Последњи дани села Завој (фото)

Фото: Божидар Манић

Ово су последњи и најтужнији дани за село Завој на Старој Планини. Забележио их је пиротски фотограф Божидар Манић – Жоли, пред сам потоп, почетком марта 1963. године.

Пирочанац је мислил на јутре!

... И може бити, због стар, уман народ који је на младињу преносил свото искуство, у Пирот неје имало млого пустооди, ама је имало 386 дућана сас још толко дућанџије, па чираци, калве, радници... Бели свет вредан народ. Мож су затова Нишлије у шољћу оратили да Пирочанац прво научи дете да буде дућанџија, па га после напраји.
И, какво год да је работил, Пирочанац је мислил на јутре!
Јова Иванковић се зазнојил, стење, сади ореј, а Чарапил че га потапше по грбину и че се насмеје:
- А бре, Јово, ти си д’н изгубил. Ешто ли се затираш те толко копаш за орејат кад ти од њега нема вајду да видиш. Док он пророди, тебе че ц’рвје изеду.
А Јова се пребрише по чело, па че рече:
- Са је на мене дошло ред да остајим нешто позади грбину. Ми са беремо и једемо оди онија ореси што ђи засадише тија што беоше преди нас. Е па, право је да од овија што ми садимо, једу онија што че по нас дојду на свет.
Е, због теквуја памет Пирочанац је бил и чујен и знан и ишла му је напредица. ...

Мирјана Јонић Игић
(Део приче „Работа и веселба – браћа од чичеве“)
Фото: Тањица Перовић, Пирот

Кад липете на Кеј замеришу тужно

... И сваћи мирис што осетим, на нешто ме подсети. А кад ми липете на Кеј замеришу тужно, а ја дигнем нос како палаш кад нањуши траг од зајека, па јурне по њега. Па вачам ваздух, вачам, да в’рнем старити мирис што га још чувам у мене, како у седефли кутију. Па доримка би га сас шаће принела до нос, тека ми нешто мило буде. И чини ми се, како ја нес’м више ја, него како кад сам одједнуш прерасла и Кеј и сокаци и цел град сам обуватила у мене, па че полетим нади чандијата. А слас ме некаква подузне, па ми се чини у мене је станул с’вјат Кеј, свете липе, свата црквена звона кад зазвоне на јутрење, свата калд’рма умерисана на прашину там’н посипану сас воду за метење преди капију. Свити јорговани, шебоји, босиљак, ђулови, трендавиљи из башче и авлије, свата миризма из вурње на тазе, жежак месен леб, ђувечи, јаније и печења спремна за празнични ручкове. Па све това измешано, па свијено како у кадиве, ушушкано, кроз душу провлечено и скутано у мене, како була кад се скута позади јашмак да ђу чужде очи разђеле не виде и не сеире. Па кад би могла све това што ми у душу седи да саберем и у бурунџ'к свилу да умотам и скутам да ми га време не растури и не украдне....

Мирјана Јонић Игић, Мале градске приче
Фото: Тањица Перовић, Пирот

Да знате само како је лепо било у Пироту...

У емисији Радио Београда „Код два бела голуба“, у којој стари људи оживљавају сећања на некадашњи Београд, разговарали су са Зорком Велимировић, врсним преводиоцем Тургењева и других дела руске класике. Пре доста година слушао сам преко радија тај разговор који је, отприлике, текао овако:
- Да ли нам можете рећи како је у Београду изгледао дочек нове 1900. године која је означила прелазак у 20. век?
- Па, не знам како је изгледало у Београду, али да знате само како је лепо било у Пироту...
Затим, питање:
Да ли сте одлазили на излете, на пример, на Авалу, Топчидер?
- Па, ишло се... Али док сам била у Пироту, ишли смо на излете на Стару планину, коњима...
Причала је даље о Високу, помињала Дојкинце, Брлог, Височку Ржану... На сва питања о Београду одговарала је тако што би најпре испричала како је било у Пироту. И тако се емисија о старом Београду спонтано и ненаметљиво претворила у емисију о старом Пироту. Довитљиви водитељ емитовао је песму из пиротског краја:

„Што ми омилело, нане, што ми омилело
Пиротското оро, нане, пиротската момчета“...

- Ох, баш вам хвала за ову песму, - рече Зорка на крају.

_________
Текст: Драгољуб Марковић (П. зборник број 15)
На слици: Зорка Велимировић, кћи чувеног пиротског проте Милоша Велимировића и прва жена преводилац у Србији.

Од празник па на празник...

