Живела је у дворишту старе пиротске цркве. Нико не зна када се она тачно уселила у шупу крај парохијског дома у коју су свештеници складиштили дрва и утеривали своје бучне старинске моторе с којима су стизали до забачених насеља остављајући густе облаке дима за собом. Дању је некуд одлазила, а увече се пењала на таваницу те помоћне зграде и ту, под усијаним црепом, проводила спарне летње ноћи, потом и ветровите јесени и љуте балканске зиме. На њена врата се није усуђивао свако да закуца. Неке је дочекивала камењем и цепаницама, а неке, попут попадије Јелице, широким и љупким осмехом, мада је и она, када би у зору дошла по дрва, умела да цикне од ужаса:
- Ух, Велика, препаде ме! - изустила би с олакшaњем, тек кад би приметила да се две балванасте ноге, које су до малочас непомично и сабласно висиле са тавана, покрећу и спуштају наниже. За њима се указивало натронтано и здепасто женско тело а потом и осмех на забрађеном и лепом старачком лицу.
О њој се говорило да јој је Бог опростио све грехе и да је постала јуродива светица која својим понашањем у људима намерно изазива нека подмукла и гадљива осећања како би сакрила своја тајанствена дружења са вишњим световима. Кажу да јој се једном упалила свећа, сама од себе, док је на Свети Ћирик пешице ходала од Цариброда до Смиловачког манастира. Причало се да је прозорљива, да види и оно сакривено, да уме човеку да приђе и у пар речи да му саопшти нешто важно, а потом, да настави да мрмља, неповезано и унедоглед, како би све заташкала. Људи су били срећни и поносни када је прихватaла храну или одећу од њих. Умела је у цркви да се затрчи са упаљеном свећом, да љутито виче или да се кикоће, да гласно нариче и сви су то, од клисара до владике, ћутке трпели и касније о свему дуго размишљали, тражећи у њеним лудоријама неке тајанствене знаке и божанске опомене. Чепркала је свакога дана по контејнеру мада је увек имала новца, кажу да је то чинила из пуке жалости за храном и оним људима који је олако бацају у смеће. Једном је владики у неком манастиру, за славском трпезом, тутнула велике паре у руке и сви су у томе видели загонетни укор због владикиног тврдичлука који је, заиста, само пар дана касније, разделио са епархијског рачуна огромне суме новца потребитима. Црквено двориште је кошено само када је Велика далеко ван њега. Љутила се и тојагом јурила косаче зато што траву, како је говорила, муче косилицом која је чупа и као ђаво напада, за разлику од старинске косе што траву само нежно крати и полаже на тло. Из неког разлога, често је одлазила на Пазарско гробље и дуго звонила у ону стару гробљанску звонару све док је оближњи станари не би растерали псовкама и претњама. Волела је, након венчања у храму, да испије до дна ону чашу вина која је остајала од младенаца, понекад би сасула и читаву флашу а потом запевала, легла под стару крушку и утонула у дубок сан... Људи су све те Великине догодовштине препричавали са пуно симпатија и са неким побожним одобравањем које и не захтева никаква разумна тумачења и оправдања. Било је и оних коју су у свему видели само испаде једне несретне жене и неодољиву народну потребу да преувеличава и да од свега прави легенде. Ипак, и ови најподозривији, били су потајно задивљени како та жена успева да преживи толике зиме и године у кућерку са отвореним прозором, пуном мраза и дима, буба и мишева, без и најмање прехладе, заразе и болести.
Она је рођена 1933. године на Велигден, како овде стари називају Васкрс. Сам празник јој је донео име Вела, Велика. Њен отац је био убоги црквењак у раштрканом планинском селу Борову надомак државне границе, бесмислене и неприродне, а опет нужне због вечитог сукоба Срба и Бугара око међа и крви. Породицу је хранио од надничења и продаје свећа лојаница које су сви заједно справљали. Сироти клисар није дуго поживео. Чим га је сахранила, удова Стана се са децом спустила у Цариброд да пронађе посао и прехрани своја чеда. Велика се тада већ била задевојчила. Да би помогла мајци почела је да ради у варошком хотелу Балкан, као праља у вешарају и служавка у кухињи. Кажу да је била веома лепа, да су убрзо почели да је салићу царибродски мангупи и да је временом починила неки грдан грех који је покушала да заташка и утопи у онај канал што одводи изворску воду са Строшене чешме у мутну Нишаву. Данима је тиха варошица брујала о несрећи која је Пејчеве заувек развејала из Цариброда. Стана се са ћерком Тодорком отиснула у оближњи Пирот, син је пребегао за Бугарску а несретна Вела, да не би скончала у затвор, проглашена је неурачунљивом и отпремљена у неки дом за Македонију.
