Христос воскресе!

Прекара ли се дрен, и прец’вту ли шевтелије и праскове, узеленеју ли се и ушаренеју ли се башче, а оно почне да ти се, на помалко, како шаренеје уочи, како премережује ти се час-час, па, а ти се ст’вни, а ти се с’вне. А миризмата на тазе пролет, на земљу што се пуши, п’шче и слешче, док ђу милује и припица младо сл’нце и искарује њу д’ кроз сваку семку и травку, опива те и залолосује, па ти дојде да како палашче јурнеш у круг и вачаш си опашку у ветар од пус бес и радос. А да те пита некој ешто - нема да умејеш да му речеш. Дојде си ти, тека, од саму себе, па се надујеш од милос и убавињу, па че прснеш како лешник. Што оратеше Балабан, наленсиш се ко пијана снаа. А на пијану снау сви девери мили, па тека и на теб. Све ти убаво и мило. 

А ка дојдеше Ускрс, ноч и тишину преди зору разбију црквена звона, па јед’н звук друђи с’стиса. Па час јети, а час, како гргутаво трепти. Па се одигне како магла одземи к’мто небо и плизне по ваздух како зејтин по воду, па се тићемка сјури нанадоле. Или се па, како перце оди гугутку пол’к врне наземи и исп’лни ти срце, па ти се душата дорима усмивује од радос.

А ка се задњити звук изгуби к’мто Сарл’к, и ти га више не чујеш, само га још осечеш, како да ти свни под груди, и усверена славујчетија там’н почну па да проповују, и само пламик оди свечете како свиткавци пробива т’вницу и греје душу и ноч около црквуту, грмне црквени хор: “Христос воскресе из мертвих”. А у теб све васкрсне од милос, и знајеш да више неси сам, да “све што живи и дише слави Господа”, и да и твојити пламик има свој си удел у овуја заједничку славу и песму.

И, док се с’виња и сл’нце изгрева, из домове и вурње се шири и овива цел град благ мирис на жежак леб, печења, манџе и месеније спремне за празнични ручкове. Сокаци, авлије и домови измијени и умерисани како невеста пред венчање. А у “Национал” и “Еснаф” приводи се до крај спремање за нач’шњу забаву. По газде, че иду у “Еснаф”. А у “Национал” и довечер че улезне у свечану аљину сас праву, ж’лту ружу заћитена, једна од сестрете на Јоцу Аризана. И сви че гледају у њу и че се питују одкуде са, у овоја насметено време, права ружа. Само баба Јерина Аризанова, мајћа њу, че знаје с коју муку је целу јесен и зиму пестувала ружуту у саксију у кујну поди прозор, само да би њој черка била најубава на забаву. И да сви у њу и у ружуту гледају.

А старити Бошњаковић че запоје:

С’вну сл’нце, огреја ни лице,

с’вну Ускрс ускрсну ни душа.

Че седнемо винце да пинемо,

кој уз совру, кој ли па у оро.

Моја Мара с девојће у оро,

а ја че њу будем коловођа.

А теб ти срцето играје како пламик на добру рећију, и не гаси се док не догори до ич!

Мирјана Јонић Игић

Илустрација 1: Зоран Зарић, уље на платну, "Богородица Љевишка"
Илустрација 2 и 3: Васкрс у старом Пироту (М. Ј. Игић)

Црвен! Бел! Како перашка!

„Црвен! Бел! Како перашка!“ Ово је здравица коју је један етнолог забележио у нашем крају пре више од стотину година. Њу су изговарале мајке трљајући својој деци образе са првим, топлим, тек офарбаним васкршњим јајетом. Овај обичај има своје лепо и узвишено значење. Као што је перашка споља црвена а изнутра бела, тако је и човек здрав ако га споља краси руменило, а изнутра бела и чиста душа.
________
Ж. П. / фото: Т. П.

