среда, 12. фебруар 2020.

О раду фашистичке гимназије у Пироту 1941-1944


Већ дуго оклевам да пишем о једној веома непријатној теми, иако до мене стижу поруке узнемирених Пироћанаца, дубоко потрешених чланком који је објављен у Пиротском зборнику бр. 43/2018, а тиче се рада бугарске гимназије током окупације Пирота 1941–1944. године. Укратко, аутор, који је истовремено главни и одговорни уредник часописа, уз помоћ обимне фашистичке архивске грађе и пропаганде, покушава да омаловажи и обесмисли сва домаћа сведочанства о раду школе и приликама које су владале у граду, да прикаже бугарски фашизам као један готово демократски државни систем у коме је владала слобода избора, културно и просветно благостање, и оно што је најгоре, да доведе у питање приврженост Пироћанаца Србији и српском национу.

У чланку је пажљиво прећутано или скрајнуто све што се не уклапа у лепо осмишљену фашистичку бајку, па тако и важна чињеница да је сам почетак рада бугарске гимназије у Пироту био пропраћен бруталном полицијском репресијом, претњама и уценама којима су били изложени и ђаци и родитељи, већ довољно престрављени свакодневним вестима о пљачкама и убиствима, о спаљивању живих људи по пиротској околини, о језивим батинањима угледних Пироћанаца у градској полицијској станици којих није био поштеђен чак ни времешни доктор Стевчић, најбезазленија и највољенија варошка личност тог доба, а о чему говоре и сасвим неутрални, јеврејски извори, попут извештаја Леонида Сида где овај честити Јеврејин пише:

"У пиротском полицијском затвору, полицијски сателити су приређивали оргије, да би заташкали кукњаву и јаук оних које су немилосрдно тукли. Ми, који смо становали у близини полиције, многе ноћи нисмо могли да спавамо од јаука и кукњаве ових несретника и несретница. Ја с правом могу рећи да методе шпанске инквизиције бледе према овима што су их бугарски полицајци употребљавали. У тим тучама и мучењима највише су се одликовали следећи: Рацев, Петков, Пушкарец, Вазаров, Цонев, Најданов, Енев и још неки, те се често дешавало и то да су неке које су тамо тукли и пуштали су као невине, али они су од батина и мучења само пар дана по пуштању умирали у својим кућама. Њихови жандарми и полицијски агенти свакодневно су обилазили села у околини Пирота, пљачкали, крали, одузимали све што се могло одузети од сељака, и на најмањи отпор од стране истих бивали тучени и терани у затвор због "противстајања“ властима, те је многе од њих на тај начин помрчина прогутала. У Пироту су отворили осморазредну гимназију и прве године одзив за упис ђака био је раван нули. Ђачке родитеље је гањала полиција да би уписивали децу и у томе су и успели. Под претњом интернирања и ђака и родитеља, ђаци су морали да се уписују у организацију "Браник" и постајали њихови чланови...".

Током рата бугарску гимназију је у таквим околностима похађало око 300 пиротских ђака. Након ослобођења нико није узнемиравао ни ђаке ни родитеље због тобожње сарадње са окупатором и велеиздаје. То нико није чинио ни у окупираној Србији, нити у Војводини која је постала ратни плен Мађарске или злогласне и геноцидне НДХ. Распарчавање Отаџбине и потоње школовање у окупаторским школама била је неминовност, зла коб народа који је једини на Балкану имао храбрости да се јавно успротиви фашизму, а чему су и Пироћанци дали свој живи допринос. Треба знати да је и Пирот организовао велики антифашистички протест 27. марта 1941. године, и да је два месеца касније, по слому државе, писао очајничке апеле комесарским властима у Београду, грчевито тражећи да макар и у ропству остане у границама своје миле Србије.