Касније се, тамо у Скопљу, запослила у неком ресторану и упознала лепог, витког и високог авиомеханичара коме је изродила троје деце: Вјекослава, Божидара и Марију. Из прича је тешко разазнати зашто је он почео да је туче и злоставља. Једни кажу да је лепу Шопкињу ударао својим снажним песницама из чисте љубоморе и да јој је потом прилазио и љубио је, уплакан, по модрицама и ранама које јој је наносио нарочито по глави. Неки тврде да је тада већ био пронашао другу с којом се касније заиста и оженио. Трећи говоре да је свему допринела и Великина чудна и помало дивља нарав која није успела да се прилагоди и примири уз свога мужа. Временом је почео да је истерује из куће и одваја од деце. Коначно их је и отргао од ње када је напустио посао у војсци и кренуо за Немачку. Стајала је тада на железничкој станици и немоћно посматрала како најстарији Вјекослав плачући пружа руке ка њој, желећи да остане код мајке. Дуго је трчала за возом у коме је отац пресвлачио децу у нову одећу, док је ону, у којој их је мајка лепо оденула, нервозно секао маказама, желећи да што пре уништи сваки траг о њој. Кажу да је Вела данима, као суманута јурила кроз поља и винограде, бауљала улицама Скопља и седала у возове који никако нису успевали да погоде пут до изгубљене деце. Њу је прогањала, као авет, дечија вриска са растанка и страшна мисао да јој је и ову, жељену и вољену децу, нека ћудљива животна река однела у неповрат.
Коначно се вратила код мајке и живела са њом и Тодорком у улици Саве Ковачевића, потом у Словеначкој, у оној лепој али оронулој старој градској кући жућкасте боје у којој и данас, као подстанари, живе пиротски Роми. Почела је често са Станом да одлази у оближње цркве и манастире. Потајно се надала да ће у неком од њих и да остане али нико није желео да је прими. Њу је једино прихватио стари пиротски прота Љуба, научио је да чита и увео у друштво пиротских хаџика које су у дворишту старе цркве, под крушком, проводиле празнике и дуго певале народне молитвене песме које су се дубоко утискивале у душу несретне Боровчанке. Певушила их је она често и касније, све до позне старости, шетајући тромо по црквеној порти у папучама. Својим цвркутавим и промуклим гласом највише је волела да запева: "Покај се, душо, то злата вреди, кајањем свако зло се победи..."
Велика је била вредна жена и често је понављала: бадава работи, ама бадава не седи. Док је била млађа, плевила је туђе винограде, неговала старце и кувала где треба, а кад је и сама остарила и онемоћала, завршила је на улици. Тада је центар почео да је шаље у дом из кога се увек враћала са мање зуба у вилици. Из Тешице је бежала упорно, кретала се ноћу, уз пругу, да је нико не би приметио. Путем се хранила травчицама и јабукама, требало јој је по недељу дана да тако стигне до Пирота и црквене шупе из које су све теже успевали да је поново врате натраг. Постајала је дивља, неуредна и неповерљива. Своју тешко стечену слободу бранила је грчевито и одлучно. Као рањена звер трчала је по црквеној авлији чим би угледала социјалне раднике на капији а њена агонија је окончана тек када се за њу заузео лично владика из Ниша.
- Това неје Тешица, това је Плачица – јадала се она и присећала како је тамо нису смештали међу људе који „памте“ већ „при онија што не памте“. Описивала је како се увече завлачила под неке столове јер није могла да спава од светла које је по читаву ноћ бљештало са плафона. Причала је да су је тамо мучили и здрави и болесни, да је тукао и сам надзорник кад год би је затекао са црквеном књигом у рукама.
Вела заиста није била луда а још мање особа која „не памти“. Она је знала свеца за сваки дан у години и упућивала нове, тек пристигле свештенике у побожне обичаје овог краја. Брижно је памтила датуме упокојења својих најдражих: мајке Стане, доброг проте и хаџика које су је помагале, и сваке године, у те дане, одлазила је на њихове гробове са цвећем у рукама. Велика је поименце знала сву ону младеж која се крајем деведесетих сјатила у двориште старе цркве тражећи себи утеху и смисао битисања. Помно је пратила њихове судбине, потајно преживљавала успоне и падове, радовала се, касније, њиховим чедима као својим унучићима.