Старе слике оца Зорана Тошића (6)

На овој фотографији препознајем једино градашничку цркву и крајолик иза ње који води до Бањице, извора лековите воде што се већ годинама, као неки хајдук у непроходној  клисури, успешно скрива од страних купаца.... О градашничком храму постоји занимљиво народно предање. У време позне турске владавине неки Пироћанац решио да се учлани у тадашњу владајућу партију. Одрекао се свог крштења и постао Турчин по имену Скендер Баба. Тиме је стекао силне повластице и важна познанства у друштву одабраних. Саградио је и „Строшену џамију“, једину исламску богомољу у Тијабари, а по тадашњем закону имао је право да опорезује све тијабарске дућане које је са врха своје џамије могао погледом да уочи. Ипак, Скендер Баба није дуго благовао у свом иметку. Кажу да је почела да га мучи савест и да је зато, након ослобођења, подигао своју покајницу крај Градашничке реке... У прилог народној повести говори и сама црква. Необично је лепа и по изради скупоцена. Саздана је о црвеног и белог камена који је, за ову прилику, по први пут барутом вађен из старопланинских мајдана. Поуздано се зна да су је градили врхунски неимари из Италије и да су за свој рад плаћани у чистом злату... Скендер Баба је давно исписао свој узбудљиви животни роман. Одавно су нестали и ови, мени незнати, Пироћанци са фотографије. Остали су само тиха градашничка црква и бунтовна Бањица. Хајдук и покајница. Пркосе времену и опомињу да има нечег што нема цену и никада неће бити на продају.

Ж. П.
Из књиге: Писма из Малог Јерусалима

Дрва из Белаве

Овако су наше баке и мајке доносиле дрва из Белаве. Скоро сваки дан, за вурњу, за огњиште и шпорет. Натоварене закрче пут па се враћају у колону једна за другом. Сећам се моје бабе кад стигне са товаром, седне на дрвник па скупља снагу док одвеже конопац и скине бреме. Трајало је то дуго, све док у селу није стигао шумар Сретко. Био је добар човек и праведан. Сваког пролећа је додељивао комад шуме да људи беру и обезбеде се за зиму. Био је то тежак посао, дрва су брана на великој висини и неприступачном терену, после су их везивали конопцима и гурали, ваљали до пута и товарили на кола. Вукле су краве и волови знојећи се и пустајући бале, али било је то велико олакшање за жене. Сретко се дуго задржао у селу, старији га се сигурно сећају. Знао је често да зажмури кад види да се дрва "крадуцкају" кад нестану залихе.

Грана Перовић (родом из Станичења)
Фото: Nyergesné Korózs Györgyi

Дан када погину Софронија

Фото-прича

ФОТО ПРИЧА: Пиротски обућар Сотир Љубеновић и његова породица. Највиши син је Софроније (трећи с десна). Био је пилот наредник у војсци Краљевине Југославије. Погинуо је летећи на борбеном авиону Гурду-Лесеру. Ова француска летилица је произвођена и у нашој фабрици „Змај“ а однела је у смрт више тадашњих врхунских пилота. Софроније је био први међу њима. У Старој пиротској цркви постоји исхабани руски минеј у коме је Сотир, на једној маргини, исписао дирљиво слово о погибији свог сина:

„Наредник, дипломирани први пилот - ловац,
на данашњи дан, среду, погину Софронија
са аеропланом ујутру 8 и 1/2 час
на Ади Циганлији у Земун 1930.
Остави нам живу рану на срце, и вечиту тугу.
У цвету своје младости (пуне 23 год. и 3 месеца).
Био је прозван II краљ Марко неустрашив и лепи Пироћан.
Свако је за њим заплакао. Пратња се његова таква
не памти, у Земун су биле радње затворене,
тако исто и у Пирот затвараше радње.
Али све узалуд, њега више нема,
нада изгубљена, утехе нема.
Ожалошћени родитељи
Сотир и Боса Љубеновић
Дан и ноћ плач.

__________

Фото 1: Љубеновићи на окупу (Мирјана Јонић Игић)
Фото 2: Софроније Љубеновић (из ризнице Љубеновића)
Фото 3: Испраћај из Земуна (из ризнице Љубеновића)
Фото 4: Сахрана у Пироту (из ризнице Љубеновића)
Фото 5: Два Гурду Лесера, снимљена за време прославе
авијатичарске славе, Светог Илије 1927. године,
Први ваздухопловни пук (paluba.info)

Ж.П.

Ћилимарке Надежде Петровић

Пиротски ћилим је импресионирао чак и импресионисте. Шаренилу наших ткања није могла да одоли ни Надежда Петровић, најзначајнија српска сликарка с почетка 20. века. Ову разгледницу је насликала вероватно 1905. у време када је учествовала у оснивању Прве југословенске ликовне колоније у Сићеву. Пирот је тада био или њено седиште или често свратиште. Разгледница се данас налази у Спомен збирци Павла Бељанског а са ње се још увек јасно чита посвета исписана вештом руком даровите Чачанке:

Пирот

Драга Јело, ево ти
Пироћанке Ћилимарке
ја идем за који дан
у Београд. Поздрав /.../
Тебе љуби твоја Нада


