Златна буква Мите Гаге

О Мити Гаги рођеном у Топлом Долу 1886. године круже до данас приче како је дошао до ненадног богатства. Познато је да је Мита први приступио изградњи погона за производњу гумених опанака, па је тиме поставио темеље фабрике „Тигар”. Зна се да су преци Митини, на самом почетку двадесетог века били чувени трговци из Топлог Дола, да су чували многобројна стада оваца и овнова. Тако имућни успели су да извозе живу стоку, овце и овнове, овчје коже и качкаваљ чак у Солун, Цариград, Александрију, а касније у Алжир. И тако се богатство гомилало.
У нашем менталитету је да чим се неко нагло обогати, одмах то повезују са златницима његовог предка који је то оставио негде давно, па су то млађи пронашли, најчешће ако су почели темеље неке нове зграде. Наводно њихов рођак је то закопао негде близу куће, а да није рекао никоме. Тамо где се сумња да је било неких драгоцености у фамилији њихови потомци стално нешто претражују и раскопавају...
Ипак по причи, Мита Гага, газда, имао је поред стоке и већи број слуга сточара. Врло често је обилазио пастире и стада, да би се уверио да је све у реду, да прегледа пашњаке да ли ће бити довољно траве, да процени колико сена може да се накоси за зимски период... Наравно уз стада поред пастира, трчкарали су многобројни овчарски пси те помагали овчарима за притеривање стада а свакако и за одбрану од курјака.
Газда Митино верно псето нестало. Слугама је рекао да га потраже, али они нису хтели да се потумарају. Сам је решио да потражи кучку. Зашао је негде у близини појате, у буквик и зазвиждао у прсте. Пас препознавши свога газду, огласио се залајавши радосно. Мита се приближавао букви одакле се чуло кевтање. На његову радост, Гара се оштенила у шупљој букви. Како је ногама растерала трулеж у букви, указало се неколико златника. Газда је миловао псето и бројао штенад, али срећа му се осмехнула. Сакупио је златнике (жлтице) испод ногу псића. Скоро да није могао да их преброји. Склонио их је на друго место, па отишао по козињавку торбу и неопажен од овчара однео богатство кући.
Пословица каже: Пара при пару иде, а вашка при вашку.

Снежана Богдановић
"Прошлост мога завичаја"

Како је насипавана Тијабара

После Првог балканског рата, 1912. године, отпочело се са радовима на насипавању Тија Баре. Најпре је из Нишаве ископаван шљунак и насипан од Гушевице до места где је Споменик ослободиоцима, који је постављен тек 1924. године. У радовима је учествовао и један број турских војника, који су заробљени у рату 1912. године. Радове је цензурисао и био заужен за заробљенике Стојан Живковић, звани Аџица, који је у ондашњој општини био и званични преводилац и тумач турског језика. Поред обале Нишаве је вршен откоп земље, па је та земља распланирана на месту садашње Тијабаре.
Однекуд су дотерани велики камени блокови, па су тесари на лицу места тесали и обликовали комаде камена, (међу њима и темачки клесари) и постављали га дуж обале поред Великог моста. Кад је шљунак вађен из Нишаве, од Великог моста до места где је Споменик, постављена је пруга уског колосека, те се вагонетима превозио материјал.
Одмах иза Првог светског рата наставило се са радовима, али сада се шљунак вадио из Градашничке реке, па је пруга са уским колосеком и вагонетима постављена од Малог моста, до места где је Споменик.
Тоша звани П′цко сећа се добро:
„Радним даном радници товаре и насипавају Тијабару. Кад из вагонета избаце шодер, празне вагончиће враћају „прљевима” – дебелим моткама.
Кад недељом оставе вагонете, а ми гимназијалци (од петог до седмог разреда) идемо да их гурамо од Пашићеве улице до Тијабаре, а оданде назад се возимо. На углу Пашићеве и Тијабаре направљена је окретница, а ми несташни дечаци излетимо из вагончића па се повредимо добро, а Александар Митић звани Шадало је сломио ногу.”
Кад је завршен насип нису се више стварале баре, око којих је расла трска и шевар. Због насипавања, чесма Гушевица је остала на тој дубини на којој се данас налази. После 1918. године у Тијабари је било постављено неколико дрвених тезги. Само суботом је био пазарни дан са врло мало понуда на тако малој пијаци.
Иначе, сељаци су рано јутром у град доносили кравље млеко и овченик (кад га је било) у тестијама. Иду улицом и вичу:
- Млекаџије, млекаџије. Једна ока млека десет паре (цело јаре пола динар, а кожа остане џабе). Вода из Тијабаре је одлазила каналом повезаним са Циганском чесмом код садашње кафане „Ладне воде”. Права и првобитна „Ладна вода” сада је „Мали певац”, на углу улице Николе Пашића и Синђелићеве. Газда кафане је био неки Тодор Цветковић звани, Стамболија.