Зашто се овакво фалсификовање историје данас дешава велика је тајна, али сасвим је очигледно да је драговољна сарадња са бугарским фашизмом и велеиздаја свега српског одједном постала веома популарна и пожељна у неким круговима данашњег Пирота. Можда је реч о некој нама невидљивој прекограничној сарадњи у којој се испод тезге тргује пиротским српством и родољубљем, пиротским херојима и жртвама. Или се тек само ради о пројекцији, о психолошкој потреби провинцијских интелектуалаца да у историји пронађу свој сопствени лик. Да неким давним Пироћанцима учитају сопствена животна начела по којима се свакој власти, глобалној или локалној, у сваком случају треба покоравати и улизивати, писати им умиљате памлете, притом и све то добро уновчити, градити каријеру, уживати у привилегијама, а све под паролом напретка и еволуције, космополитизма и слободоумља, борбе против старих митова, глупих предрасуда...

Нека ми нико због овог писања не спочитава уношење раздора у суживот и добросуседске односе. Болну тему нисам покренуо ја, већ Пиротски зборник који је само једним текстом успео да узнемири много честитих пиротских породица чији су преци били принуђени да похађају бугарску гимназију током окупације. До мене су стизала њихова писма пуна једа и туге и моја морална обавеза, као публицисте и уредника једног маленог локалног медија, била је да реагујем и станем у одбрану тих угледних Пироћанаца који су у спорном тексту приказани као заклети опортунисти и ратни профитери.

Рођен сам у једном оближњем градићу у коме преовладава бугарска национална мањина, и ту проживео дивно детињство, стекао своје најбоље пријатеље, преболео прве љубави. Од малих ногу мени су Бугари блиски и драги, било да живе у Србији или Софији, било да су ми прве комшије или тек раздрагани туристи који долазе да се опусте и одморе од свакодневних брига и животних тескоба. Оно што искрено презирем јесу великобугарске претензије и још увек живи пројекат Велике Бугарске који, као и зла бајка о Великој Србији, за мене представља сулуду замисао примитивног, неморалног и непросвећог света коју треба свим снагама сузбијати у Пироту. Баш као што треба сузбијати и фашизам који се спроводи над пиротским рекама, над пониженим грађанима који у свом родном граду не могу доћи до запослења због бруталног и вишедеценијског сукоба интереса и партијско-родбинског запошљавања, а о чему ова наша, тако слободоумна и савремена пиротска интелигенција, већ годинама срамно ћути.

Спорни чланак Пиротског зборника је већ предмет анализе еминентних научника и они ће најбоље установити колико је он ненаучан, тенденциозан и злонамеран. Огласиће се и пиротски интелектуалци који стоји на позицији части, поштења и родољубља Драгољуба Јовановића, који данас засигурно не би ћутао. Као уредник Прича Старог Пирота, замолио бих вас да и ми овде заједно покренемо један истраживачки рад, да прикупимо што више сведочанства живих савременика или бар њихових потомака, и тако помогнемо да се разбистри помућена истина о животним приликама у Пироту током бугарске окупације у Другом светском рату. Ваше прилоге, фотографије и породичне успомене, можете послати у поруци.

Жељко Перовић
______________________
* Црно-бела илустрација је објављена 1942. године у „Бугарском Западу“, листу преко кога је вршена фашистичка и великобугарска пропаганда у пиротском крају а у коме су објављиване идиличне вести из окупираног Пирота. На самој карикатури Велика Бугарска је приказана као кућа из које фашистичка чизма протерује Рома (или Грка) и Србина. Треба поменути да је те исте 1942. године, по узору на Немачку, Бугарска донела свој Закон о заштити нације.

6 коментара:

  1. Bugarska fasisticka gimnazija u Pirotu 1941-1944

    Pridruzujem se uznemirenim Pirocancima koji su potreseni clankom Gorana Nikolica objavljenim u Pirotskom zborniku br.43 a tice se rada Bugarske gimnazije tokom okupacije Pirota i okoline 1941-1944. godine i lepo smisljene bajke o prilikama u okupiranom Pirotu i okolini (licno sam posmatrao kako okupator pali cetiri kuce u selu Paklestica).

