На овој фотографији препознајем једино градашничку цркву и крајолик иза ње који води до Бањице, извора лековите воде што се већ годинама, као неки хајдук у непроходној клисури, успешно скрива од страних купаца.... О градашничком храму постоји занимљиво народно предање. У време позне турске владавине неки Пироћанац решио да се учлани у тадашњу владајућу партију. Одрекао се свог крштења и постао Турчин по имену Скендер Баба. Тиме је стекао силне повластице и важна познанства у друштву одабраних. Саградио је и „Строшену џамију“, једину исламску богомољу у Тијабари, а по тадашњем закону имао је право да опорезује све тијабарске дућане које је са врха своје џамије могао погледом да уочи. Ипак, Скендер Баба није дуго благовао у свом иметку. Кажу да је почела да га мучи савест и да је зато, након ослобођења, подигао своју покајницу крај Градашничке реке... У прилог народној повести говори и сама црква. Необично је лепа и по изради скупоцена. Саздана је о црвеног и белог камена који је, за ову прилику, по први пут барутом вађен из старопланинских мајдана. Поуздано се зна да су је градили врхунски неимари из Италије и да су за свој рад плаћани у чистом злату... Скендер Баба је давно исписао свој узбудљиви животни роман. Одавно су нестали и ови, мени незнати, Пироћанци са фотографије. Остали су само тиха градашничка црква и бунтовна Бањица. Хајдук и покајница. Пркосе времену и опомињу да има нечег што нема цену и никада неће бити на продају.
Ж. П.
Из књиге: Писма из Малог Јерусалима
Из књиге: Писма из Малог Јерусалима
Нема коментара:
Постави коментар