Иако је давно остала без деце коју је сама родила, Вела је јасно памтила сваки детаљ на њиховом телу. У Пироту се и данас живо препричава како је њен најстарији син упознао Пироћанца у Немачкој и из разговора, сасвим случајно, сазнао да му је мајка жива. Одмах се, те зиме, сјурио у Нишавље и у црквеном дворишту затекао жену у ритама која га је дуго и неповерљиво посматрала. Од њега је тражила да одвеже реп на дугој коси и ослободи уво које је, потом, пажљиво загледала.
- Ти си Вјекослав – тихо је изговорила тек пошто је на његовој ресици уочила неку урођену фалинку с којом га је и донела на овај свет пре више од двадесет лета.
- Мајко, рекли су ми да си мртва! – син је једва је успео да изусти, потом је бризнуо у плач и чврсто загрлио Велу која је и сама јецала. Дирљива сцена расплакала је и попадију Јелицу и попа Љубивоја који је потом дуго умиривао потрешеног младића и слушао његову животну причу и сећање на страшан растанак.
Вјекослав је показао нежну љубав ка својој мајци. Одвео је у Пазову, сместио је у свој породични дом и упослио жену да брине о њој, док он ради и путује ван земље. Оденуо је у скупу одећу, платио најбољи фризерај, учинио је све да његова мајка буде сретна и да се више никада не злопати. Међутим, она се, тако лепа и уредна, појавила једног дана на капији старе пиротске цркве. Нико од радозналих свештеника није успео да је препозна све док није пришла црквеној шупи, ускочила кроз прозор и нестала у тами. Након пар дана, Велика је већ била у својим ритама, ведра и насмејана, спремна да копа винограде голим рукама, да спашава бачену храну из контејнера, да протрчи кроз ћошкове храма са упаљеном свећом у руци, мрмљајући нешто, као да изгони нечастиве из њих, а потом да љуби иконе и велики јерусалимски крст, који је често нежно мазила руком, прислањала главу уз њега и тихо му из милоште шаптала: крстићу, крстићу... Тако је она, на неки свој чудновати начин, испољавала светачки однос ка патњама и страдањима, како Христовим, тако и својим.
Када се вратила из Пазове, свима је било јасно да је стара пиротска црква њен једини дом, њена покајница и испосница, блага утешитељка, од које ништа, па ни синовљева љубав, не може да одвоји. Вела је живела у миру са свештеницима и попадијама који су се смењивали у парохијском дому над њеном шупом, мада је и ту, понекад долазило и до кратких и безазлених, типично комшијских трзавица:
- Велика, че ти заковем прозорат, че манеш да проодиш кроз њега! – јекнуо би срдито поп Моша када би га комшиница, пре свитања, пробудала својом виком и лармом.
- Закови, закови... – одговарала је она и климала главом женски заједљиво, тобож одобравајући његову намеру а затим је, целог дана гласно негодовала по дворишту:
- Он че ме мене исели, а јучера је дош`л из Висок... – гунђала је, просто увређена што се један сеоски свештеник, тек пристигао у варош, усудио да њој, староседеоцу, тако олако прети исељењем из градског храма. Међутим, на томе се све и завршавало. Поп Моша би ћутке слушао њена мрмљања, смешкајући се, а Вела је настављала да му сакупља опале крушке за ракију и да говори, у оним ретким кућама које је посећивала, како је поп Моша искрено воли и поштује. На крају крајева, он је због Велике истрпео добру грдњу од своје попадије када се, једне зиме, ражалостио гледајући је како узалуд покушава да испече баницу са сиром на слабашном жару од воштаних патрљака, остатака од свећа које је сакупљала са црквених горионика. Узео је тада слеђену тепсију и метнуо је у рерну и не слутећи да је она пробушена и да ће, чим се загреје, процурети по шпорету и задимити читав дом. У општој пометњи поп Моша је немо стајао а Вела је некако успела да голим рукама извади тепсију из рерне и спусти је, онако усијану, на нови попадијин тепих.