    Rad Gorana Nikolica, urednika Pirotskog zbornika, objavljen je pod neadekvatnim nazivom: "Pirotska gimnazija i pirotske prilike 1941-1944."  U sadrzaju nesveobuhvatnog rada, u odnosu na naslov rada, autor pise o Bugarskoj gimnaziji u Pirotu a ne o Pirotskoj gimnaziji.Navedeni rad je, uglavnom, pisan na osnovu bugarske arhivske gradje, nastale u periodu fasisticke okupacije Pirota i okoline.
    Poznato je da su bugarski okupatori nastojali da okupirani deo teritorije prikazu kao preuzimanje "svoje nacionalne teritorije" i sve sto je bilo obelezje Srbije bilo je zabranjeno.  Radi ostvarivanja navedenog cilja organizovana je i Bugarska fasisticka gimnazija u Pirotu. Politicki ciljevi bili su iznad pedagoskih. 
    U ostvarivanju politickih ciljeva pored nastave koriscene  su i razne vannastavne i vanskolske aktivnosti kao sto su: organizovano dopisivanje ucenika iz Pirota sa ucenicima gimnazija iz Bugarske, formiranje folklornih grupa za ucenje iskljucivo bugarskih igara i kola, visednevne ekskurzije u Bugarsku radi upoznavanja prirodnih lepota i bogatstava, formiranje omladinske fasisticke organizacije Branik i dr.Za izvodjenje nastave dovedeni su nastavnici iz Bugarske. Nastava je izvodjena po bugarskom nastavnom planu i programu. Svi nastavni predmeti su ostali isti, ali je povecan broj casova iz sledecih predmeta: bugarski jezik, otadzbina, geografija, istorija, pevanje i telesno vezbanje. Smanjeni su casovi iz prirodnih predmeta i to u svim progimnazijama i gimnazijama koje su bile pod bugarskom okupacijom. Ucenici su morali da uce i netacne cinjenice kao sto su: Nisava izvire ispod planine Kom a uliva se u bugarsku reku Morava i dr.Bugarska fasisticka gimnazija u Pirotu bila je podsistem sistema okupacije sa osnovnim ciljem bugarizacije stanovnistva Pirota i okoline. Podatak da je Bugarsku fasisticku gimnaziju u Pirotu pohadjalo vise stotina ucenika Pirota i okoline ne znaci da je ta skola nastavak (kontinuitet) rada Pirotske gimnazije.

    Dragoslav Vojcic

    ОдговориИзбриши
  2. Приче старог Пирота18. фебруар 2020. 04:15

    Хвала Вам господине Војчићу. Ваш коментар је драгоцен. Од срца Вас поздрављам! Ж. П.

    ОдговориИзбриши
  3. НА ПРОСТОРУ СЛОБОДЕ ИЗРАЖАВАЊА МИШЉЕЊА

    Аутор текста „О раду фашистичке гимназије у Пироту 1941-1944.“ и његов електронски гласник заслужују похвалу што су указали на штеточинску улогу Пиротског зборника у разарању културе сећања на време нацистичко-фашистичке бугарске анексије пиротског краја и што зборник намеће сећање у будућности које рехабилитује нацистичко-фашистички великобугарски пројекат окупације овог подручја 1941-1944, кроз приказивање пацифистичког, идиличног пристајања народа на ту окупацију, бугаризацију и гимназијско школовање које „У некој новој монографији Пиротске гимназије….не би требало да изостане“ (Пиротски зборник, 50. с). Апсурдност овог наума објаснио је проф. др. Драгослав Војчић, најбољи познавалац историје школства у пиротском крају (аутор 4 књиге о томе).

    Локални ауто шовинизам и дух порицања отпора становника пиротског краја окупатору и сведочанстава о томе врхуне у цинизму тврдње „Масовно похађање пиротске бугарске гимназије било је, дакле, само део укупног понашања пиротског становништва током Другог светског рата“, која представља доказ слабог отпора народа Пирота и околине бугарској власти све до пролећа 1944. г. „Покрет отпора, било партизански, било четнички, био је међу најслабијим у поређењу са осталим крајевима Југославије“ (Пиротски зборник, 45. с.).

    Бугарски нацистофашисти су приказани као просветитељи чија се гимназија није разликовала од претходне српске. Ученици гимназије (неки и појединачно наведени) приказани су као бугаризовани колаборационисти, који нису имали право на остварење било какве каријере у социјалистичкој Југославији.

