И не врнул се више...

Пише: Мирјана Јонић Игић

Млого је мутна вода отекла низ Нишаву од време кад је даскал Пота учил пиротска деца слова и „Оче наш“, па до даскала Ристу кога су пиротсће чорбаџије испратиле у Стамбол с песму „да се више у Пирот не в`рне”.
Однело време и прекрило прашиште кој знаје колко даскали и у песме спојани и по добро и по лоше запамтени. Лошето у гору нек иде па кому требе нек се с њега ћити, а ми да памтимо доброто, да ни раат на душу легне.
А имал је Пирот добри и чујени учитељи који су муку мучили и с деца и с надзорници и с малечће плате. Па, с деца и плате и које како, ама ка дојдеоше „надзорници народних школа округа пиротског“ да ђи преконтролишу и да испрате „извештај министру просвете и црквених послова“, они се смрзнеоше.
Најголема је мука била да пиротска деца науче српсћи и рачун. Затова надзорник Софроније Симић у јед`н извештај писује:
„На српски језик и рачун се обраћа највећа пажња, али иде теже, па сам упозоравао учитеље да користе примере из живота. Ученици у овом округу немају појма о граматици, а из рачунице учитељи дају деци задатке који су право мало предавање. Куриоза ради да поменем један пример који је учитељ пиротски дао деци из рачунице: једна је жена куповала свилу, и плаћала за један метар 14 динара. Ви, децо, не знате шта је то свила, али то је једна врло скупа ствар коју купују само богате жене и од ње праве женске хаљине. Јесте ли видели како се носи попадија? Е, такве хаљине носе богате жене по варошима од свиле...“ Уморих се кад је прешао на задатак. Док су деца понављала овај задатак и бркала речи „свила, подадија и варошанке“ заборавивши на цифре, ја сам морао прнути у смеј“

"Да се ред и лепотиња усади у детињу душу" 

Учитељи и ученици основне школе на Пазару (данас ОШ "Вук Караџић") 

у свом врту цвећа који су сами ученици одржавали. Пирот, 1934. године

Е, али нису сви учитељи били теквија. Те, госпојин Тошу Ћирића учитеља и „управитеља школе на Тијабари“ су поштували и обичали и деца и родитељи. И што је без паре на сиротињска деца давал књиге и свесће, и по голему љубов да у непревијене детиње главе сипе ак`л и на пут ђи изведе. Учи ђи он једнуш рачун сас зрнца васуљ и тн`ка издељћана дрвца, а они трепчу како свраће на југовину из скамијете, па че прозове Соту, на Провира из Долњу малу синатог:
- Имаш ли Сотире дрвца за рачунање?
- Имам господине.
- Изађи пред скамију.
Збере Сота из чантуту дрвцата и излезне.
- Колко имаш прутића Сотире? - питује га госпојин Тоша.
Сота ћути.
- Рашири руку да избројимо. Један, два, три, четири, пет, шест, седам, осам, девет, десет. Ако ти Миле, ево овај, узме шест, колико ће да ти остану?
Сота стисне брже шакуту.
- Ешто да ми ђи узне, господине?
- Ниси ме разумео, Сотире - че рече госпојин Тоша. Ајд да пробамо овако. Узми шест дрвца у другу руку. Замисли да су то јабуке, и да их ти поједеш. Колико ће ти овде остати?
Сота стисал дрвцата и гледа разокаво у госпојин Тошу.
- Да ђи изручам ли господине?
- Јесте.
- Јок, господине! - че рече Сота, а дорим привикује од муку. Баштами че ме утепа. Он ме олеши њекња ка изедо дугмиштата оди његовете дреје да ђи не најде при мене, да не знаје да сам ђи ја одрезал ка се играмо на сокак на пулове. Ако и пручћете изедем, баштами ми нема друђе издељћа. Па ем што че ме бије што сам ђи изел, ем че мене па боли мешина како што ме боле пуловити ка изедо.

Госпојин Тошину муку је мучил и друђи гомем и добар пиротсћи учитељ и „управитељ школе на Пазару“, Богдан Мадић и жена му, тија, кротка и стрпљива учитељица Љубинка.

А како је госпојин Тоша муку мучил да деца научи рачун, тека је и на госпојин Тошу учитељ, књижевник Радоје Домановић, муку мучил да пиротска деца научи да орате српсћи.
Уче једнуш падежи, па че Домановић прозове неког Илију изи Пазар:
- Хајде, Илија, састави реченицу од речи: птица, летети, поток и предлога над.
А Илија како из пушку:
- Птица лети над поток!
- Треба рећи птица лети над потоком - исправља га Домановић.
- Оће да је тако - че рече Илија.
- Ајде сад састави реченицу од речи птица, пасти, поток и предлога у.
- Птица паде у потоком! - че се из`пне овија.
- Исправно је рећи: птица паде у поток.
- Може и тако - не срди се Илија.
Домановић се од муку увати за главу, па настави да га питује:
- Састави реченицу од речи: риба, пливати, поток и предлога у.
- Риба плива у поток! - че рече мирно Илија, сигуран да је са потревил.
- Каже се: риба плива у потоку. - почне да се нервира Домановић.
- Сигурно је тека, кад Ви кажете! - слага се Илија с њега.
Тазе Пирочанац Домановић узд`не од пусту муку, па че настави тврдоглаво:
- Састави сад реченицу од истих речи и предлога низ.
- Риба плива низ потоку - че рече с дигнуте веџе Илија, а да не трепне.
- Црни Илија, - изнервира се Домановић - видиш ли да грешиш?

 - Како грешим, кад све понављам онако како га ви кажете? - че рече овија.
Насмеја се од сву муку Домановић, па узд`не:
- Како бре, Илија, да не научиш седам падежа?
- А како ђи па ти толко измисли господине! - че уздне и Илија уморно, како да је кола дрва на В`зганицу сам исецал.

А Илијинуту муку и д`н д`нс Пирочанци муче, и никако да разберу ешто, истина, мора да има б`ш седам падежа, кад се, те, убаво разбирамо меџу себе и с помалко.

Радоје Домановић из пиротских дана

Пиротске хаџије и Ставрине муке хаџијске

Свети владика Николај и хаџије међу којима је и група Пироћанаца, 

испред храма Васкрсења Христовог у Јерусалиму

Најстарији писани траг о пиротским хаџијама пронађен је у рушевинама једне старе куће у Пироту. Реч је о путопису са ходочашћа који је давне 1776. године сачинио хаџи Неша, предак данашње породице Нешића. Он је на 17 листића уставним словима и на локалном наречју описао како су у Солуну  окупљене хаџије погодиле „френску галију“ за 28 гроша по човеку, и њоме стигли до Јафе, а затим наставили копном до Јерусалима.

Старим Пироћанцима је био заветни циљ да пред своју смрт посете Гроб Господњи. За многе трговце, одлазак на хаџилук значио је истинско покајање: неки су престајали са рђавим трговачким навикама у закидању купцима, а неки више никад нису узимали аршин и кантар у руке, да не би нехотице, по већ стеченој навици, неком криво измерили и тако се опет огрешили. 

Њихови испраћаји и дочеци били су празник за читав Пирот. Народ је у литијама дочекивао своје хаџије који су граду доносили благослов из Свете Земље и мноштво скупоцених поклона за градске храмове. И дан данас на њиховим зидинама стоје велика сликана платна “Јерусалим” као успомена на златна времена пиротске побожности. Баба Вера Костић памти да су хаџије сахрањиване уз нарочите обичаје и да са њих није скидано погребно платно...

У стара времена одлазак на Гроб Господњи подразумевао је и разне опасности на дугим и неизвесним путовањима, те су се у хаџилук углавном упуштали људи испуњени великом и незадрживом љубављу ка Господу Христу. Један од таквих био је и сироти терзија Ставра Џунић који се, након женине смрти, предао побожном животу и одлучио да походи Свету Земљу упркос својој немаштини. Учитељ Ћира Ранчић је написао дивну повест о хаџи Ставриним путешествијима, а ми је преносимо тек у исечцима:

Ставрине муке хаџијске

“... Из захвалности, што му Бог у најтежим часовима у животу посла анђела избавитеља у лицу старијег му сина, мајстор Ставра се заветова, да ће се целога свог века старати да живи богоугодним животом. Кад год је звонило на јутрењу или вечерњу, могли сте га видети у цркви. Висок, сувоњав, мало повијених леђа, у дугачком капуту од црног сукна, одмереним кораком ишао је улицом. На глави је имао црну шубару, а у рукама бројанице, које је стално пребројавао. Лице му мршаво, као у испосника и оивичено густом проседом брадом, а у погледу кротак и благ. Кад поред кога прође, подигне очи, махне благонаклоно главом и назове Бога.