Из књиге "Прошлост мога завичаја" , Снежана Бранковић

Кад се ћорава кобила затрча...

Марушка Стефановић била је жена Коце Стефановића, одиста богатог и имућног трговца, и прва жена Пироћанка која је путовала возом. Њен муж био је члан делегације која је путовала у Београд да краљу Милану изрази захвалност што је железничка пруга прошла и кроз Пирот. Са мужем је путовала и Марушка и кад се вратила у Пирот причала је радозналим пријатељицама и комшиницама:

„Море, жене, када си ја и мој Коца појдомо у Белград, нели отидомо на штацију, а там ћоравата кобила. Укачимо се у њу. Она, слепча, п`шка, па пушти маглу, стра да те увати! Тека, тека, док не дрмну трећото звоно. Кад си оно удари, она се прво затресе, па кад си се затрча, затрча, тека дори до Сопот. Кад там, жене писане и златне, тиће се заришка у зевњу. Ст`вни се. Ја се уплаши, па се увати Коци за рукав. Он ми рече: „Де, што ти је. Това је тунел” - Тунел ли је, ама ја бео премрла оди стра”...

(први воз дошао је у Пирот 1. новембра 1887. године).

 Из књиге Милице Петковић „Жене Понишавља“

Потоп

Завојци и њихови потомци заувек ће се сећати и помињати месец фебруар и 1963. годину.

Мирка Филиповић која је тада имала четрдесет три година прича:

- Биле су Покладе, пред Велигден. Затекли смо се на појату у Рањен’ц. Владала је сувомрзлица, па је премрзла реку и заледила је. Одједном је почело земљиште да се помера и свлачи у реку. Испод села на пет стотина метара земља је запушила реку. Вода је почела да расте и да се вpaћa узводно. Прекрила је лед. Народ се узнемирио. Малостранци чије су куће биле са десне обале, јако потресени прибрали су се и, почели воловским колима да претерују све из својих кућа, најпре жито и кукуруз из амбара, па кромпир и осталу храну. Кромпир је тада на хладноћи измрзао. Све више је претила опасност од воде да потопи кyћe. И ствари су претеране. Људи су на брзину скидали цреп са кровова. Неки су скидали тишљерај. Прозоре и врата. У појате су се сместиле по три породице. И робу из продавнице су пренели у једну плевњу. Почео је какав такав живот на појатама где је прешло преко сто људи.

Големостранци са леве обале нису могли преко свлачишта, већ су ишли у Покревеник и друга оближња села.

Месец дана се мучио народ. Вода је почела да потапа куће скоро до кровова. А онда су пошли да се разилазе на разне стране. Највише их је прешло у Пирот. Од тада почиње расељавање. Многи су добили плацеве у садашњем Завојском насељу. Док је језеро пунило село водом, оранице и ливаде, мештани су са тугом одлазили и почињали градњу нових кућа. Добили су накнаду према имовини колико и шта им је потопљено.

За пет-шест година скоро да су се сви иселили. У то време је почео да ради „Полет” (дрвна индустрија), па су ту многи нашли посао. А неки у „Тигар”, снашао се како је ко умео, могао и знао. А села од тада нема. Остало је под водом Завојског језера. Само рибе сада станују под каменовима темеља некадашњих кућа.

