Мине ли Макаве и прекара ли се Преображење, другојаче ти замерише и вода и земља и ваздух. Ни је сл’нце више какво је било, ни па ћише. Ако је сл’нце, по дрезгаво греје, а ако је ћиша оложи се па по толко време м’рждори и расћисељује сокаци и чандија. Радују њу се само чуваркућа на ћеремиде, виснула од летњу припеку, и Влада лимар који на теквоја време главу не диса од работу.
Беше се једнуш укачил на Гађинуту кућу олуци да промени, а Блажа вурунџија мињује, па че му рече:
- А бре, Владо, какво работиш? Ешто си се укачил толко високо?
А овија че окне озгоре:
- До овде сам се укачил колко знајем, а кад би се разђеле укачил колко незнајем, до Бога би се укачил.
Низ чаршију кандиљи на јесен. А нади Сарлак и Жуково ст’внило се небо оди ћосавци. Па како градоносни облаци, а налету, а се изгубе к’мто Белаву кад лозјаре затропају с дрвене чегртаљће.
Сота амрелџија сортира еспап, Мица казанџија трља шаће и чука с п’рс у казање и кафторчетија, а терзије трљају браду с алево кадиве и ш’пчу:
- Нек је арлија.
Умерисале се авлије и сокаци на шушпе и оц’т. Мајсћи трендавиљи и шебоји се одавна прекарали, а мишетија прекрила башче како шарено сиџаде. Узи бунарје и пумпе се још зеленеје понекој струк босиљчек, ако су бабе још од Макаве почеле да га ћину и дисају за сушење.
Домаћини јурнули да на време загоде рабаџије с појаћи волове и с по нове плакарије за гроздобер. Наблизиле и славе, па се како ђердање нанизали блађи дни јед’н по друђи. А уз блађи дни иде и блага ората како мезе уз рећијицу.
Почеле игранће, плизнула младиња и убавиња, расцрвила се и оперјала ланска чупетија па како трепетлиће литкају низ сокаци, а момчетија поди око сеире најубаве јер њи најбрже разграбају. Како чаршијлије жешћи мећици сабајле.
На Коту Ћисело постаријат син седал на клупицу под големити љиљак, на меџу што им је сас комшију им Славу Дуплоголо, увлекал шију, стисал шаће, бута сас палац од ногу камчек преди њега и попоглеџује усуле на Славиното девојче.
- Какво си се толко умислил Мико? - че га пита она.
- Ма, рек’л би ти нешто, ама не знам како да ти речем.
- Речи, соколи га она и ситно трепче. Слободно речи, а ја че одма пристанем!
- Па не могу се одлучим, че уздне Котинити. Не знам да ли да се оженим с тебе, или да си купим точак.
Затова ви је јасно са, ешто у сву овуја тарапану најголему работу имају наводаџије. Једни су литнули низ чаршију како барјам здравће те сабирају и телале аброви, а друђи, по госпоствени, на који се је по јела реч, дојдеоше са сву пошту у дом да се распитају за момче или за девојче и да пренесу на другуту страну.
- Да си јутре реч немамо, што оратеше Гога В’рцка.
А најголемо распитување за девојчетија је било при ћилимарће које су на големо работиле и имале по десетина девојчетија на занат.
На Јеврема рабаџију код черкуту, Христину, доле при Стару џамију, ткало је седамнајес девојчетија. И потка њим и душа п’лна сас севдах, па само цвркају, смеју се, ш’пчу и одлате покре разбојат како дрндарско тетиво. И цел д’н њим је малко да се изорате.
А по руч’к изокају малуту черку Тининуту, Љиљу, па че њу речу:
- Да отидеш до Мику Курделију и да однесеш поруку од Љубицу, а ка се врнеш да дојдеш да те померишемо да видимо да ли си ни послушала.
Љиља отрчи у једну душу до Курделијинуту берберницу, пренесе аб’р, а Мика њу напрска косицу сас парфем да се Љубица и другарицете увере по мирисат да је работа завршена како требе.
А кад сви заврше работу како требе, једн д’н, тићемка, најмладо дете из кућу почне да разноси по комшил’к, роднине и пријатељи убаве, оштампане и изгравиране картице на које писује:
“12.8.1929. године верени су Мирослава П. Јовановић - Славинска из Пирота и Милорад Љ. Вељић, пешадијски поручник из Београда. Испит ће се обавити 8. септембра ове године, те се молите да Вашим присуством увећате наше весеље. Примање по испиту недељом.”
И док се младити вереници попоглеџкују подоко како гугутће, т’шта и свекрва дисају високо главу да сви виде да је това што су они изабрали најубаво што је могло да се најде. А Мана Наступипатка стење, чеша се по тил и узд’шиње:
- А бре, народ литнул да се жени, а не види колко је лоше време настало. Знајете ли ви какво је јучер у новине писувало? Сваћи друђи човек при нас је од некакво болан. Вала Богу те се не ожени лани ка ме карасте. Са би ми жена била болна.
Мирјана Јонић Игић, "Мале градске приче", 2006.
 |
Венчање Станиславе Спасић Ивановић, испред породичне куће у Пироту 1935.
Иза младе са беретком је њена сестра Нада Манчић. Друга сестра, Мира Соларевић
стоји иза грамофона. Девојчица у туфнастој хаљини је Марина ћерка Вида, поред ње
лево чуче Мица и Верча Хаџи Младић. Дечак десно је Бане Ћирић Главурда,
У првом реду доле лево (са белом крагном) је Јеврејка Берта.
На слици сасвим горе:
Крста Панајотовић, обућар на венчању са ћилимарком Христином |
|
Манете ми се од-главу 
Деца у село много рано почну да иду на њиву, и рано почну да иду пешћи. Док смо малећчи увржу се мајће и бабе у љуљћу, па ни носе на њиву, вржу љуљћу у ладовину, и у њу спимо. Поди љуљћуту се простре цршка и тува се играмо. Донесу ни тикветија, класови, шишарће, кво најду, и ми се радујемо. 
Ових дана пиротским улицама прошао је необичан
караван. Немачки држављани Зигрфидел и Луцфоретер путовали су колима
"фолксфаген" у неке земље Европе и Азије. У Авганистану сусрели су
караван камила и власнику предложили да изврше замену. За аутомобил су
добили две камиле. Путем су једну камилу продали а другом наставили пут.
На слици ови немачки туристи пролазе главном улицом Пирота. 