Недељом и празником би одстојао целу јутарњу и Литургију, које су у то време служене једна за другом, без икаквог прекида. А по свршетку Божје службе, пошто би од свештеника добио нафору за себе, он би узео и у чисту марамицу увио неколико комада и за укућане, а и за извесне познанике и пријатеље, који су тога дана били спречени да дођу у цркву. Затим би прво свратио познаницима и пријатељима, да им да нафору. Код сваког би се задржавао док не добије уобичајено послужење. За то време су се обично водили разговори о служби у цркви и о другим религиозним стварима. Тек у подне би дошао кући на ручак. А често се догађало да је од неког био задржан на ручку. Онда би његови укућани тек сутрадан наштину морали да узму намењену им нафору, јер по шегрту, по којем би их тада обично известио о свом недоласку, не би смео да је пошаље. Бојао се да шегрт коју мрвицу не испусти, па да је онда неко изгази. То би био велики грех.

Тај се мајстор Ставра овим својим новим животом поче издвајати од обичних људи. Хаџије из места, иако беху све сами богаташи, почеше га призивати к себи и враћаху му посете. Водили су с њим многе побожне разговоре, али је он највише волео да слуша њихова причања о Христовом гробу и другим светим местима. Тада се у њему заче одлука да и он, по сваку цену, походи та места. Када би му син могао дати само толико новца, колико је потребно за подвоз на лађу и остале неопходне трошкове, он би сувим ишао пешке, па кад стигне. Ноге га, хвала Богу, још добро служе, а свуда у путу наћи ће се и добрих људи који би му својим гостопримством олакшали трошкове око хране и преноћишта. Ако се, и поред тога, буде нешто и намучио, то ће пред Господом само увећати значај овог његовог подвига и још више осигурати опроштај његових знаних и незнаних грехова.

Малобројни Пироћанци су били у могућности да оду у Јерусалим. Већина је само слушала занимљиве повести које су се препричавале градом и гледала ретке фотографије са хаџилука. Чланови православног удружења “Владика Василије Костић” су 2013. године открили у Архиву Старе цркве микро слајд са фотографијама из Свете Земље које су вероватно приказиване на побожним скуповима између два светска рата. 




+ + +

Пуче глас по граду да се мајстор Ставра спрема да пође пешке на хаџилук.

- Истина ли је, мајстор Ристо, да се побратим ти справља за `аџилук? - упита једном мајстор Коле.

- Истина.

- Па кага мисли, у име Бога?

- Кроз некој д`н.

- А зашто тол`ко рано?

- За това, што решил да иде пешће.

- Што му је па това требало?!... `Аџил`к неје како одовде до лозје. За тамо треба повише да се запне, а он је човек вечем улез`л у године...

- И ја сам му тов оратил, ама не помага ништо... А и на сина му неје баш право, ама нече да му скрши вољу. Једва збра малко паре, те му даде да му се најде за по пут.

... И једнога дана мајстор Ставру, много раније него друге поклонике, са свима почастима које овима припадају, испратише за Јерусалим.

Отпратили су га до краја густих врба, које, почев од града, с обе стране друма беху засађене у дужини од једног километра. ту се с њим срдачно опростише, пожелевши му сваку срећу на овом необичном путу.

До Солуна он допутова срећно, без икаквих препрека и сметњи. Свуда, где год би заноћио, дочекан је срдачно од својих домаћина. А многи, опет, сазнавши за циљ његовог путовања, при поласку из њихових кућа, обдарише га према својој могућности, молећи га притом, да се и за њих помоли Богу кад буде у цркви на Христовом гробу.

У Солун, док је очекивао лађу на којој је требало да се превезе преко мора, упозна се с неким Грком који је добро говорио његовим матерњим језиком. Он је, вели, у младости дуго служио у Србији, а неко извесно време провео је и у његовом месту, и онда научио српски.

Обрадова се мајстор Ставра што је наишао на човека с којим се може споразумети на свом језику. Његова радост беше још већа кад му овај каза да је и он из свог родног места потегао пешке за Јерусалим.

Мајстор Ставра се, као и сви старији људи из његовог места, прилично служио турским језиком, али тај језик није баш много марио, а и волео је да буде што је могуће даље од Турака. Омрзо их је био за време ропства. А слушао је да се тамо, кад се пређе преко мора, свуда може проћи и са грчким језиком. Зато се овом Грку повери као брату. Овај пак, пошто беше обична варалица, каквих много има по свим већим градовима, искористи то његово поверење.  Првом згодном приликом покраде га и нестаде, као да је у земљу пропао. Тако остаде мајстор Ставра без пребијене паре у овом великом и непознатом граду.

Шта ће сад?!... Напред не може, треба му пара за подвоз на лађи, Натраг би морао пешке, као што је и дошао, јер би се опет нашло добрих људи који би га својим гостопримством потпомогли у овој великој невољи. Али куд ће од бруке, кад дође у своје место?! Служио би за подсмех, док год је жив...

Док је, размишљајући овако, бесциљно лутао непознатим улицама, спази га неки Македонац који је овде имао своју радњу. Заустави га и упита: одакле је и зашто је дошао? Кад му се он пожали шта га је снашло, овај га посаветова да оде до нашег конзулата, не би ли му што могли помоћи.

Мајстор Ставра се прихвати овог савета, као дављеник за сламку. И у конзулату доби извесну новчану помоћ којом није могао платити лађу за превоз преко мора и продужити намеравани пут, али се том сумом могао вратити возом у своје место. Но он то не хте, већ у себи одлучи да помоћу оног Македонца који га је из милосрђа био примио и на преноћиште, покуша наћи каквог било рада, па кад стекне довољно пара, да, у име Бога, крене даље. И тако, после кратког времена, буде примљен за харџију у једном хану. Ту је морао остати две пуне године.”

Крст и икона у флаши из Јерусалима. Ризница породице Д`лгошијиних

/.../

У Солуну је мајстор Ставра живео врло скучено. Није се појављивао ван хана у коме је служио. Одвајао је и од својих уста да би само што пре уштедио довољно пара. После две године мучења и злопаћења, он стече колико му је било потребно да би могао продужити поклонички пут.

И тако, треће године по своме поласку од куће, после још неких мањих препрека и сметњи које срећно преброди, он на празник Цвети стиже у Јерусалим.

Случајно се догодило да су тих дана били допутовали и нови поклоници из његовог места. То беху газда Перча и газда Ваца, два највећа богаташа. Једнога дана, када су обојица пролазили најживљом улицом, газда Ваца застаде.

- Ама, тако ти Бога, погледај - обрати се газда Перчи - који је онов? Млого ми личи на нашега мајстор Ставру што полане пешће појде за овамо, па негде пропаде. Само му је брада поголема и сасвим бела. А и дреје му млого вејте и `сцепене, како на прошљака.

Погледа газда Перча у правцу куд му овај показа и спази како се међу светом тиска један висок, сувоњав старац, повијених леђа. На њему је некакав дугачак извештао капут који је сасвим избледео од сунца и на многим местима искрпљен. На главу му шубара која је већ изгубила свој првобитни облик и некада, као и капут, била црне боје. О рамену му виси велика торба од кострети. У левој руци држи бројанице, а у десној дебео путнички штап којим се у ходу поштапа. Дуга седа брада спустила се до појаса. Идући тако, својим уморним очима погледа лево и десно, не би ли се што лакше могао провући кроз онај шаролики свет који је у разним правцима врвео улицом.

Заинтересоваше се обојица и убрзаше ход.

-Ама одека беше ти, пријатељу? - једновремено га упиташе кад му се приближише.

- Откуд Пирот - немарно им одговори он, и не обраћајући пажњу на њих. Само левом руком притиште торбу која му висаше о десном рамену, трудећи се да продужи свој пут - Од како га оно у Солун покраде онај Грк, он је био врло неповерљив према свакоме, нарочито према онима који би му се овако неочекивано приближили.

- Ама да неси тов ти, мајстор Ставро!?-  повика газда Перча, коме беше врло загонетно ово његово држање.

Кад чу своје име, он се трже и тек тада добро загледа обојицу. Наједаред му се, дотле суморно лице, озари изненадном радошћу.

- Гле, зар сте то ви?!... - узвикну, пребацивши штап у леву руку и испружи десницу па их поздрави: - Добре ми дошли!... - и рукова се с њима.

-  Боље те нашли! - отпоздравише ови и пољубише се с њим у образ.

Затим, кад прође прво изненађење, те се мало стишаше, настадоше узајамна питања  и одговори.

- Сполај на Господа, кад су дома живо и здраво!... - срдачно захвали мајстор Ставра кад чу да су му сви код куће добро.

А кад им исприча све муке и невоље које је морао поднети на своме путу, газда Перча му рече:

 - Млого ли си се напатил! Добре си остал` жив!...

-  Е, Божја воља! Белћим је било писано да испаштам гре`ове и на башту си - одврати он.

Ова двојица његових земљака не само што су били веома богати, већ беху и људи врло доброга срца. Много их дирну његово причање. Сажалише се и договорише да они лично поднесу сав трошак око његовог повратка те да се врати заједно с њима. Тиме ће свој поклонички пут запечатити једним добрим делом. А да би његовим укућанима и пријатељима учинили што пријатније изненађење, о свему не хтедоше никога извештавати. Да би, пак, пристојније био обучен, пристадоше да му купе и ново одело. Кад му саопштише ову своју одлуку, он рече:

- `Вала ви млого и нека ви Господ плати за това добро дело што че ми помогнете да си се посрчено врнем дома!.. Ама што рекосте за дреје, за това не пристајем. Зашто кага сам си у њи мог`л да видим Божји гроб, у њи и дома че си идем.