Снежана Бранковић, "Прошлост мога завичаја"

Гробовима је обележаван пут

ОДСУПАЈУЋИ ПРЕКО АЛБАНИЈЕ угледасмо на једној висоравни недалеко од стазе младог војника како лежи опружен на снегу. Поред њега је седео старији војник испијена лица. Као да је чекао да се младић одмори па да заједно наставе пут. Приђосмо им и рекосмо: „Хајдемо полако!“

- Продужите, - рече стари војник. – Ја морам да останем. Ово је мој син. Па се заплака. – Коме да га оставим?! А немоћан сам да му помогнем. Случајно сам га нашао у овом албанском беспућу... Он је из последње одбране младића. Деца! Одкуд би знали шта је рат!? Нашао сам га промрзлог, изнемоглог, гладног... Лежао је поред пута недалеко од села Какарића. И носио сам га довде. Даље не могу; и мене је издала снага. Све ми се чини да ће му овде бити крај. Да га бар сахраним својим рукама.

Седосмо и ми поред немоћног оца, да предахнемо и помогнемо старом ратнику у ношењу изнемоглог сина. Док смо се одмарали, угасио се живот младог војника. Од војне одеће имао је на себи само војничку шајкачу. Одело народно. На ногама везане шумадијске чарапе.

Помогосмо уцвељеном оцу да сахрани сина. На растанку отац рече: „Сине, збогом! Нека ти је лака земља, иако је туђа!“

Продужисмо даље у неизвесност...

... Недалеко од Валоне пружила се велика м очвара. Десно од газа био је муљ до колена. Ако би неко упао у њега, тешко да би се извукао, јер смо били старшно изнемогли. А страдалника је било. Само, ко да им помогне? Свако се бавио својим јадом.

У том муљу остаде и мој земљак Јова, пекарски радник из Пирота. Упао је у глиб до појаса. Кад сам га приметио и пошао да му помогнем, он ми рече: „Не прилази ми, упашћеш у глиб. Видиш ли да се једва и сам вучеш, а како би тек самном. Ако сам ја упао, не мораш ти. Продужи! Ја ћу доћи за вама. Само да се добро одморим и прикупим снагу. Ако не дођем, знаш где сам остао. Тако реци мојима, ако се некада будеш жив вратио у наш Пирот“...

Јован нас није стигао. Остао је у глибу да буде путоказ војницима који су пролазили кроз муљевиту мочвару...

Михајло Пешић – Газибара   
П. М. бр. 76/3

Реч оца Серафима на отварању програма „Вече борилачких вештина“ у Пироту (видео)

Поводом 15 година свога постојања, првобитно Кик-бокс клуб „Црна Кобра“ а сада Институт за борилачке вештине и спортове „Црна Кобра“, организовао је у сали Клуба Војске 26. априла 2015. године манифестацију под називом „Вече борилачких вештина“. Са благословом игумана манастира Св. Димитрија у селу Дивљане код Беле Паланке оца Серафима Живковића, духовника клуба, свечано је отворена ова манифестација. 

Текст и фото: Д. Бјелопавлић

Ката Владићина (истинита прича)

Ноч се растолила над град. Изб'лсани облаци налегли на чандија, тијо отоде к'мто Сарл'к.

Танасија, балдисал од целоночно бденије, диже главу од астал. Од надвор се чује нечије доокување. Това турсћи каракол обикаља чаршију и пази на ред. 

- Ноч че мине, а ја, на нигде! – Простења Танасија и увати се за главу.

Жена му Јевда ћути у ћоше. Прекрстила руће нагруди и гледа у икону. Целу ноч се моли.  До њу квекла једина вој черка Катарина, Ката подбула од викање. 

Еве има две године како је Ката остала удовица. Млада ко капка роса, убава ко уписана. Затова њу у Пирот дадоше прекор – Ката Убавица. 

