почитујемо, деца смо златна начували
Њиве прикупимо, куће направимо, стоку запатимо
И што је од стари остало чувамо си за деца
И никому не бркамо у-очи, с комшије се не карамо
И сас сву роду смо си како је ред и како требе
И никога несмо ни изл`гали ни украли
И свакога смо дочекали и пречекали
Кој ни дојде у ижу.

А големо убавило нити је он тражил од мене, ни ја од њега
Мана си ми је Мана: т`нак, жлт, висок, нек си ми је
Одкако си је, тека си је, венчање ми је, мој си је
На свилено парче ми се претвара и кад магаре јаши
По-убав ми не требе, муж ми је
И домаћин.
_____

Драгољуб Златковић „Дума“
Фото: Слике старог Пирота (Младенци из села Пасјач)

Од давнина свирће

Не гуде више гусле Душана Лилића из Брлога, Пејче Ђунића из Дојкинаца, нити Гроздана Вељића из Гостуше. Не чује се песма гуслара јер њих више нема. Нема старих гуслара, жена гуслара, слепих гуслара и ћеманџија који су гудили и певали на седељкама, на зборовима, панађурима, сеоским славама и о празницима јуначке и шаљиве песме. Нема више осамдесетогодишњака са седим косама и дугим брковима који су самоуки певали и подсмевали се Турчину, као што је осамдесетогодишњи гуслар Пејча Џунић из Дојкинаца у турско доба на гуслама од јавора, са струном од коњске длаке гудио шаљиву песму:

„Мечка црна гуњу носи

- како је голема,

може цар да буде...

А у курјака сива му длака,

Зелена му долама,

мерак му за овце...“

Турчин се слушајући песму разгневио и љутито Џуни довикнуо: „Пезвеник, појеш за зајека и ружиш све турско!“.

Самоуки гуслари нашег краја певали су јер, како каже песма: „Срце не може да ћути за песну че цркне“. Гудили су гуслари, каже један стари запис у Зборнику Етнографског музеја Београда из 1936. године у селима Дојкинци, Велика Лукања, Нишор, Завој,  Височка Ржана, Топли До, Брлог, Покровеник, Гостуша, Росомач, Суково, Срећковац, Расница, Барје Чифлик, Осмаково, Велики Суводол. Било је педесет гуслара који се по имену памте. Спомињу се и жене гуслари у Великој Лукањи. Певале су уз гусле и гудиле три „трлатанке“: Сланислава, Сева и Јевда. Ова последња певала је омиљену јуначку песму „Оро игра у Болнича града“. 

Марко Спасић из Гостуше причао је пре педесетак година да су људи сузе проливали када су слушали слепог Гроздана Вељића како пева и гуди на гуслама са три струне. Умро је Гроздан у 55. години живота напрасном смрћу. Тако је завршио живот последњи гуслар Понишавља.

Самоуки чобани, гуслари, сами су и састављали стихове и после их казивали својим мештанима на зборовима и састанцима, а певали су и из књига песме које су им учени унуци читали.

Међу ћумрџијама који су се настанили у Раков долу (данашња Раковица код Београда) најпознатији био је гуслар Пироћанац Трајко Маринковић, који је певао песме о српско-бугарским ратовима...

Полако нестаје једна традиција тешком муком негована, једно песништво и казивање о прошлим јунацима и догађајима кад су цеваре и гусле биле „од давнина свирће“.

Н. Ћирић („Пиротска Слобода“, бр. 1090/72)

Фото: secanja.com

Сећајте се својих старешина...

"Сећајте се својих старешина који вам проповедаше реч Божју", каже Свети апостол Павле у једној посланици а ми Пироћанци заиста имамо кога да се сећамо. Наш Пирот је изнедрио дивне пастире, проповеднике, духовнике. Међу њима је и владика Василије Костић из Великог Јовановца који је због своје искрене и пламене вере страдао од унијата, од фашиста, а понајвише од комуниста... На овој слици он стоји лево. Тада је још увек био студент, тек пострижен у монаштво. Десно стоји чувени пиротски прота Љуба Антић, рођен у Тијабари, покретач многих важних духовних и хуманитарних догађаја у предратном и поратном Пироту. Стари калуђер који седи је такође Пироћанац, архимандрит Теодосије Тошић, игуман манастира Јошанице у коме је примио и замонашио свог земљака и будућег владику Василија.  

Текст: Ж.П. Фото: Бошко Антић
Из књиге: Писма из Малог Јерусалима