+ + +

Икона Пресвете Богородице
и Богомладенца Христа. 
Детаљ са платна “Јерусалим”. 
Ризница Старе пиротске цркве. 

Нико не примети да је икада било таквог дочека као што беше овај кад се хаџи Перча и хаџи Ваца вратише из Јерусалима. То беху најугледнији грађани у месту, па је свако сматрао за своју дужност да својим присуством увелича њихов дочек. Свештеници, учитељи, ђаци, народ - све то беше изишло на железничку станицу.

Настојањем Мацка Полиције који је био дугогодишњи старешина својих општинских пандура, на станичном перону се васпостави нарочити поредак. У првом реду беху свештеници у златотканим одеждама, са иконама и крстовима у рукама. До њих, с обе стране, рипиде и барјаци, потом се упарадили ђаци. Иза ових стајаху породице, рођаци и пријатељи хаџије, па онда остали народ.

Сви с великим нестрпљењем очекују долазак воза. Учитељи код ђака с муком одржавају ред. А и међу одраслима се чује притајени жагор... Писак локомотиве из даљине још више појача ово узбуђење.

На оближњој кривини појави се воз. Сви извирили вратове и нетремице гледају у њега. Напрежу очи, не би ли на коме вагонском прозору спазили кога од хаџија...

Воз стаде. Из вагона се појавише хаџије иза једног старца дуге седе браде у већ похабаном оделу. Сва тројица пођоше заједно.

Све очи упрте у њих, али им старац највише привуче пажњу.

- Лелће, Бошће, кол`ко се је променил!...-  чу се нечији глас. Затим настаде неко тискање и комешање.

- Леле, тате, ти ли си?!... - најнапред узвикну син му Спира кад га познаде, и потрча, трудећи се да се што пре кроз онај свет провуче.

Једновремено с овим узвиком разлеже се глас:

- Побратим, бре, жив ли си?!

То га је познао мајстор Риста. Он му пре Спире беше пришао те се први поздрави и изљуби с њим. Утом му приђе и Спира, а и остали почеше прилазити. Млађи га љубе у руку, а старији се љубе с њим у образ. Хаџи Ставра плаче од силне радости, а и многима навреле сузе... Свима је мило, сви се радују... Само Мицко Полиција чупа косу што му ово поремети толико смишљени план распореда који је имао да се изведе при дочеку двојице најугледнијих хаџија из места ...”

Приредио: Ж. П.
Из књиге "Срби и Света Земља" (у претплати!)

Пироћанац на Kарловом универзитету

Разговор са Пироћанцем Светиславом Костићем, професором индологије на Карловом универзитету у Прагу. Светислав Костић је рођен 1. новембра 1951. године у Присјану од оца Боривоја и мајке Данице. У Пироту је завршио основну школу и гимназију, а философију је студирао у Београду где је и упознао Чехињу Мирославу, своју будућу супругу. У време студија периодично је одлазио у златни Праг где се коначно преселио 1981. године. Ту је докторирао на тему „Глаголски системи индијских језика“ а касније почео да ради на катедри за индологију на Философском факултету Карловог универзитета. Ту предаје групу индолошких предмета: систематску граматику санскрита, морфологију и синтаксу језика хинди, интерпретацију санскритских текстова, интерпретацију хинди тек­стова, индијски језички ареал, смерови у књижевности на језику хинди и др. Четири пута је боравио у Индији. Израдио је неколико студија и чланака о индијским језицима. Превео је са санскрита на чешки Бхагавагиту, део познате Махабхарате, као и Мануов законик. Коаутор је обимног хинди-чешког речника. Превео је са хинди на чешки и српски језик бројне песме и кратке приче које су објављиване у разним књижевним часописима. 

Приредио: Жељко Перовић

Шта то ми Пироћанци имамо са чувеним Карловим универзитетом основаним скоро пола века пре Косовског боја? Имамо студенте, младе Пироћанце које су њихови родитељи, имућније градске чорбаџије, још почетком 19. века слали у мајку свих градова  –  златни Праг да похађају разне школе. Карлов универзитет је тада био неостварени сан младог Антанасија, сина знаменитог поп Крсте који није могао да прежали што његов наследник неће у свештенике. Када је већ било доцкан и за студије и за свештенство, прота се пожалио пиротском дервиш-аги, Турчину доброга срца, те се овај заузео и његовог сина дао аскерском хећиму да изучи лекарство и постане први хришћански доктор у Пироту  –  чувени Хећим Тане... На Карловом универзитету је као професор радио и Лудвиг Куба, чешки сликар, писац и фолклориста који је крајем 19. века боравио у Пироту и тада израдио за нас драгоцене цртеже Старе градске цркве и зграде пиротске Митрополије која је касније изгорела. У овој престижној образовној установи је и Јован Валента „получио дипломе доктора медицине, доктора хирургије и магистра бабичлука“ а затим дошао у Пирот и постао познати „физикус округа пиротског“. Он је касније подигао писани споменик пиротским жрт­вама које су преживеле језива мучења од бугарских војника 1885. у бизарном рату краља Милана Обреновића, почевши свој лекарски извештај цитатом натписа са улаза у Дантеов Пакао: “Кроз мене се иде у град болан и проклет...”. На овом најстаријем словенском универзитету је студирао и музиколог, композитор и диригент Војислав Вучковић, рођени Пироћанац, кога су Гестаповци убили 1942. године у Београду и уврстили у тзв. „изгубљену генерацију чешких композитора“, генерацију која је готово цела пострадала од нацистичког режима. Прашки ђак је сасвим изгледно и Чех Карел Скацел, познати пиротски апотекар из прве половине 20. века. Име овог „доброг соколца и примерног човека“, како пише Света Петровић, и дан-данас носи главна градска апотека... Сви ови подаци су мање-више познати, међутим, мало ко зна да је управо данас на једној катедри на Карловом универзитету  –  рођени Присјанац и пиротски ђак, Светислав Костић. Да будем искрен, и ја то сâм не бих знао да ме судбина није заувек спојила са Присјанцима, тим веома трезвеним људима бритке и довитљиве памети, и доделила ми почасну и доживотну улогу - присјанског зета.

Поражена душа је увек покорна

Разговор са чика Светом почињемо, неочекивано, причом о родољубљу. Показујем му наш други број Новог Момчиловца и говорим о љубави ка Пироту и Србији која је почетком 20. века покренула пиротске интелектуалце да ове новине објаве, а затим и нас да их обновимо, читав век касније. Он ме пажљиво слуша док прелистава Момчиловац и каже да прати многе родољубиве сајтове, нарочито руске, и да је велика грешка што неки њихови, као и наши медији, често преузимају информације из западних извора. Каже да се и у Русији, као и код нас, информације доста тешко пробијају и да мало шта истинитог дође до јавности. Глобалисти и тамо гуше информације и бојкотују све што ради патриотски фронт те зато Руси имају видео-телевизију по имену „Познавателное ТВ“, где има јако добрих коментара и анализа о Русији, о њеној снази и слабостима, као и о свим напастима које су се окомиле на њу:

– Питање је да ли је Русија слаба изнутра. Доста тешко можемо сазнати шта се ту дешава. Можда преко појединих аналитичара, философа, као што су Александар Дугин, Евгени Фјодоров, Николај Стариков, Андреј Фурсов, међутим, ипак је то мало за упознавање зато што се нама Србима намећу информације са CNN-а који све контролише. Мислим  да су Руси много мање предвидиви него ми. Они су сада несложни, али знају да се некако одједном спрегну и онда крену напред. То је та тајанствена, јуродива словенска душа, то је нешто предправославно, неки прасловенски хирови. Руси су одлични шахисти. А ми Срби никада нисмо имали ни добру дипломатију, ни добре информације. Кажемо: „А зашто Путин не удари?“ Па није он луд, његов народ је изгубио 27 милиона људи у Другом светском рату. Ионако га оптужују низашта, а кад би још прешао украјинску границу, то би била велика грешка... Било би јако убитачно за њих ако би бранили Русију негде у Бугарској, Лици, Украјини. Мора доћи до те неке критичне тачке. Руси су спремни да се боре само у одбрамбеном рату, а то је онај који се води на својој територији и у коме се непријатељ коначно уништава. Тако је било у оба светска рата, као и увек раније. 

Говоримо о томе како је нама готово сасвим непознато шта се дешавало након Другог светског рата. Професор каже да су нам упорно сервиране лажи о Титовом „не“, о Стаљинизму и „Крвавом Стаљину“ од кога су много крвавији били Лењин и Хрушчов. Са друге стране, сакривани су важни подаци те зато људи не знају да је Стаљин издавао наредбе да се Казанска икона Мајке Божје односи у места најтежих ратних окршаја и да је тада вера Православна спасила Русију и човечанство од нацизма. Запад презире Стаљина јер је Русију ишчупао из руку ционистичких пљачкаша и направио моћну државу, скоро царевину.

