Кад липете на Кеј замеришу тужно

... И сваћи мирис што осетим, на нешто ме подсети. А кад ми липете на Кеј замеришу тужно, а ја дигнем нос како палаш кад нањуши траг од зајека, па јурне по њега. Па вачам ваздух, вачам, да в’рнем старити мирис што га још чувам у мене, како у седефли кутију. Па доримка би га сас шаће принела до нос, тека ми нешто мило буде. И чини ми се, како ја нес’м више ја, него како кад сам одједнуш прерасла и Кеј и сокаци и цел град сам обуватила у мене, па че полетим нади чандијата. А слас ме некаква подузне, па ми се чини у мене је станул с’вјат Кеј, свете липе, свата црквена звона кад зазвоне на јутрење, свата калд’рма умерисана на прашину там’н посипану сас воду за метење преди капију. Свити јорговани, шебоји, босиљак, ђулови, трендавиљи из башче и авлије, свата миризма из вурње на тазе, жежак месен леб, ђувечи, јаније и печења спремна за празнични ручкове. Па све това измешано, па свијено како у кадиве, ушушкано, кроз душу провлечено и скутано у мене, како була кад се скута позади јашмак да ђу чужде очи разђеле не виде и не сеире. Па кад би могла све това што ми у душу седи да саберем и у бурунџ'к свилу да умотам и скутам да ми га време не растури и не украдне....

Мирјана Јонић Игић, Мале градске приче
Фото: Тањица Перовић, Пирот