Душан Игић

"Пиротска деца су морала од малечко да вачају занат уруке, а игра је чекала од празник па на празник". (На слици: Душан Игић, средњи син Коце Муне, механичара и бициклара, као шегрт у очевој радњи, одлази на посао 1932. године.)

Текст и фото: "Мале градске приче", Мирјана Јонић Игић

Пирочанац је млого душеван човек

“Пирочанац је млого душеван човек. Душата му је широка колко Нишавска долина, а срцето големо како караван сарај. За сви има место. Ако је за работу, работан је, ако је за шалу, шалџија је, ако је за муку и жал, жалостиван је, ако је за помоч, нема да ти одрекне. Ако ти па реч за нешто даде, поголема и појака потпора ти не требе...”
________

Текст: "Мале градске приче", Мирјана Јонић Игић
Фото: Градска слава 2008, Тањица Перовић, Пирот

Нек једу какво оче ка несу садили лук!

Богат копал њиву, па јели месо за руч`к. А сирома копали, па јели лук. Па дете каже на башту си: „Тате, тате, они једу месо! А он му, у јад, одговори: „Пусти ђи, нек једу какво оче ка несу садили лук!
____

„Време уз огњиште“, Драгољуб Златковић
Илустрација: „Ручак у пољу“, Љубиша Јелић

Требе́ срце широко́

 


Д`н`ска му́ка,
Ју́тре му́ка,
Па се напра́ви,
Ма́јћо,
Гру́чка
По́д-груди.

- Оно́ зло́
За д`н неје́
Па да се, че́рко,
Отпоје́.

_______

Драгољуб Златковић, „Дума“
Фото: Тањица Перовић, Пирот

Биоскоп

Биоскоп...  Сазнали смо о томе као клинци слушајући наше старије и њихове приче о немим филмовима. У то њихово време на квадрату платна одвијале су се кратке епизоде, док је виолиниста свирао и давао живи тон. Седело се за кафанским столовима, мезетило и пило, док су се на платну одвијала чуда и покретне слике. Тада је Чарли Чаплин био главни и засмејавао све својим смешним ходом, покушавајући да поједе своју ципелу за дезерт. Тако је тада било... А онда су дошли нови филмови, и код нас су педесетих и шездесетих година у моди били „каубојци“. Амерички вестерн филмови са Гари Купером, Берт Ланкастером, Ричардом Видмарком и осталима... Да не говорим о партизанским филмовима и офанзивама („Неретва“, „Сутјеска“, „Кадињача“...).  Долазак таквих спектакала гледали смо, обично, организовано са школом, у колони по два, по разредима, али то је било нешто касније. Прво смо гледали „Славицу“, први филм нове Југославије у црно-белој техници и дуго гледали црно-беле филмове, јер „обојених“ филмова код нас није било. Касније се нешто променило и за Пирот је био догађај када је у биоскопу „Искра“ освануло огромно платно, а пред нашим задивљеним очима затрептале велике слике у боји. Каква лепота! Тада смо се винули у свет...  Једини биоскоп у граду је тада био у продужетку чувеног „Национала“ – биоскоп „Искра“. Касније су измислили и биоскоп „Младост“, код Големог моста, али је он био само – алтернатива, мада је и он имао својих дражи – балкон, са кога су летеле „семће“ као ноћни лептири...

Милан Пауновић, „Пркоси пиротске калдрме“
Фото: Приче старог Пирота

Деда Стојан Кољибаша

Кућа му је била близу наше. Није се видела са улице, јер је била ограђена високим зидом, изнад кога је штрчао само кров, који је био обрастао маховином. У зиду је била велика капија, на којој су била двокрилна врата, за коњанике и кола, и једнокрилна, за пешаке. Кад се кроз њих прође, уђе се у поплочано двориште, па потом у врт, у дну кога се она белила, као да је од сира срезана. На средини је имала простран доскат, на коме су лети, свуда унаоколо, биле поређане саксије разнобојног цвећа. Његов мирис, помешан са мирисом ружа и осталог цвећа у врту, мамио је укућане да овде много радије седе, него у соби.
Било кога другог или не, кад год је лепо време, њега сте увек могли видети на доксату. Седео је у својој удобној наслоњачи и пушио на дугачком чибуку, с којим се растајао само за време спавања. При томе је с неком особитом насладом сркутао црну кафу из шареног филџана. Окружен колутовима дуванског дима, изгледао је као какав светац међу облацима, како их обично сликају на иконама. Видећи га овако, нико не би веровао да је овај тихи и мирни старац некада био гласовити хајдук, који је много јада задао Турцима, бранећи сироту рају од њихових зулума и насиља. Био је немилостив према њима. Кад год су му пали шака, нападао их је и клао, као пилад. Зато су га и прозвали Кољибаша.
Многе се приче причале о његовој неустрашивости и јунаштву. Ја ћу вам испричати једну, коју сам од деде чуо.