– Колико сам могао да схватим, све идеолошке борбе од Октобарске револуције до данас су вођене против Русија. То је уствари, политика Енглеске империје, она америчка је само наставак ове. Енглези воде најлукавију, најкрвавију и најбезоч­нију политику која не бира средства. Уништили су неколико континената, Америку, Аустралију. Шта су само урадили у Индији? Људе су газили као мраве. То је та колонијална сила Енглеске. Фашизам је чиста идеологија Енглеске империје, не Немаца. Енглези су наметнули рат Хитлеру против Русије, и пошто нису успели да на овај начин срозају и униште Совјетски Савез, они су испланирали напад на Русе 1. јула 1945. године. То је позната историјска чињеница. Напад није извршен и Черчил је зато изгубио положај, па се тек касније опет вратио. Налогодавци, односно финансијери Ротшилди, Рокфелери, то нису опростили...  Њихови плаћеници ових дана уништавају Славјанск и кажу: „то су Руси урадили“. За њих не постоји разлика између истине и лажи. Сва прича је лицемерна. Код нас се још од 70-тих, 80-тих пропагирала та америчка философија, тај њихов прагматизам: Истина је оно што доноси корист. Зато они час „бране“ нечију државу, а уништавају њено становништво, а  час „штите“ становништво, а уништавају државу. Њима ти принципи уопште нису важни. Они друге народе, и уопште људе, не сматрају достојним дијалога. Раде оно што хоће. Видите којим речима се они обраћају Русији и Путину: „Како ти можеш себи дозволити да се мени супротстављаш, повуци војску 50 километара од своје границе“. Руси кажу: „добро, ево повлачимо“, а ови истовремено то одмах сматрају слабошћу и иду даље. Међутим, руско повлачење је нешто друго, није то одустајање од борбе... Важно је и знати да је језик који се данас зове украјински, само један руски дијалект из околине града Лавова. Католички попови су подстакли неког тамошњег сеоског учитеља да напише граматику тог дијалекта, а затим је Ватикан то инсталирао као службени језик – језик без књижевне традиције. Као када би неко данас рекао: „Ево, Пирот има свој дијалект, ми смо посебан народ“.

Чика Света каже да су Србија и Бугарска за Русију геостратешки врло значајне и да зато требају да се држе заједно, упркос многим историјским несугласицама и сукобима. Оно што уједињује ова два народа јесте Православље али и јарам савременог колонијализма:

– Ко је колонизован данас? Колоније су данас овде. Колонија је Бугарска, Србија и сви народи Југославије, Румунија, Мађарска, Чешка, Словачка... Међутим, они не верују и не виде то, иако их ови бију по глави. Уништавају их биолошки, хемијски, психолошки, а они кажу: „добро је, добро је, све је уреду“. Мене просто изненађује колико има сервилности код Словена, уствари, сваки народ је наиван, не само Словени. Знам Индију, знам Индијце. Јесте Енглеска формално изгубила Индију као колонију, међутим, ти људи тамо су постали тако сервилни да Енглезима, и уопште белцима, прилазе са страхопоштовањем и понашају се према њима као према полубоговима. Поражени народ, поражена душа је увек покорна. И америчке Индијанце су истребили, сабили су их у те сабирне центре, логоре, они су исто десетковани, уништени, и психички и физички, оно што је преостало, то је у логорима. Међутим, не знам да ли те сервилности има игде у тој мери као код Срба. Та наша раја је увек волела да буде западна. Идем градом и слушам како млади људи са одушевљењем изговарају: Њујорк, Париз... Неман западна гута земљу, а они јој се диве. Они који вуку народ у ту пропаст, имају узоре у неким мањим европским германским народима, којима је све једно да ли су Данци, Холанђани или Енглези јер је тамо енглески већ службени језик. У окупираним земљама Источне Европе већ уводе полако студирање на енглеском, и нема никог да каже: наш језик је стар, треба га неговати. Плашим се да ће то почети и овде у Србији, наши су поготову поводљиви и агилни у том смислу... Данас има много еурофила, али, што каже генијални Достојевски, када дође до најгорег, онда се сви држе Русије, многи међу словенским народима постају велики русофили. Критиковао је он Србе у својим Дневницима, али не да их понижава, већ их сажаљева. Треба читати те Дневнике али на руском језику. Нама не смета када нас пљачкају они који су нас бомбардовали, али зато нашим русофобима, т.ј. „модерним Србима“ смета да случајно не дође неки Рус и овде нешто заради. Та подозривост ка Русима потиче из народа, али мислим и да је и потхрањивана са стране.


Пиротски говор није грешка у развоју

Светислав Костић је израдио неколико студија и чланака о индијским језицима. Превео је Бхагавагиту, део познате Махабхарате са санскрита на чешки. Преводио је са индијских језика на чешки и српски језик  бројне песме и приче које су објављиване у разним књижевним часописима у Чешкој и Србији. Питам га одакле толика љубав ка Индији и индијској књижевности:

– Више се бавим језиком и лингвистиком, мање књижевношћу. А љубав вероватно потиче из млађих дана, из времена пиротске Гимназије у којој смо учили латински језик, то ми је било интересантно, нешто далеко, историјски удаљено... Касније ме је заинтересовао и стари грчки језик те сам и њега изучавао, а учио сам и новогрчки. Неколико година касније ме заинтересовао староиндијски, то је санскрит. После сам студирао индологију и научио сам хинди. У Чешкој сам упознао једног професора с којим сам доста сарађивао и помагао му када је писао неке уџбенике и скрипте. Касније је отишао у Индију као лектор чешког језика, тамо се задржао а затим постао и чешки амбасадор, тако да сам ја остао у Прагу као једини професор за хинди. Ми на универзитету негујемо четири индијска језика: хинди, бенгалски, тамилски и санскрит. За сваки од тих језика постоји један стручњак, а повремено имамо и екстерне сараднике.

Професор ми стрпљиво појашњава како се језици деле на индо-европске и неиндо-европске, и како се ови први, по једној старој подели из 19. века, деле на две велике групе. Прву чине балто-словенски, индо-ирански и арменски и они се сви скупа називају сатемским језицима, док другу групу чине грчки, келтски, романски и германски језици, и њих наука назива кентумским језицима. У занимљивој причи о језичким поделама, о правилима и одступањима од истих, долазимо и до нашег – пиротског говора:

– Нисам србиста али ме наш језик интересује. Мислим да су ови јужни, тимочко-призренски говори, много старији него остали говори српског језика који су сачували деклинацију, т.ј. мењање именица, придева и заменица по падежима. То се види и по гласовима који су овде боље сачувани, као рецимо полуглас ъ (тънко, уместо танко, прим. прир.). И наш акценат је јако интересантан. Налазио сам много сличности у акценту пиротског и руског, нпр. и овде и тамо је често сличан нагласак речи: „водá“, „млекó“, „козá“, „травá“, итд. Академик и књижевник Драгослав Михајловић критикује академике сербо-кроатисте, каже да Србију чини велики део народа који је са простора тимочко-призренских говора, и да је њима наметнут говор, односно књижевни језик, заснован на говору из динарских области. Није дошло до неке интеграције, до неког зближавања, требало је више уважити и неке особености јужних говора и омогућити узајамно упознавање како наречја, тако и локалних народних обичаја, веровања и стваралаштва. Има се утисак да у Србији доминирају Шумадинци са својом културом и језиком. Они сматрају да смо ми са периферије некако мањи Срби него они. А то је зато што они не познају богатство свога језика у његовим дијалекталним облицима као и народне културе других области. То је и зато што нисмо тако васпитавани, зато што немамо развијен школски и државни систем у смислу патриотског васпитања. Одбацујемо често оно што је наше, а онда околни народи у критичним историјским моментима, с неким правом, траже поједине области. Памтим још кад су седамдесетих година долазили Срби са Косова у Београд, а ови кажу „Дошао Шиптар!“. Грешка је у томе што Србија није имала национални препород, освешћење, него је све било стихијски. И то је јако опасно. Ми смо народ који нема никакве кохезионе тенденције.

Питам чика Свету колико је пиротски говор аутентичан, да ли је поменути полуглас ъ бугарски и  колико има турцизама у нашем локалном дијалекту:

– Сви словенски језици припадају индо-европској групи језика. Вероватно да су Бугари као неко неиндоевропско, урал-алтајско племе, бугаризовали Словене, прихватили словенски језик и дали му неиндоевропско име „бугарски“. Тај полуглас ъ није само њихов. Среће се и у неким другим језицима Балканског језичког савеза, например у румунском и албанском. Што се тиче мекоће неких сугласника у нашем говору, она је слична као у другим словенским језицима. Например пиротско „ћ“ је право словенско. Пиротски говор има гласовни систем много ближи другим словенским језицима од књижевног српског. Пироћанцима се сви смеју што „ћ“ изговарају као „тј“, односно „кј“, и „ђ“ као „дј“, односно „гј“, међутим мени се чини да је то сасвим логично, јер су ту палатализовани гласови „т“, односно „к“,  и „д“, односно „г“. На пример, реч „брат“ је у множини „братја“, и много је ближе пиротском меком „ћ“ („тј“). Књижевни српски језик не познаје меко „ч“ и „ћ“ и зато се данас сматра да смо ми нека грешка у развоју. Стандардни српски гласови „џ“ и „ч“  су нешто тврђи и чак су врло ретки у осталим словенским језицима. Они су вероватно примљени од Турака или још раније, од романизованих балканских староседелаца. О томе би вам више рекли познаваоци историје балканских и словенских језика. Руси, Бугари, Чеси, немају то тврдо „џ“ него имају „дж“ и пишу га тако... У пиротском говору нема посебних речи којих нема и у другим словенским језицима. Оријентализама, турцизама и персизама има доста, а има их и у осталим балканским језицима, као и свуда где су владали носиоци ових језика тј. Турци, Персијанци. Турски, који ми знамо као језик Османског царства, је нека мешавина арапског и персијског, релативно мало је изворних турских (урало-алтајских) речи. Има у војној терминологији речи које нису арапске и персијске, него су их баш донели Турци, а те позајмице су стигле како на Балкан, тако и у Индију. Рецимо реч „топ“, није ни арапска ни персијска, већ баш турска, онда „чаку“, то је нож и у индијском и у српском (чакија) и у персијском, затим, „сандук“, „банкук“ (пушка), барут, итд.