До са, Ката си је живела мирно и тијо с'детенце уз мајћу, башту и браћа. Истина, кад год појдеше из дом по некоју работу, неје било никога кој не излезнеше из авлију да ђу одгледа. Убавиња до Бога! 

- А бре, бре, бре – узд'неше баба Таска комшика кад год ђу видеше. Оволкава убавиња неје на добро! 

Тека и би! Пиротсћи кадија се додума с кајмакама (који се усуле и сам држаше засрце кад год ђу видеше) те овија дојави на пашу у Ниш за Кату Убавицу. Убавиња што ђу у свет нема! И, еј њекња, изока кајмакам башту вој Танасију и рече му да паша чини голем чес и на њега и на његов дом и на цел Пирот, јер оче да узне кату у харем. 

- За това те, ете, и зовем – че рече кајмакам. Черка че ти живи ко царица! Ко булбул пиле кад се напије росну биљур воду од лист'к трендавил па удари у песму. А, и на вас нема да буде лоше покре њу. Че имате с'в чес и поштовање од сви нас! А Ката је без мужа! И, немој да забораиш да добро промислиш - дидзаше прс у ваздух кајмакам. Свакоја работа може да излезне и на добро и на лоше. Како си ђу ми сами напраимо!

Е, за това, сирома Танасија и цел му дом од тегај немају с'н. Како да си даде дете у харем? Да си попљује на веру, славу, дом! Да пред комшије, пријатељи и целу рисјанску чаршију стане потурчењак! 

- А помоч од нигде! – Ш'пче Танасија. Горе високо, доле тврдо! Надвор, још малко па че се развидељује. Чују се и први петлови. 

Танасија се рипну одједнуш и прош'пча: 

- Знајем, знајем... Молите Бога а ја отидо! 

Док да Јевда и Ката удзверене појду по њега, он штуче кроз зорњак маглу низ сокак. 

- Деда владика че знаје! Нема друђи по ак'лан – ш'пче си Тана у бркови и варка у Митрополију.

Деда Нектарије, владика, саслуша га, и сас једну руку турену зад грбину, а другуту умрсену у браду, одшета од зид до зид и рече: 

- Кајмакам је д'нс у Ниш. Ја ђу могу заштитим за двајесчетри сата овде у Митрополију. Турци нема овде да улезну. За тов' време да вој најдемо мужа и да ђи привенчамо. Кад има мужа, паша нема да смеје да ђу узне у харем! Трчи и доведи Кату овде, ама да ви никој не види. 

Тека и би! Јутрам, деда Нектарије прати телалина да мине низ рисјансће мале и сокаци и да на сви јави: „Свакој муж који је слободан, а оче да се ожени с Кату Убавицу.“ 

Тов јутро, на Духови 1838. годину, у Митрополију се сабрало све што је могло да оди. И мушко и женско. Једни да сеире, а друђи па, затова што се онаџују да се ожене с Кату. 

- Те до куде ђу докара пуста убавиња, ш'пче народ. 

А Ката не знаје какво че и куде че. Удзверила се, ударила у једноглед, раширила очи ко вилџани па збира душу. 

- Варкај дете, варкај! – Бута ђу у грбину деда Нектарије. Време мињује, отоди... Дидзај главу и бирај! 

Како Ката диже главу, а пред њу јерђенин ко горун. Снага ли је, убавиња ли је! 

-Видим, видим, тија че је – поусмину се под брк владика. 

И, додек су се незвани сватови бутали по митрополиску авлију и сокак да подобро виде и разберу какво се работи, та да пренесу на друђи који разђеле несу дошли, владика Нектарије привенча Кату и Алексу и испрати ђи дом. 

Док је Кајмакам дош'л из Ниш и док су Турци разбрали какво се десило, би му работа.

- На Кату несу могли ништа, јер је са под „мушку руку“, а њени побегоше на једно време по височће појате. 

Како даде Бог те би поставен нов кајмакам, и они се врнуше у Пирот. 

- Е, испола и на Господа! – Ш'пчу Танасија и Јевда. Без Њег ни живење ни мрење. 