* * *

После пропасти на Косову, целом Србијом, па и нашим крајем, завладаше Турци. Тешко је тада било народу. Не зна се да ли је теже било овима у вароши, или онима у селу. И последњи Турчин могао је у свако доба да бахне у српску кућу. Тешко онда укућанима, ако не би задовољили његове незајажљиве прохтеве! Не би оставио на миру ни дете у колевци...
Овим и многим другим дажбинама до голе коже опљачкани народ морао је да плаћа и нарочити данак цару, да би он у Цариграду могао живети у раскоши и сјају. Тај се данак звао харач. Нарочити цареви људи, који су се звали харачлије, ишли су с времена на време по селима и прикупљали га преко сеоских кнезова. Тада су се на рачун села частили и проводили до миле воље. Њиховом бесу и оргијању није било краја...
Кад је све ово народу дозлогрдило, многи одважнији људи почели су да се одмећу у Стару Планину. Тамо су се прикупљали у нарочите дружине и сваком згодном приликом сложно нападали харачлије и остале Турке изелице. Одузимали су им прикупљени харач и отето благо, па га потајно враћали народу. То су били хајдуци – ондашњи народни борци.
Вођа једне такве хајдучке дружине био је и деда-Стојан Кољибаша. Њему није могао да измакне ни један харачлија и отмичар за кога би дознао. Он се није задовољавао само одузимањем отетог народног блага, већ би се потрудио да нико од њих живе главе не изнесе. Зато је био страх и трепет Турцима. Нису смели да иду више у народ без јаке и до зуба наоружане пратње.
Једног дана дођу харачлије у Гостушу, под Старом Планином. Сеоски кнез их дочека с народом и лепо угости. Село велико и прилично имућно, па се Турцима необично свиђало и остадоше дуже него што су мислили. Кољибаша, чим сазна за њих, спреми се да их при њиховом проласку за Дојкинце дочека са дружином далеко од села. Кад виде да их још нема, он се побоја да се нису предомислили и скренули другим путем. Зато се крадом упути селу, да види шта је у ствари. Пошто сазна за силно оргијање њихово, због кога су се толико задржали, није се могао савладати да их сачека у већ спремљеној заседи, већ одлучи, да их ту, у селу, нападне и поубија. Зато пошаље гласника кнезу с поруком, да се он са својом чељади благовремено склони из куће.
Видећи на што све може изићи, кнез, који је био веома разборит и трезвен човек, замоли Кољибашу, да нипошто не учини оно што је наумио. То би била пропаст за цело село, јер би Турци онда лако могли да прокљуве њихову потајну везу. Муке је имао док га је одвратио. Толико је овај плаховити хајдук био нестрпљив у свом обрачунавању с Турцима.
Тек трећега дана по овоме, Турци се једва накане и са прикупљеним харачем пођу за Дојкинце. Кољибаша, који их је као на иглама чекао, брзо са дружином заузме згодну бусију крај пута. Њих је било мало, а Турака много. Требало је бити врло опрезан.
Кад Турци наиђоше, Срби сложно опалише плотун. Паде десетина Турака. И док се остали и не прибраше од изненађења, опалише још једаред, те паде још толико. Затим исукаше јатагане и полетеше из заседе. Заподе се љута борба. Тукли су се прса у прса... Напослетку Турци попустише и нагоше у бекство, а Срби потегопше за њима. Дуго су их вијали кроз густу шуму, којом је онда био покривен цео овај крај, док их не сустигоше и вешто опколише на једном узвишеном пропланку. Отпоче опет љута борба на живот и смрт. И у тој борби Срби надвладаше Турке и сатераше их у једно мочварно и баровито земљиште. Ту их све исекоше и побише, те се сва вода зарумене од силне крви...
Отада ово земљиште прозваше Крваве баре. Тако се оно и сада зове.

* * *

Деда-Стојан је доцније био и у ратовима за ослобођење од Турака. Тада је он учинио велике услуге и нашој војсци. То су најбоље сведочиле оне многе ратне медаље, које су о државним празницима красиле његове старачке груди.


Учитељ Ћира Ранчић, 1935.
Фото: Крваве Баре на Старој планини, Миодраг Пенчић