Помињемо и наше чувене пиротске проблеме са падежима. Професор каже да је до распада деклинације дошло у многим језицима и да то уствари није никаква неправилност:

– И у црногорском говору и у другим наречјима у Србији је дошло до губљења појединих падежа. Ја сам са уживањем гледао серију „Село гори а баба се чешља“, не мислим на саму радњу, већа како су етнолошки лепо описани обичаји, а и онај говор је фантастичан! Упоредив је са пиротским, нишким, лесковачким, врањским, разлика је само у падежима а фразе су потпуно исте, нема никакве разлике. И акценти су доста занимљиви. Нико не примећује да они у том говору користе само два или три падежа, слично као у пиротском. Они кажу „вода“, „од воде“, „у воде“, „Шведска“, „идем у Шведске“, „видим Шведске“. Не знам зашто се истиче да само јужни говори имају два падежа, кад их толико имају и они око Крушевца, Трстеника, то је скоро до Крагујевца? О чему ми онда ту говоримо? И грчки језик је губио падеже, у новогрчком постоје само три падежа, први други и четврти. Врло је интересантна паралела да је до губљења падежа дошло и у новоиндијским језицима. Тамо је остао први падеж, они га означавају као директни, и коси падеж – један општи падежни облик, који исто као наш четврти падеж, уз помоћ предлога, изражава функције свих осталих падежа. Само је разлика у томе што се у језицима балканског језичког савеза функције падежа изражавају помоћу поменутих предлога, т.ј. препозиција, и тог неког основног косог падежа, на пример: „човек“, „од човека“,  „с човека“, „на човека“, „при човека“, „из човека“, „над човека“. У хиндију и другим новоиндијским језицима није то препозиција него постпозиција, каже се „човека од“, „човека с“, „човека о“ „човека до“ итд. Тај савремени индијски језик „хинди“ је аналитички као и балкански језици и дија­лекти, међу које спада и  пиротски говор. Ту нема неправилности. Шта је правилно у језику? Правилно је то што се прогласи од неке научне институције, од неке државне комисије за стандард. Језик као такав не познаје правилно и неправилно, он се развија као биљка, пружа гране, цветове, и све је ту правилно. Књижевност и поезија никако не трпе такве стеге. Неки народи су више рационални, строги, траже да се све нормира, као што нормирају улице, дрвореде и не подносе те такозване неправилности. Тако имају и стандардизоване језике, па се зна, падеж се има користити овако, речи се морају користити као књижевне и стандарне, а ове друге нису стандардне и не смеш их користити. Е, сад шта је добро, а шта није добро... Други народи немају толико проблема са стандардизацијом, са нормом. Да кажем и да је санскрит уствари нормирани језик из неког четвртог столећа пре наше ере. Одбачено је све оно што им није улазило у систем и скројен је језик који је проглашен за стандардни књижевни. Сам назив језика санскрит, т.ј. санскрт не означава припадност неком народу, већ је чисто језикословни термин, сложен је од речи „сан“ што значи „с“, и „крта“ што значи „учињен“, дакле, језик справљен, направљен, нормиран, стандардизован. У то време се санкрит није говорио на целој индијској територији, те су наспрам њега истовремено постојали пракрти, што дословно значи „природни“, односно спонтано развијајући говори. Касније су и неки од пракрта били стандардизовани и од њих су прављени књижевни језици.


Народни устанак мора да се догоди

Наш Света каже да су кроз пиротски крај прошли многи народи и многе идеологије, религије, и да је права штета што се томе никада није поклањала довољна пажња и што се није улагало у истраживања јер би се вероватно дошло до значајних података о првобитним становницима Балкана, можда управо Словенима. Он је превео са санскрита на чешки древни Мануов законик кога данас многи истраживачи упоређују са Душановим закоником. Професор каже да је Душанов законик закон државника, док Мануов законик није везан ни за какву реалну личност и више представља збирку обичајних норми  – опис свега што се практиковало у животу појединца и у целом друштву:

– Има много сличности између пиротских, односно српских и словенских, с једне стране, и индијских обичаја, с друге стране. То је та стара, праиндоевропска заоставштина. У православним обичајима има много прехришћанског. Хришћанство је многе старе обичаје преузело. Индијски погребни обреди из ведског периода су и данас живи, да се мртвацу носи храна, да се на толико и толико дана врше помени за његову душу. Тих честих помена нема код католичких народа. Код нас и Индијаца има много сличних обичаја и када су у питању рођење и крштење детета, сва­д­бени обреди итд. Стари Индијци су имали много смисла за научну класификацију, данас су хаотичнији, а у оно време Индија је била много бистрија, духовнија те је заслужна и за многа научна открића и идеје. Тако и у области о којој говоримо, знамо да су, например, класификовали и односе међу људима, они су односне брачне заједнице делили у осам категорија. Ту је сваки контакт мужа и жене дефинисан. Традиционални индијски брак је склапан искључиво на основу договора једне и друге стране. У том Мануовом законику, и у другим приручницима обичајног права - сутрама, постоје правила која омогућавају девојци да одбије брак. Није ту било никакве продаје и присиле као, например, код неких других народа. Муж и жена су сасвим равноправни. Отимање жена, продаје и пок­ривање женског лица су новије појаве у Индији и старе су сто, двеста година, то су муслимански обичаји и утицаји...   Што се тиче лапота (обичаја ритуалног убијања најстарије мушке главе у породици – каменовање, прим. прир.), он се помиње у нашој етнолошкој литератури која наводи појединачне случајеве везане за села Расницу, Присјан, као и за Влашку крајину, Црну Гору и друге области. Сматрам да је то обичај романизованих староседелаца, чији су потомци, на пример, Власи, народ који данас живи међу другим балканским народима. Лапот је од латинске речи lapis и значи камен. Логично је да то није наше, јер и реч није наша. Мислим да је то чисто несрпски и несловенски обичај јер је у нашем народу однос према старијим члановима породице неспојив са оваквим ритуалом.

Након три сата разговора чика Света мора за Присјан а за који дан и у златни Праг. Многе теме смо тек начели, многих се нисмо ни дотакли а он ми каже да ћемо наставити причу јер ускоро опет долази и све ће чешће долазити. Његова велика жеља је да се по окончању рада на Карловом универзитету коначно врати у свој вољени Присјан:

– Присјан волим, ту сам рођен, најпознатији ми је. Он представља мој почетак  свега што јесам. Што се данашњег момента и ситуације тиче, из ове перспективе, све ми ово изгледа доста жалосно. Не само наш крај и Србија, него и цео овај континент. Како се можеш нечему надати кад видиш да је неко ставио шапу и не да? Али, ипак, сматрам да појединац може много да учини. Веома је важно васпитање, ширење неког утицаја, неке позитивне пропаганде, да се унесе у народ вера да није све изгубљено, тачније, да није ништа изгубљено. Да се искорени та похлепа за материјалним по принципу: да ја имам, а држава нека пропадне. Ето, то је већ почетак неког устанка. Тај устанак покорених словенских и источноевропских народа мора да се догоди. Руси су већ организовали свој народно-ослободилачки покрет који се бави ширењем истинитих информација и освешћивањем народа који мора да схвати да су званичне информације подле и подмукле, да су штетне, да су штетни њихови производи, не само духовни и душевни, него и ови које једемо и које пијемо. Немој куповати страну храну, купуј оно што је у твом селу произведено, у твом граду... Ми као млади ништа нисмо знали. Младима је у добром проценту наметнут начин понашања још од  80-тих година прошлог века. Велики глобалисти су још тада почели да уништавају Словене. Нашу младеж су васпитавали ноћном животу, од 11 увече до 3 након поноћи, а тога никада није било овде. Са друге стране, Шиптаре су васпитавали да превозе дрогу из Авганистана да би овде убијали становништво, не само духовно, него и физички, биолошки. Одакле толико дроге? То није ништа случајно. Колонијалисти и данас раде оно што су радили у прошлом и препрошлом веку, имали су они и тада опијумске ратове у којима је дрога из Авганистана, преко Индије, била усмеравана против Кине, где је од ње страдало на десетине милиона становника. Данас то исто раде и нама, то раде и Русима након победе у хладном рату. Тамо неколико десетине хиљада младих умре од дроге сваке године. А и да не умре, такав човек више вегетира него што живи. На то треба указивати, да је наркоманија данак у крви савременим колонијалистима, баш као што је инсталирање на стотину страних банака данак у финансијама, плаћамо и данак у природним богатствима, данак су и разне агенције за такозвано упознавање које од наших жена праве проститутке, данак су и параде које понижавају мушкарце, и усвајање словенске деце од стране америчких педофила које је недавно законом забрањено... То освешћивање је најважнија борба, и наравно, да се рађају млади људи.