Ката и Алекса изродише уз Божји благослов осам дечица у сваку љубов, довлет и берићет.

А Ката доби од Пирочанци нови прекор - Ката Владићина.

- Уз њу Бог, па уз њу и деда владика - оратеоше Пирочанци. 

А прекор остаде.

(И данас у Пироту живе потомци Кате Владићине (1812-1894). Њена најмлађа праунука, (моја бака по оцу) Љубица Влатковић - Јонић (1900-1985) носила је још увек овај давно наслеђени надимак– Љубица Владићина).

Мирјана Игић

Аб'р – глас, порука                                                                         

Башта – отац

Берићет – материјално благостање

Биљур – кристал

Бута – гура

Варка – жури

Вечемка – већ

Врнуше - вратише

Вилџани – шољице за кафу

Горун – врста храста

Грбина – леђа

Да се суне – да прими руку

Довлет – задовољство

Изб'лсано – исхабано дуготрајном употребом

Изока - позва

Испратил – послао

Јерђенин – момак 

Кадија – судија

Кајмакам – окружни начелник

Калабал'к – гужва, немир

Каракол – стража, патрола

Квекла – чучнула

Кво че – шта ће

Куде че – где ће

К'мто – према, ка

Налегли – притисли

Њекња – недавно

Обикаља – обилази

Подбула – отечена

Подчушкују - подгуркују

Прош'пча – прошапута

Прекор – надимак

Разђеле- случајно

Разбрали - разумели

Растолило – раширило, умножило

Рипну – скочи

Рисјанска - хришћанска

Телалин – добошар који оглашава вести

Трендавил  – некалемљена мирисна ружа

Убавиња – лепота, лепотица

Уписана – насликана, нацртана

Удзверене – зачуђене

Чандија – кровови

Ш'пче - шапуће

(Преузето из листа Млади Православац бр. 41)

Нечу се, аго, потурчим

Пироћанци пред Пећком патријаршијом (Ф.Н.Тодоровић)

 Прича о свечовечанској љубави старих Пироћанаца остала би сладуњаво сентиментална када не бисмо поменули духовну чврстину наших предака и њихову спремност на одрицање и страдање ради свете вере Православне. Поменули смо добре и питоме пиротске Турке с краја њихове владавине на које је утицала благотворна природа пиротских староседелаца али и Закон о Танзимату из 1839. године, израђен у духу либералних начела тадашње европске мисли по коме је, бар на папиру, проглашена равноправност свих становника турске империје. У њихово време бити хришћанин у Пироту било је тешко али и подношљиво. Међутим, бити хришћанин у време њихових дивљих предака и потоњих черкеских казнених одреда значило је изложити себе и своју породицу највећим болима и страхотама. 

Путописци кроз пиротски крај сведоче да су наши преци кулачили на турским имањима, док је њихова летина пропадала, да су једва своју нејач прехрањивали од оно мало беде што би им остало по одласку разних законитих и незаконитих отимача, њихове жене су често силоване и отимане, а отимана су  и најлепша и најздравија деца из грчевито стегнутих мајчиних руку... Положај православних хришћана у пиротском округу био је толико несношљив да је чак и Енглез Питер Манди приметио да је он гори од положаја њихових тамнопутих робова. У наша данашња материјалистичка времена, просто је несхватљива ова петовековна одлучност и “тврдоглавост” старих Пироћанаца ако је познато да су једноставном променом вере могли да се реше свих својих недаћа и чак обезбеде себи улазак у  привилеговани слој становништва тадашње империје. 

Маројле, Маро, дасклаће,

Ајде се, Маро, потурчиш,

Бела кадуна да станеш,

Жлте жлтице да нижеш

По висок чардак да шеташ,

Црни Бугаре да гледаш“

Кушао је хедонистички рај исламског света лепе Пироћанке кроз многе генерације, и као ђаво након пустињског кушања Христовог, остајао поражен пред њиховом стаменом и непоткупивом вером православном:

„Нечу се, аго, потурчим,

Нечу си веру погазим,

Нечу си брачу посмешим“

Сам Бог свети зна, све патње и страдања Пироћанаца у вишевековном ропству. Тек незнатан део усменог предања је записан и сачуван од заборава. Повест о пиротским мученицима је наше богатство, бесцено имање сваког крштеног Пироћанца које нас подсећа да имамо велике претке иза себе, али и пред собом. Они сада стоје пред Богом и узносе своје свете молитве за нас, грешне и слабашне.

