Христос воскресе!

Прекара ли се дрен, и прец’вту ли шевтелије и праскове, узеленеју ли се и ушаренеју ли се башче, а оно почне да ти се, на помалко, како шаренеје уочи, како премережује ти се час-час, па, а ти се ст’вни, а ти се с’вне. А миризмата на тазе пролет, на земљу што се пуши, п’шче и слешче, док ђу милује и припица младо сл’нце и искарује њу д’ кроз сваку семку и травку, опива те и залолосује, па ти дојде да како палашче јурнеш у круг и вачаш си опашку у ветар од пус бес и радос. А да те пита некој ешто - нема да умејеш да му речеш. Дојде си ти, тека, од саму себе, па се надујеш од милос и убавињу, па че прснеш како лешник. Што оратеше Балабан, наленсиш се ко пијана снаа. А на пијану снау сви девери мили, па тека и на теб. Све ти убаво и мило. 

А ка дојдеше Ускрс, ноч и тишину преди зору разбију црквена звона, па јед’н звук друђи с’стиса. Па час јети, а час, како гргутаво трепти. Па се одигне како магла одземи к’мто небо и плизне по ваздух како зејтин по воду, па се тићемка сјури нанадоле. Или се па, како перце оди гугутку пол’к врне наземи и исп’лни ти срце, па ти се душата дорима усмивује од радос.

А ка се задњити звук изгуби к’мто Сарл’к, и ти га више не чујеш, само га још осечеш, како да ти свни под груди, и усверена славујчетија там’н почну па да проповују, и само пламик оди свечете како свиткавци пробива т’вницу и греје душу и ноч около црквуту, грмне црквени хор: “Христос воскресе из мертвих”. А у теб све васкрсне од милос, и знајеш да више неси сам, да “све што живи и дише слави Господа”, и да и твојити пламик има свој си удел у овуја заједничку славу и песму.

И, док се с’виња и сл’нце изгрева, из домове и вурње се шири и овива цел град благ мирис на жежак леб, печења, манџе и месеније спремне за празнични ручкове. Сокаци, авлије и домови измијени и умерисани како невеста пред венчање. А у “Национал” и “Еснаф” приводи се до крај спремање за нач’шњу забаву. По газде, че иду у “Еснаф”. А у “Национал” и довечер че улезне у свечану аљину сас праву, ж’лту ружу заћитена, једна од сестрете на Јоцу Аризана. И сви че гледају у њу и че се питују одкуде са, у овоја насметено време, права ружа. Само баба Јерина Аризанова, мајћа њу, че знаје с коју муку је целу јесен и зиму пестувала ружуту у саксију у кујну поди прозор, само да би њој черка била најубава на забаву. И да сви у њу и у ружуту гледају.

А старити Бошњаковић че запоје:

С’вну сл’нце, огреја ни лице,

с’вну Ускрс ускрсну ни душа.

Че седнемо винце да пинемо,

кој уз совру, кој ли па у оро.

Моја Мара с девојће у оро,

а ја че њу будем коловођа.

А теб ти срцето играје како пламик на добру рећију, и не гаси се док не догори до ич!

Мирјана Јонић Игић

Илустрација 1: Зоран Зарић, уље на платну, "Богородица Љевишка"
Илустрација 2 и 3: Васкрс у старом Пироту (М. Ј. Игић)