Пирот, 5. јул 2014.
Извор: "Нови Момчиловац" бр. 3/4

Хапшење аве Јустина у Суковском манастиру

Преподобни Јустин Поповић

Суково је тада био женски манастир. Старешинску дужност вршила је игуманија Христина, а намесничку монахињу Параскева. Манастир је имао још четири монахиње и две искушенице, једног духовника - доброг старца Луку, Руса, чредног јеромонаха Илариона, такође Руса, слепог монаха Саву - музички образованог, и два искушеника Михаила, Чеха и Михаила Филиповића, као и два Руса, цивила и једног слугу.

Послушник Михаило имао је послушаније црквењака и у исто време послушавао је оца архимандрита Јустина, који је већ у то време преводио и писао Житија светих и служио свету Литургују готово сваки дан. Устајало се рано. У четири сата почињало је богослужење са полуноћницом, јутрењем и светом Литургијом. "Кад је била зима, заложили бисмо прво ватру" - вели Михаило, што значи да је отац Јустин са протосинђелом Василијем Костићем још пре зиме 1945, односно 1944.године, прешао из Овчара у манастир Суково.

Богослужење је завршено рано, тако да је доручак бивао у седам сати. После тога отац Јустин би у својој келији радио на преводу Житија светих, а отац Василије одлазио би својима у село Велики Јовановац код Пирота. Отац Јелисеј долазио би из Звонца у Суково повремено, колико се види, и одмах би се враћао натраг због страха од "Јудеја".

Богородичина црква у Суковском манастиру

После доласка Михаиловог у Суково и разговора са авом Јустином, ава је позвао сестру Параскеву и рекао: "Ова соба у приземљу испод моје нека буде за брата Михаила. Он ће од данас бити мој послушник. "Та послушања, по писању Михаила, црква и отац Јустин били су за њега највећа радост. Сваки дан помагао је оцу Јустину око свега што је требало и припремао за свету Литургију профоре, вино, воду, жар за кадионицу и друго. Послуживао је у олтару и помагао за певницом. После свете Литургије и доручка, виђао би Аву у келији како преводи на српски а пред њим на столу налазе се Житија светих на старогрчком, црквенословенском и руском језику. На столу је још, поред хартије за писање, имао перорез и десетак лепо заоштрених оловки.

Преводећи Житија светих, усхићен садржином коју преводи, отац Јустин би прекидао писање и, с благонаклоношћу, почео да се моли. Затим, ако неко од манастирске братије или сестара наиђе, са сузама радосницама указао би на црквену књигу и место, да виде како је прекрасна садржина текста који преводи. Такав је био доцније и у манастиру Ћелијама. Хтео је да често укаже црквеним гостима, пријатељима и посетиоцима на лепоту текста црквених писаца, да подели са свима радост због дубине мисли и лепоте језика и изражаја светих црквених писаца богослужбеног текста. Због тога је од светитеља највише ценио и волео Светог Јована Златоустог.

"Као на хајдука изашли сте на мене"

Зимска црква у Сукову и стари конак у позадини

"Једног хладног пролећног дана 1945. године - вели Михаило - отац Јустин је служио свету Литургију у зимској цркви (капели), и кад је завршио око пола Литургије, одједном са треском се отворише врата, и ознаши са војском, наоружани пушкама и машинкама (машингеверима), њих око две стотине, док су држали опкољен манастир, ова група са аутоматима на готовс рупише у цркву. Предводио их је један висок млађи човек у кожном капуту. Отац Јустин тада је завршио више од пола Литургије, а крај њега стајао је у олтару протосинђел др Василије Костић, потоњи епископ жички. Михаило са оцем Савом и сестрама били су за певницом. Док је група војника са милиционерима ОЗНЕ, размештана по цркви с напереним аутоматима чекала наредбу, њихов предводник у кожном капуту, официр ОЗНЕ, такође с напереним револвером, нагло је ушао у олтар, и не обраћајући пажњу што се врши света Литургија викнуо је: "Докторе Јустине, ухапшени сте!" Затим се окрете протосинђелу Василију и истим грубим тоном рече: "И ви сте ухапшени, докторе Костићу!" Отац Јустин, који је до тог тренутка, ван обичаја, служио свету Литургију на црквенословенском, наставио је даље да служи на српском рекавши сасвим мирно:"Само да завршим службу Божју". Тај официр, који је дошао у Суково са 200 наоружаних војника камионима у зору да ухапсе оца Јустина и Василија Костића, по Авином причању ћелијским сестрама и његовим монасима студентима, био је шеф Озне Миленко Бојанић, који се доцније налазио на високом положају у влади Титове Југославије. Бојанић је том приликом стао на јужне двери олтара и чекао крај службе у цркви.

По завршетку свете Литургије, овај сурови ознин официр, тражећи и Јелисеја, спровео је аву Јустина из цркве стражарно са Василијем Костићем до конака, где су им биле келије. Др Василије боравио је код куће у свом селу код Пирота, али је веома често посећивао оца Јустина, као свог духовног оца и учитеља. Том приликом одвојили су протосинђела Василија у другу просторију под стражу, а са оцем Јустином ушао је у његову келију Миленко Бојанић, шеф ОЗНЕ, са још неколико војника. Пошле су и сестре и монаси до конака за њима, али их је официр ОЗНЕ вратио. На захтев оца Јустина, дозволили су као гарантним сведоцима монахињи Параскеви и Михаилу да уђу за њим у Авину келију. Настао је одмах претрес књига и свих списа и ствари оца Јустина. Прегледали су сваку ствар и прелистали сваку књигу. Миленко Бојанић питао је за сваки нађени папирић да ли је то нека шифра. Питао је исто тако и за писма и честитке. Он је захтевао од оца Јустина да све то дешифрује, на шта је отац Јустин кратко одговорио:"Ја овде немам шта да дешифрујем, осим како ту пише. А Ви, ако шта имате, изволте, дешифрујте".

И ускршња јаја су била сумњива

Чак и васкршња шарена јаја, која је стара монахиња Христина донела из Свете Тројице са Овчара за Васкрс оцу Јустину и оцу Јелисеју, била су том шефу ОЗНЕ сумњива, и он их је разбијао једно по једно, загледајући да би у њима нешто нашао. Разбијајући једно јаје, упита оца Јустина: "Шта ово треба да значи?", указујући руком на јајету скраћено написано: Христос воскресе! Ава Јустин му рече: "Па зар је за Вас шифра нашарено ускршње јаје са честитком осмогодишњег детета?!" Затим му објасни да му је то јаје послало дете које је код баке у Светој Тројици.

За све време претреса, који је трајао више од два сата, отац Василије Костић био је у другој соби. Отац Јустин, међутим, био је за све то време сталожен и расположен тако, да је својим надахнутим речима и расположеним ставом задивљавао присутне војнике. Једино је шеф ОЗНЕ Бојанић, док су му његови сарадници приносили ствари и књиге на преглед, узнемирено и нервозно претурао и прелиставао по њима, мрмљајући нешто или грубо запиткујући Аву шта ће да му "дешифрује". Најзад, један од војника који је ту помагао свом шефу, добивши слободу и храброст Авиним расположењем и понашањем, иако је држао у десној руци аутомат, запита га благо: "Могу ли да скинем икону и погледам?" Отац Јустин заусти да му потврдно одговори, међутим, Бојанић, држећи у руци неке списе, зграну се, ваљда што војник помену "икону", а не слику, и што је узео слободу да пита заточеника у његовом присуству и веома грубо викну на оца Јустина: "Забрањујем Вам да говорите!" Ава Јустин, као да га добро не чу, доврши што је почео и рече војнику. "Само ви скините и погледајте" .После тога отац Јустин је ћутао. Нешто доцније, прелиставајући једну књигу, официр ОЗНЕ рече оцу Јустину: "Потребно ми је да ово преведете". Ава му одговори: Забрањено ми је да говорим". "Али ја то захтевам од вас!" - настави грубо официр. "Ви сте Ваш посао обавили, ухапсили сте ме, тамо где буде требало, одговараћу" - рече Ава. Тада је шеф ОЗНЕ удаљио из Авине келије и Михаила и монахињу Параскеву.

Горе главе, не плачите!

