Време страдања

Политичка репресија према класним и политичким непријатељима непосредно по ослобођењу Србије вршена је у две фазе, најпре до марта 1945. на ванинститиционални начин „дивљим чишћењем“ (најчешћи облик ликвидације без суда или у фарсичном и тајновитом судском поступку), а од марта 1945. до друге половине 1946. кроз десетине хиљада јавних процеса пред Војним судовима, судовима националне части и цивилним судовима. У првим данима после ослобођења, кажњавање оптужених за колаборацију било је у рукама ОЗН-е и војних органа. Војни судови судили су оптуженима до јесен 1945. када почиње активније да се укључује и цивилно судство. У току првих месеци, само делом „чишћења“ управљали су судови, док је већина ликвидирана без одлуке суда или на брзину, изрежираним процесима, који су се често завршавали осудом на смрт. Многи објављени документи упућују на планску акцију ОЗН-е и постојање директива и закључака о ликвидацији политичких и класних непријатеља без суђења, колабораната и ратних заробљеника у првима данима по ослобођењу. 

Сасвим тачан број жртава овог вида репресије је врло тешко, нарочито с данашње временске дистанце сасвим прецизно утврдити, Процене које се могу чути на основу ретких доступних архивских докумената, изјава још живих актера, сведока и жртава на страницама разнородне литературе и публицистике, врло се разликују. И страни и домаћи истраживачи износе контраверзне процене о броју жртава „дивљег чишћења“ у Србији од десетину хиљада до преко 100.000. Лицитација бројевима жртава комунизма у Србији у многоме је одређена супротстављеним идеолошким погледима истраживача будући да се ради о  великим бројевима и тешко проверљивим наводима.
 

Државна Комисија за тајне гробнице убијених после септембра 1944. године је прикупила потпуне податке и до сада пописала више од 36.000 жртава на територији Србије. На целој територији земље евидентирано је преко 200 тајних стратишта, где су убијени закопани без обележија, без имена и презимена, како би са њима под земљу отишла и трагична истина.
 
Од Шапца до Пирота, од Лесковца до Суботице, од Београда и Лисичијег Потока до косовских Дечана и Бубња у Нишу, посејане су тајне јаме и гробнице.
 

На основу истраживања, по селима се број жртава креће од 5 до 20, највише 40, у варошима се креће до стотину , а у градовима их има и до хиљаду убијених или несталих. До сада су ближе испитане и снимљене локације у Смедеревском, Тимочком, Пиротском, Јабланичком, Рашком, Ваљевском, Мачванском и Шумадијском округу.
 

Највећи број оних који су одмах након ослобођења стрељани у Пироту, у месту званом Барје, били су са територије Лесковца и Власотинца. Одмах након заробљавања и прикупљања у импровизованим сабирним логорима ови несрећници били су упућени у Пирот. Преко лужничког села Ваве и села Пасјач, Раснице и Барје Чифлика у пиротској општини, сви су спроведени у двориште пиротског Суда. Према сведочењу преживелих сведока, пошто није било довољно места у самом затвору, већу групу су привремено затворили  у згради интерната Учитељске школе, одмах поред пиротске цркве у Пазару. Након неколико дана проведених у овој згради вратили су их у затвор Суда. Међутим, тамо више није било никога.
 

Број оних који су ликвидирани у овом кратком периоду од неколико дана, у касну јесен 1944. године креће се између 250  и 700 лица. У сваком случају,  без суда и суђења, ликвидирани су на правди бога. Према доступним подацима, а који су објављени у књизи „Равногорски покрет у округу пиротском“ аутора Миљана Манића налазе се имена 390 жртава убијених како за време а највише након ослобођења Пирота и околине. Ове ликвидације и стрељања обављана су на периферији самог града, у Барју. Лако је одредити саму локацију. Зашто то до данас није урађено остаје као отворено питање и претходним и садашњим властима, а као задатака некој наредној власти. За почетак довољно је обележити само место на коме су свој живот скончали невино побијени. Поставити један крст, биће довољно.

Пише: Миљан Манић, историчар

Извор: Нови Момчиловац број 2, 16. децембар 2013.