Руси! Ево Руса! Сви потрчасмо на улицу, кад ал тамо а они се већ строје у фронт на пиајци. То је био један полк хусара, шест ескадрона све на белим коњима, а напред банда (оркестар). Не зна човек чему пре да им се диви и шта да гледа, дал коње, дал оружје и одело, једном речју све је дивно и богато, чисто ми нека потајна туга обузе срце кад их добро посмотрих, јер сам онда тек јасно увидео, колико смо ми сиромашни спрам оваки царевина. После неколико минута и они су били растурени по квартирима и механама, ми се са њима свуг братски поздрављасмо и љубљасмо. Кад дођосмо у наш квартир натраг, нађосмо их овде доста на броју где "гуљају вотку". Имеђ њих упознасмо се ту са једним њиховим подофициром Антонијем, који је био прави Црногорац, можете мислети како се тај братски радовао нашем познанству. Јели смо кисела купуса, пили и певали све могуће српске песме сву драгу ноћ. При растанку поклони ми он за спомен своју руску "кнуту". (Сутрадан) Чим уђох у механу истрча пред-а-ме Владица штабни сејиз, па ми рече весело: "Господин Андро, хајде да те водим на једно место", ја сам здраво волео свог безазленог младића, па с тога пристанем да идем с њиме куд год хоће. Ми нисмо далеко ишли, он застаде пред једном великом кућом и отвори једну капију, кроз коју уђосмо у једну грдну шталу. Напољу је био истина већ мрак, ал у штали се просто није видео прст пред оком, напротив пак, врвела је ларма и певанка. Упалим дрвце да видим шта је, кад тамо а оно тма руских хусара, неки стоје у гомилице, неки се извалио потрбушке, други на леђа, неки седе, а сви певају и пију у мраку. Упалих друго дрвце па се продерем: "Здрава рибјата", на шта ми они сви громко одговорише, па ме онда нападоше љубити и нудити "вотком", тако, да сам их се једва курталисао...
Извор: Пирот и околина у списима савременика - др Борислава Лилић
фото: alexanderpalace.org/imperialcity/IV.html
Нема коментара:
Постави коментар