    За жаљење или осуду су (према степену одговорности) сви који су омогућили објављивање оваквих фалсификата у Пиротском зборнику, који неоправдано окривљују некадашње ученике за похађање бугарске гимназије, њихове родитеље и који вређају национално достојанство, доказани патриотизам народа пиротског краја и велике жртве које је поднео у Другом светском рату. Нарочито они који су одбили да Пиротски зборник објави критике за разобличавање наведених и других објављених фалсификата на његовим страницама.

    Велика штета и неправда нанета оклеветаном народу пиротског краја су учињене. Како их умањити или отклонити?

    Бутиган

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Приче старог Пирота20. фебруар 2020. 11:24

      Хвала Вам господине Бутиган на овом изузетном коментару! Част ми је да блог "Приче старог Пирот" доприноси разбијању медијског мрака који влада Пиротом, као и разобличавању псеудонаучног рада, написаног у част фашистичке гимназије у Пироту. Срдачно Вас поздрављам! Жељко

      Избриши
  4. Nisam ranije imala priliku da se sretnem sa clankom Nikolica( ne mogu ga nazvati ni gospodinom ni drugom),pa reagujem sada.Moja prica je istinita i neka posluzi da se lazi demantuju.Nisam zivela u Pirotu, ali poticem iz dve stare porodice, jedna je iz kuce Malog Riste, a druga kasnije dosla u Pirot, ali ostavila tragove u redovima Pirotskih intelektualaca.Evo price:Velimir Misa Stojadinovic je imao samo sesnaest godina ,bio ucenik Pirotske gimnazije i skojevac.Bugarski okupatori su ga uhapsili i odveli u logor Rilu, gde je bio izlozen torturi, prinudnom radu i zivotu na hlebu i vodi.Bio je osudjen na smrt.Za tu presudu doznao je njegov stric koji mu je bio zakonski staratelj buduci da su mu roditelji Desanka i doktor Simon Stojadinovic preminuli.Stric uspeva zlatnicima, dukatima koji su ostali od pokojne majke da otkupi njegov zivot od okupatora, da ga oslobodi, medjutim Misa nije mogao ostati u Pirotu.Prikljucuje se NOBu do oslobodjenja zemlje, demobilise se, maturira i upisuve veterinu.Kao mladi doktor veterine pocinje svoju karijeru na fakultetu, da bi kasnije dosao u Nis .Ostao je vezan za Pirot do kraja svog zivota, i mada su ga zvali da bude predavac na Sofijskom fakultetu, nikada nije krocio u Bugarsku.Traume iz zatvora su bile isuvise jake.Zivot je zavrsio u Nisu kao penzioner, a u strucnom svetu dobio titulu akademika veterinarske medicine.U ovoj prici ne smem izostaviti ime njegovog gore spomenutog strica profesora matematike i fizike Bozidara Stojadinovica.Pre okupacije Pirota bio je profesor u Gimnaziji i uslov da i dalje obavlja taj poziv bio je da promeni prezime, mesto ic da bi de ov.On je to odbio i ostao bez posla i stalnih prihoda, a imao je porodicu, troje male dece u kuci.Posle oslobodjenja vratio se kao profesor u istu skolu, kasnije otisao za Beograd, bio predavac u vojnoj skoli i direktor jedne beogradske skole.Eto to je u najkracim crtama istinita prica jedne porodice i ja kao kcer i unuka osoba o kojima sam pisala sam zaista revoltirana pisanjem Nikolica.Po meni trebalo bi mu oduzeti sva zvanja i funkcije koje ima ili obavlja i oduzeti ljudsku cast kao zitelja Pirota.Mozda sa ja malo rigorozna, ali drznuo se da gazi po ranama i secanjima postenih ljudi i rodoljuba.Ako je potrebno stojim na raspolaganju .Milica Velimira Stojadinovic.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Приче старог Пирота9. октобар 2020. 13:45

      Поштована Милице, хвала вам на коментару. Пренећу га испод протестног писма које можете прочитати на доњем линку, можете се и придружити потписницима слањем поруке "сагласна сам" на адресу protestnopismopirota@gmail.com

      https://momcilovac.blogspot.com/2020/10/blog-post.html?showComment=1602251866777#c1547948349683548596

      Избриши