Тек што су сишли из конака у порту Михаило и намесница манастира Параскева, за њима су силазили и отац Јустин и протосинђел др Василије у пратњи официра ОЗНЕ М.Бојанића и војника. Ава је имао на себи мантију с кожним каишем и неки краћи капут; на глави је носио скуфију. Порта је била пуна војске. Њих двојицу потераше преко моста на реци Јерми, што тече поред манастира. Затим их на друму попеше у камион пун војске. Обојица су стојали позади у камиону. Сестре су их из манастира за цело време пратиле и плакале, као и остала братија. Ава се нагло окрете према њима и, видећи их уплакане и погружене у тугу, благосиљајући их громко узвикну: "Што плачете? Горе главе, не плачите!" Те речи, као небески зов мученика за Христа, говораху они доцније, одјекивале су оном речном долином поред манастира као и у срцима њиховим и целом њиховом бићу. Отац Василије стајао је уз Аву Јустина са свечаним својим ставом и погледом као да је на молитви. Цирада се спусти и два до три камиона кретоше напред за Пирот, док их је један камион, такође пун војске, пратио. Потиштеном духовном јату сестринском, које се враћало без Аве у манастир, одзвањале су из јеванђеља у души и ушима речи Спаситељеве: "Као на хајдука изашли сте на мене".

Владика Василије Костић и ава Јустин

У Пироту су оба ова изрјадна духовника затворени и на разне начине мучени и малтретирани, на 15 дана пре светог Николе, 3. или 4. децембра 1946.године. После седам дана, када су иследници завршили свој посао и уверили се у ОЗНИ да то нису никакви политички противници, већ духовници хришћанске вере и науке, спровели су их у Београд, где су у затвору провели још седам дана. Отац Јустин причао је доцније ћелијским сестрама и својим ученицима, младим монасима, да су у посебним ћелијама били затворени. Петнаестог дана, на Светог Николу, њихову крсну славу, протосинђел Василије Костић запевао је у јутарњим часовима у затвору Тропар светом Николи. Ту лепу црквену песму отац Јустин чује и понови гласно, тако да су обојица чули један другог и тако сазнали да се налазе у суседним затворским ћелијама. Истог дана пуштени су на слободу, 1946.године, и то заузимањем код Владе и Президијума, како веле, неког Авиног школског друга, који се тада налазио у Влади, као и на интервенцију митрополита Јосифа Цвијовића, који је негде до тог времена замењивао заточеног патријарха Гаврила. Тада отац Јустин, иако под присмотром ОЗНЕ, дође одмах у Патријаршију да се јави и захвали Митрополиту, који му том приликом каже да се убудуће чува, јер није сигурно да ће више ико моћи да се заузме за њега.

У то време, док је Ава лежао у затвору, комунисти су му запленили у Патријаршији, поред других књига и ствари, и велики број на лагеру књига првог и другог тома његове Догматике. Зато се више од 30 година после рата осећала велика оскудица у тим изузетним уџбеницима и на Теолошком факултету и у Богословијама, јер су били уништени. Отац Јустин остао је тада код пријатеља, као и у неким манастирима, као што је Раваница и Девич, све до 28. маја 1948, када је прешао у манастир Ћелије код Ваљева.

Из књиге "Овчарско-кабларски манастири, монашки живот и страдања у XIX и XX веку", Архим. Ј. Радосављевић

Фото:  Википедија, panoramiocom/tsvetanar, domzdravljanis.co.rs, eko-tour.com, "Епископ Василије" - манастир Жича

 

"Срце Јоханово" у Пироту

Страшно је када неко пати, али је још страшније када то нико не чује, говорио је Иво Андрић. Ове речи нашег нобеловца нарочито одјекују данас, у "веку атомске технике и прашумске етике" (Ава Јустин), али донекле и оправдавају нас Пироћанце и наш Дом културе који је у склопу овогодишњег Сајма књиге 11. фебруара организовао промоцију потресног дела "Српско срце Јоханово" аутора Веселина Џелатовића. Грађани Пирота су имали прилике да чују његову реч о језивом страдању Срба на Косову и Метохији и познанству са Немцем Јоханом Вагнером који му је открио порекло пресађеног срца у својим грудима и тиме га нагнао да напише роман и поему по овој истинитој причи:

 

- Носио сам књиге на Косово, и отишао на сахрану. Од целе породице остао је само дечак, коме су Албанци киднаповали оца и повадили органе. Око пет година касније, дечаку су убили и бабу и деду и бацили их у канал поред пута. У њихово двориште, опкољено бодљикавом жицом, петорица Шиптара упала је у кућу и прво су испред куће преклали пса, а онда силовали дечакову мајку. Она се обесила, јер није могла да поднесе срамоту... Било је нас десетак на сахрани те жене, и на гробљу које су Шиптари готово уништили, међу поломљеним споменицима и разбацаним крстачама приметио сам човека који стоји са стране. Његова појава и држање говорили су да понашањем и одевањем не одговара том времену и простору. Био је у скупом, отменом оделу, и питао сам се шта тражи на сахрани. Био је у пратњи једног наредника Кфора. Према његовом казивању, цела прича постала му је још чуднија када је на гробљу, том човеку пришао дечак који је изгубио мајку и загрлио га... Питао сам мештане, ко је тај човек? Они су одговорили: "Нећеш веровати, тај човек тврди да у грудима носи срце нашег Јована. Имућан је и хоће да помогне породици." Углавном, нешто је Јохана "терало" да истражи о чему се ради. Успео је чак да пронађе кућу у Албанији у којој је Јован "оперисан", односно - вађени су му органи, док се није стигло и до срца.

Захваљујемо организаторима Сајма и одличном водитељу Владимиру Вељковићу на овој промоцији и исказаном родољубљу и човекољубљу. Снимак можете преслушати и преузети овде, а саму књигу "Српско срце Јоханово" можете купити на Сајму који траје до 15. фебруара.

"Пирот - Момчилов град"

(Фото: Дарко Бјелопавлић)

Човек који је побегао са губилишта

Поштовани читаоци блога "Пирот - Момчилов град", живимо у времену изопачених вредности. Разврат је уздигнут изнад породице, лоповлук изнад части и поштења, лаж и углађено лицемерје изнад искрености и истине... Човечанство се полако али сигурно окреће од апсолутног Добра и срља ка супротном. Једна од најјаснијих слика ове сумануте тежње јесте савремени покушај ревидирања историје по коме жртве треба приказати као кривце, а злочинце као невинашца. Ова дрска намера појединих европских историчара и идеолога успеће једино ако ми останемо без памети тј. без памћења истине о тим историјским догађајима, као и без поштовања ка невино пострадалима. Рубрика "Паметник" је управо зато и овде да нас чува од тог заборава који је раван безумљу. Бог прашта али никад не заборавља, па тако и ми људи требамо, говорио је блаженопочивши патријарх Павле... Овог пута у "Паметнику" преносимо текст пиротског свештеника Димитрија Мијалковића објављен у "Политици" 7. децембра 1930. године, у коме он открива како је њега и његовог сина Станислава, Божја рука чудесно избавила сигурне смрти приликом погрома свештеника, заробљених официра и деце у Сурдулици 1915. године од стране бугарских злочинаца. 

о. Димитрије Мијалковић

Ових дана, навршило се петнаест година од страшног покоља српских свештеника, учитеља и остале интелигенције која се затекла у Србији окупираној од Бугара. Један свештеник који је заједно са сином вођен тада на губилиште и који је имао ту непојмљиву срећу да заједно са сином побегне испред саме смрти, пише нам сада и сам описује како је то било:

    

            На дан Свете Катарине, 24. новембра по старом 1915, увече око 10 часова, извођени су из последње собе у начелству среза сурдуличког један по један Светимир Николић, резервни поручник из Пирота, па један студент, резервни поручник из Врања, па Марко Вапа, резервни потпоручник из Пирота, такође ђак, па један резервни потпоручник из Београда и један резервни потпоручник из Шапца и сви су били везани једним конопцем. За њима у други конопац везани су Анђелко Шопић свештеник, Серафим, јеромонах манастира темског код Пирота, ја, па Стојан Мијатовић, свештеник из крајинског округа, за њим мој петнаестогодишњи син Станислав Мијалковић, ученик IV разреда пиротске гимназије и на крају Владислав Шопић, дете од 12 година.

 Први бегунац

            Сваког појединца су засебно изводили из собе, па пред улазом у среско начелство све до голе коже опицали, све повадили и часовнике и новчанике и перорезе и мараме и трпали у бошчу од једног стоног застирача који је држао сам командант у Струмици Јуруков. А претресао је и у бошчу трпао његов помоћник Маџаров. Како је који од нас изведен, опљачкан је, па везан у конопац.

            Прво смо кренули ми, конопац у коме су била четири свештеника и два детета. Испред нас је носио један бугарски војник чкиљав фењер, а иза нас ишла су она петорица заробљених официра, док је поворку завршавало тридесет бугарских војника са пушкама и бајонетима. У том поретку сиђосмо на улицу, па око среске канцеларије избисмо на друм крај Врле Реке и друмом покрај реке навише до једног малог моста с десне стране. То је био гробљански пут.

            На по пута повикаше бугарски војници:

            - Стојте! Онај брадати официр побеже!

            То је био Светимир Николић. Сви се обрадовасмо. Али мало после чусмо:

            - Хајде, хајде, ухватисмо га.