Страдање пиротских младенаца

Фото: Д. Бјелопавлић

Ако је стари Пирот са својим укопаним храмом Рождества Христовог и својим богољубивим грађанима био икона Витлејема и простодушних мудраца и пастира, онда су многи малени пиротски страдалници за време Турака - икона светих 14.000 младенца витлејемских. Из скромних извора сазнајемо да су у оближњем селу Сопоту крајем 18. века крџалије бацале у вис мале хришћане, а потом их дочекивали на врховима својих оштрих сабљи и ножева. Стари Бранко Тошић из Присјана памти да је од својих предака слушао како су Турци знали, да у пролазу ухвате дете неког хришћанина за руку и заврте га тако снажно да му се ручица откине а оно, затим, у тешким мукама испусти своју свету и невину душу.

Станиченске Благовести

Владимир Николић у свом делу "Стари Пирот" преноси речи старог попа Алексе Манчића о језивом страдању правоверног народа у станичењској цркви:

Стара црква у Станичењу (Фото: Викимедија)

"Одавно, крајем XVIII или баш почетком XIX века, једне године на Благовести, беше велики сабор код цркве у Станичењу. Било је препуно народа и у цркви и у порти црквеној. Одједном ударе јаничари (неки кажу крџалије који су дошли сигурно из правца Пирота) и почну најгрозније убијати и сећи народ. Црква је опљачкана, готово разрушена и силан је свет изгинуо од јаничарских ножева и пушака. И дан-данас где се почне нешто копати у црквеној порти, наилази се свуда на људске кости. Ту су побијени и свештеници који су се задесили. Црква у Станичењу није више радила све до 1829. године."

"Дај ми капку водице..."

Страшна и просто голготска сцена догодила се на Големом мосту у Пироту почетком 19. века када је пострадао један пиротски свештеник ради Христа Спаситеља:

"Нека Пека, баба Ан. Тод. из Раснице, која је као стогодишња старица умрла у Расници, прича да је у Пироту служила код Турака као измећарка-слушкиња око 1803. или 1804. године... и она добро памти да су тад Турци хришћане често убијали и на коље набијали. Памти добро да је једном на Великом мосту на Нишави видела набијеног свештеника на колац. Гледала га је како се мучи још жив на коцу и кад ко прође, он тражи воде речима: `Молим те, брате-сестро, дај ми капку водице!` Али нико није смео да му приђе."

Врба мучеништва у Тијабари

"Поп Алекса станичењски вели да му је отац причао како су у време Карађорђа обешени у Пироту неки свештеници и калуђери (колико се сећа њих седморица) о једној врби која је била у оно време у Тија Бари где је сад гостионица Књажевац. У оно време ту је био и један бунар код те врбе и хан неке Цоле Клисурке."

Фото. Д. Бјелопавлић

У саму ноћ пре страдања, у тамницу ових седам свештеномученика пиротских, кришом је ушао светогорски јеромонах Доситеј који је је боравио у Пироту и одатле спремао побожне грађане за поклоничко путовање у Свету Гору.  Приликом ове тајанственезатворске посете понео је са собом суво свето Причешће и Њиме причестио благочестиве свештенике који су сутрадан вешани. Турци су касније и овог храброг калуђера тражили да обесе, али им је он утекао у тада слободни Књажевац. Владимир Николић сматра да је овај монах управо Доситеј Новаковић, потоњи владика тимочки. Грађани Пирота су дуго памтили мучеништво ових свештеника. Тај дан је био тако силно урезан у свест побожних Пироћанаца да су многи старци након ослобођења 1878. на питање пописивача одговарали: "па, роден сам туја годину кад су попове избесени".