Ж. П.
(фото:www.pavle-beljanski)

Европске склоности ка ситним крађама

Ами Буе је аустријски геолог и природњак француског порекла. У Пироту је боравио у више наврата током бурних тридесетих година 19. века. Тијабара је тада била насељена хришћанима а Пазар претежно Турцима. У својим списима он бележи да је одсео у некој тијабарској крчми која се наслањала на коњушницу, имала само једну просторију и била прилично непријатно место за његов одмор. Ту се кратко задржао а када је одмакао из Пирота приметио је да му недостаје барометар. Одмах је послао свог слугу натраг у ону крчму а овај је затекао инструмент тамо где је он био и заборављен. Нека остане упамћено да је аустријски академик био веома изненађен поштењем старих Пироћанаца и да је у својим белешкама записао како у нашем граду нема „европских склоности ка ситним крађама“.
________
 Ж. П. (фото: biographien.ac.at)

Гостушки о Пироћанцима

Пирот није мој завичај, то је моја крв. Свакако да сам расположен са извесном дозом нежности према том граду и мило ми је кад чујем за неки успех Пирота и појединаца са овог подручја, када чуем да има даровитих, вредних људи... Пироћанци су веома сензибилни. Једном сам им рекао да им недостаје темперамент, већа активност. Можда имају неку црту депресивности која је, чини ми се, видљива и са оне стране планине. Али, с друге стране, сасвим сам сигуран да добро осећају уметност и нису равнодушни према њој. Занимљиво је да из области финансија никад нисмо имали истакнуту личност иако нас сматрају за добре „чуваре новца“.

______
Драгутин Гостушки, композитор, историчар уметности
и доктор философије пореклом са Старе Планине
(из књиге „Наши у белом свету“, Бобан Митић)
Фото: Тањица Перовић, Пирот

ФОТО-ПРИЧА: Регулисање тока реке Нишаве кроз Пирот 1923. године. (Фото: М. Миловановић)

Слика 1

Слика 2

  

Слика 3

Слика 4

Слика 5

Слика 6

Старе слике оца Зорана Тошића (5)

Четврта фотографија „Успенија“ и трећи руски диригент на челу ове певачке дружине. Маестро Георгије Оберемок је руководио хором почетком тридесетих година а радио је и као професор у Пиротској гимназији. На овој слици седи између два млађа градска свештеника, лево је Ранђел Пешић, а десно Димитрије Панић, председник хора, касније старешина Старе пиротске цркве... Овај мали фото-омаж посвећен раним пиротским певачима завршавам једним сећањем. Када смо средином деведесетих година, ми млади а већ уморни од силних животних лутања и бродолама, банули у градске храмове, у њима смо затекли само јецај старих и изнемоглих женских гласова. Од славног „Момчила“ и „Успенија“ остали су неки чудни напеви које су, по својим избледелим сећањима, певале пробране пиротске старице. Та њихова песма, иако удаљена од тачних нотних записа, била је јако лепа, тиха и дирљива. Био је то глас старе пиротске чаршије који је преживео многе претње и прогоне, поруге и подсмехе, мрачне погледе иследника и ухода који су покрај црквених капија савесно бележили свачије доласке... Још једном, жене су испале храбрије од мушкараца. Оне су једине остале под распетим Христом на Голготи, оне су једине стајале и пред иконама његовим у празним пиротским богомољама.

Ж. П.
Из књиге: Писма из Малог Јерусалима

Најстарија слика Пирота

Најстарија слика Пирота. Стари путописци нису имали фотоапарате те су своје записе морали да илуструју тушем и четкицама. Неки су у томе били прилично вешти, попут Феликса Каница, аустријског археолога, путописца и етнографа који је у наш град долазио у више наврата током друге половине 19. века. На његовој слици доминира Сарлах на чијем врху се виде војна утврђења, у подножју је Градић, а десно део пиротске вароши са тадашњим минаретима... У својим списима Каниц наводи да је наш Кале превише леп да би био турска грађевина и да припада времену цара Лазара. Овог неуморног истраживача је импресионирао пиротски вашар, ћилим, гостољубиви Црновунци... Одседао је у неком пиротском хану, тадашњем „лукс хотелу“ у коме је по ходницима морао да прескаче асуре на којима је газдарица простирала шљиве. Због своје слаткоће, сува шљива из Пирота је била надалеко позната. Пакована је у кутије и слата на удаљена тржишта. 

Ж. П. (Фото: Народни музеј, Београд)