Великина шупа је изгорела у пожару чији узрок никада није откривен. Тада се преселила са својим пегавим псетом и крдом мачака у помоћну зграду јужно од цркве у којој су некада живели црквењаци. Ту је она последњи пут дочекала Вјекослава и дуго тужно стењала када је он отишао:
- Ех, Снежо, мука ми за њега... Е, што је доодил? Боље да неје. Не би се са мучила – жалила се поп Мошиној ћерки која ради у храму, а онда је, изненада, нестала без трага. Касније се дознало да је отишла у потрагу за сином и стигла чак до хрватске границе одакле су је неки добри људи вратили натраг нашавши јој сигуран и бесплатан превоз до Пирота.
Пред крај живота, Вела је често показивала на једну зацрњену икону у својој соби и причала како се на њој, иза дебелог слоја чађи, налази Свети Сава. Нико тада није разумео да је она загонетно говорила о дану свог одласка са овог света. У то време о њој је бринула Венче, жена родом из Цариброда, која је још као мала девојчица, у свом завичају, добро упамтила лепу Боровчанку. Она јој је испунила и велику жељу да, пре смрти, још једном обиђе околне манастире и неколико ноћи преспава у Светом Ћирику у Смиловцима. Вела је заволела своју земљакињу као сестру и ћерку али ни њој никада није открила шта то скрива у платненом замотуљку окаченом око врата који је упорно бранила од туђе знатижеље ћутањем и сузама. Тек касније, када су је пронашли мртву, из мараме су одмотали фотографије, непрепознатљиве, давно избледеле од дугог ношења уз голо тело...
Вела је умрла уочи Савиндана 2013. године. Од пара које је кришом сакупљала код Пупшиних, подигнут јој је споменик са великим крстом и плаћено послужење за сахрану на Новом пазарском гробљу. Окупило се много народа, упркос хладноћи која је сабијала и стишавала продорне гласове свештеника. Био је мраз какав се не памти. Као да су се све оне студени које је Велика преживела окупиле да је још једном поздраве и отпрате, као верни другови са којима је она ћутке, на тавану црквене шупе, под замрзлим црепом, жељно чекала раздрагано пролеће.
Пише: Жељко Перовић / Фото: Тањица Перовић
Из књиге
: Писма из Малог Јерусалима
Коришћени извори:
Протојереј-ставр. Љубивоје Радовић, Стајање пред Богом, црква Лазарица, Крушевац 2015.
Казивање протојереја-ставр. Љубивоја Радовића, аудио запис Ж. П. Пирот- Крушевац 2016.
Казивање свештеника Момира Панчића, аудио запис, Ж. П, Пирот 2016.
Казивање свештеника Јована Глишовића, аудио запис, Ж. П, Пирот 2016.
Казивања Вере Костић, аудио записи, Ж. П, Пирот 2011-2014.
Казивање Венче Ђорђевић, аудио запис, Ж. П, Пирот 2016.
Казивање Гордане Драгутиновић, аудио запис, Ж. П, Пирот 2016.
Казивање Снежане Панчић, аудио запис, Ж. П, Пирот 2016.
као и лична сећања, сусрети и разговори аутора са Великом.
Разговарамо са структурним антропологом из Београда, Миодрагом Милановићем, који специјално за "Приче старог Пирота" говори о својим увидима у вези богатог археолошког наслеђа Пиротског краја. Треба рећи да је Милановић аутор неколико књига из српске историје: Писани извори и коментари о повести Срба са хронологијом, Историјско порекло Срба и Српски стари век. Осамдесетих учествује у низу мешовитих британско-француских експедиција у Ирану, Ираку, Нубији. Једно време био је уредник у часопису за популаризацију науке „Галаксија“. Обишао је фасцинантан број археолошких локалитета у свету. 
Пирот се некада налазио у Тракији а најстарији народ који је живео на овом простору били су Беси, односно Сатри, народ Лужичке културе поља са урнама. О Сатрима (или Сабрима) пишу Херодот, Јустинијан и Прокопије. Бешки најпознатији градови су Филипољ (Пловдив), Ускудама (Самоков) и Ремезијана- Бела Паланка, одакле је родом Нићета који је, у V веку проповедао, како каже, Христову реч Србима. Сатријски епонимни цар звао се Рас те, на основу погребних обичаја, имена и митологије, многи историчари Бесе, односно Сатре- Сабре, доводе у везу са Србима и Сарматима јер, племена Јазига и Алана (Сербоа), од петог века, у миру и континуирано, насељавају Понишавље, мирно се мешајући са домородим становништвом. Беси (бесни, обесни) добили су ово име због своје изразито ратничке природе. 