Снаја пиротска, а невеста Христова

Пироћанке у ман. св.Јована Богослова 1910. (Фото: М.Игић)

Драмски писац и преводилац Јоаким Вујић (1772-1847) у својим путешествијима по Србији преноћио је једном приликом у Медвеђи и оставио за нас Пироћанце нарочито драгоцен запис:

“Мени овде дадоше квартир код г. Радојице Јоановича, терговца, који ме љубовно прими, даде ми господску вечеру, пак при вечери проповедаше нам како у варошици Пироту, недалеко од Ниша, јесте се један бешчеловечни и безбожни случај догодио. Он нам говораше овим речима: Господо моја, ја сам сада био у Нишу на панађуру с мојим другом. Тако тамо сам чуо од других терговаца да један Сербљин младожења испросио је себи девојку у другом месту и довео био к своме дому, да се њоме по обичају венча. Обаче Турци ово чуше, пак согласише и невенчану девојку на силу от младожење и сватова отеше и хотеше потурчити. Обаче она није се хотела потурчити, него се једнако опирала да она неће бити Туркиња. Того ради почеше је мукама мучити, тако да је от мука морала умрети, а своје се вере не одрећи. После Турци облагаше Сербље код везира видимског да су Сербљи хотели ребелију да дигну. Напоследок, када се није могло доказати да је то истина била, него да су Турци серпску девојку отели и хотели потурчити, е што је најпосле следовало? - Ништа друго да су бедни Сербљи морали к тому јоште 200 кеса гроша глобе платити, а нишки (вероватно “нишавски”, прим. прир) владика од свог достојинства лишен бити. И ето ти праведног суда турског!"

Страдање деда Ћесаријево

Гроб деда Ћесарија, ман. Темска

Деда Ћесарије је из Хиландара дошао у Темачки манастир 1836. године и ту провео пуних 40 година као старешина ове светиње. По свом доласку, убрзо је обновио манастир који је под његовом управом поседовао 130 хектара земље и преко 1000 брави ситне стоке. Драгоцена је и његова просветна делатност, јер је у манастиру установио народну школу која је радила нечујно и прикривено све до 1862. Деда Ћесарије је пуно помагао и хајдучкој дружини Стојана Ореовичког кога је свесрдно подржавао и кнез Михајло из слободне Србије. Зато су Турци често вршили претресе и скоро сваки дан долазили у манастир и бодрим оком пазили на игумана. Једна анегдота каже да је Ћесарије имао “верну и велику послугу, која је разумела сваки његов миг и умела у једно исто време и Турцима ручак да спрема и хајдуцима да пече овцу и хлеб да меси”. У једној великој турској потери 1862. године, деда Ћесарије је са многим темачким сељанима био ухапшен и одведен у Ниш пред пашу, али је тамо успео да се одбрани...  

Међутим, 1876. године “Черкези су опљенили манастир, цркву искварили и свеце нагрдили. Том приликом затекну игумана болесна, узму га и заједно с поњавом на којој је лежао, измахну и баце с горњега боја, те се сиромах старац здроби” пише Мита Ракић само пар година након мученичке кончине Ћесаријеве. Владимир Николић открива и да су га Черкези пре бацања са спрата “мучили разним мукама, а онда су га, тако рећи, потпуно исекли и наказили”.  И поред свих патњи и страдања, деда Ћесарије је имао још толико снаге да замоли да га пренесу у Сопот код свештеника Михајла Панајотовића где је убрзо испустио своју мученичку душу. Његово тело је сахрањено при тамошњој цркви а затим је 1896. године пренето у Темачки манастир и положено у гроб који се налази југоисточно од храма.

Жељко Перовић

Из књиге "Стара црква у Пироту" 

(Ова књига о храму је уједно и прва објављена

књига о побожности старих Пироћанаца. 

Шивена је у меком повезу и садржи 160 богатао

илустрованих страница у пуном колору.  

Доступна је у Старој пиротској цркви по 
веома повољној цени од само 250 динара)