            Мислим заиста су га ухватили и очајавам:

            - Ух, ја сам себи једну руку одвезао и мучим се око друга. Мислим да бежим, а они и онога џина стигли и ухватили. Али ако Бог да...

           

 Верујем у чудо

            Сетих се онога облака што се спусти између спровода мртвог тела Свете Богородице и гонитеља. Тако може и нас Божја Промисао спасити, ако хоће. Само да не дангубим. Пружих руке иза неготинског свештеника Стојана да одвежем свога сина Станислава. Стојан ме осети:

            - Мене, мене одвежи да дохватим дете.

            Смакох му конопац с једне, па с друге руке.

            И поп Стојан отиде у помрчину, на леву страну. Нико га не чу и не осети. Али у том часу калуђер Серафим изненађен повика:

            - И поп Анђелко побеже!

            Ја га лактом гурнух и он ућута.

            Но сад се празан конопац отегао и не могу дете да дохватим у помрчини. За то дохватих конопац и претурих га преко обе руке да изгледа као да сам везан, па конопац као ведро из бунара вукох док дохватих мога сина. Брзо му смакох конопац с десне руке, али с леве не могу.

            - Брже, сине.

            - Не може, оче, торбица се увезала за конопац.

  Пред гробом

Остаци невиних жртава у Сурдулици

            Бугари почеше да се препиру. Онај с фењером виче:

            - Тука бе!

            Показује нешто што личи на ископан гроб.

            А они позади вичу:

            - Оште бе, како тука!

            Дете још неодвезано. Шта да урадим. Овако ћу:

            - Војниче, војниче, оди откини детету торбицу да му не смета.

            И војник с фењером одиста приђе, па откиде детету торбицу, задовољан што се дочепао бар неке пљачке. А кад се окрену и оде своме месту, ја брзо смакох детету с те руке конопац и дошапнух му:

            - Бежи, сине!

            Он се обема рукама ухвати мени око врата

            - Нећу, тата, без тебе! Ко ће нам чувати малу Мицу и Мику? Смакох му руке с врата:

            - Бежи, сине и ја ћу.

            Али он, на несрећу, не наже у ледину лево, него јурну десно испред нас и фењера. А ту на путу камењар, па се чуше ципеле. Погледах на ту страну, а оно зид од камења висок до појаса. Ухватиће га на зиду као зеца. Приметише га. Стаде вика. Смакох конопце са својих руку и окретох се лицем Бугарима, да ли ће потрчати од њих двојица, петорица, свеједно. Зубе имам, десет прстију, руке и ноге. Ту ћу да их претурам, само дете да не дохвате, а са мном после шта буде. Држим на грудима конопац и грчевито га стежем од страха и муке. Један је дигао пушку и као каписла нешто пуче, али пушка не. Мало затим опет каписла, па опет чегртање па трећа каписла, али пушка не пуче. Дете се претури преко зида и у истом часу одјекну плотун свих тридесет пушака.

            Заборавио сам да треба и сам да бежим.

Бежим...

            Плотун ме је тргао, те јурнух у противну страну. Још један плотун, не знам да ли за мном пуцају или за дететом, али ја сам већ на ливади изван пута. Убрзо затим и трећи, а затим загрокташе пушке појединце. У исти час чу се јаукање и кукање:

            - Јао, јао, јао!

            Да се крв у човеку следи.

            Кад стигох доле на друм, застадох да мислим куд ћу сада. Горе су војници. Предамном река шуми и ломи се вода преко камења. С оне стране бугарска територија. Са ове друге наша варошица поседнута од Бугара. Тамо ћу. У свештеничком сам оделу, ако ме ухвате опет ће ме одвести на губилиште, али нека воде куд хоће.

            Пређох преко моста, никога нигде нема. Само што даље да измакнем, а сутра када сване, горе ћу прегазити реку и отићи ћу до зида. Ако иза зида има крви, други нико није прескочио само моје дете. Онда не треба ићи кући. Зар ја да живим, а он да трули у земљи? Видео сам где је њихово команданство и командант. Биће тамо стражара њихових и пушака...

 Мој спасилац

Гимназија у Сурдулици са спомен-костурницом жртвама

            У том размишљању погрешио сам друм у ушао у неки ћорсокак. Двојица збили главе и шапућу. Неће бити да су Бугари. И заиста, то су била два младића Сурдуличана. Испричах им за покољ и замолих да ме склоне негде.

            Један ме од њих поведе својој кући, а кад сам се опраштао са оним другим, ја га целивах у образ и замолих га, ако види кога страног момчића од шеснаест година да га зове " Цанко", па ако се окрене, он је, и нека му онда рекне да иде кући у Пирот.

            Мој спасилац ме је крио ту ноћ а изјутра уведе ме у њихов дућан и сакри иза тезге. Доцније ме одведе у једно сопче иза дућана.

            - Сине, ако имате маказе и чешаљ, дај их овамо! замолих га.

            - Немој, господине, да се бријеш, грехота је.

            - Опростиће Господ, сине. Грехота је, ако погинем, јер имам још двоје мале деце, а немају мајке.

            И мој спасилац отиде, донесе и маказе и чешаљ и метну на сто пред мене.

            Ја почех сам да режем. Отсекох леву страну браде:

            - Ево, на мени нека је грех!

            Па метнух браду у крило. Да не би младић, ако би му се ма када шта десило мислио да је ово зло учинио. Додах му маказе и чешаљ, те ме он лепо ошиша до коже.

            Кад ме испрати на капију, ја га пољубих у чело и у образ:

            - Како ти је име, сине?

            - Милорад.

            - А како оцу?

            - Стојан.

            - А презиме?

            - Јанковић.

            - А како прекор?

            - Гребенчари.

            - А ја сам поп Мита из Пирота. И ви сте ми сада род рођени. Ако долазите у Пирот, знајте да имате тамо сроднике.

            Замолих и њега да ми тражи сина и да му каже да сам жив ако га види.

 Повратак кући

             Од мог Цанка ни гласа све до Пирота.

            У једним врбама близу Пирота чекао сам са још два наша војника да смркне. Једва некако дочекасмо мрак и пођосмо обилазним путем у варош. Преко пута моје куће дебео кестен. Ја стигох до њега, али нећу даље, јер отуда долази једна жена. Она ме може познати и причати женама, па могу и Бугари познати да сам дошао. Заклоних лице иза кестена. Али она жена отуда рече:

            - Добро вече!

            - Познадох по гласу: моја сестра рођена.

            - Параскево јеси ли ти?

            - Али она ћути, не може да ме позна.

            - Параскево, ја сам твој брат Мита.

            Крикну она:

            - Па, Бато, Цанко нам каже да си погинуо. Плачемо сви по кући. А он се удара у главу, ништа не једе и само потрбушке лежи и нариче: "Ја сам тамо био, ја сам видео, тата је погинуо. Мицо, Мико, ми сада немамо ни тату ни мајку. Тата је казао, тетка да нас чува."

            - Хвала Богу, рекох и прекрстих се, само кад је Цанко жив.

 Цанкова прича

            После ми је причао како је било.

            Прескочио преко зида, оклизнуо по трави и пао на леђа, а плотун од тридесет пушака прешао преко њега. Скочи он поново да бежи, али, неколико корака даље, дивља рука ухвати га за поставу од капута и обори га у малу јаругу испод жбуна. У том часу, још један плотун и други за њим и сви куршуми прозвиждаше преко њега. Одмах затим, загрокташе пушке и чуше се гласови, а најјаче се чуо детињи гласић Владислава Шопића:

            - Тато, поједоше нас душмани! Цанко је бежао све док није дошао до тријагоналне тачке на врху. Знао је да је то граница. Није смео даље, те се сурвао низ неке брегове и урвине до реке. Ту, не помишљајући на опасност, загазио у воду, а кад је изгубио дно, запливао је.

            - И више, вели, не знам ништа.

            Кад се пробудио, видео је око себе неке наше сељаке.

            - Ко си бре, чији си? Хајде устај да се обучеш.

            Кад се опипао, видео је да нема одела него је увијен у неке кожухе, а његово одело поређано око огњишта.

            Трећег дана је стигао у Пирот

После годину и по дана

            Годину и по дана крио сам се све до 11. јула, када после Прокупачке Буне, објавише Бугари амнестију свима који се сами јаве.

            Кад се јавих, најпре ме одведоше у општински суд. Ту ме први пут саслушаше, па у срезу, и најзад, по трећи пут, у командантству код начелника станице.

            Ту из побочних врата, из оближње канцеларије, изађе један нижи официр, црн, омален, рекоше да је македонштвујушчи. Ухвати се за наслон моје столице, па рече преко мене:

            - Този ли је поп Мита, војвода на Коста Пећанац, што забегнал па се кута по Пиротско? Бре, тврди хора, толко време да се не продаде на закона!

            А командант који ме саслушаваше викну на њега:

            - Врви! Умни хора. Размирно време. Прокријено млеко мачке не лочу. Знаје ли човек у какви ште рци да падне, па за това није излазил.

        

            Пирот,  Димитрије Мијалковић, свештеник