субота, 14. децембар 2013.

Ко је био војвода Момчило?

Шеснаестог децембра ове године навршиће се тачно сто пет година од када је први број „Момчиловца“, листа одбора „Народне одбране“, српске родољубиве организације која се борила против анексије Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, и чији су оснивачи били између осталих и Јован Дучић и Бранислав Нушић, изашао пред Пироћанце. Први број „Новог Момчиловца“ се појавио у правом тренутку, а томе су најбоље сведочила радознала лица наших суграђана, који су у овом обновљеном гласилу, препознали дух града, и мисли људи који га чине. Ово наше, пироћанско чедо, и тада, пре стотину година, и сада, поставља иста питања, на која смо ми можда некада знали одговоре, али смо их услед свенародног лутања, заборавили. Дубоко смо уверени да је најбољи светионик пред магловитим путевима будућности, светлост прошлости, и тиме се водимо.
 
Бројни Пироћанци поставили су нам исто питање: – да ли у „Новом Момчиловцу“ има нечега о нашој пиротској тврђави, „Момчиловом граду“, и војводи Момчилу, по коме је наш градић познат? И питање је било исправно, а ми ћемо се потрудити да бар мало расветлимо историјски лик војводе Момчила, и све то представимо суграђанима.
 
Име војводе Момчила остало је упамћено у српској народној традицији кроз епску песму „Женидба краља Вукашина“. Међутим, предање није јединствено, а разне верзије нису међу собом сагласне око тога да ли је војвода Момчило рођен у Пироту, или је овде саградио свој град, или је у њему само столовао. Томислав Панајотовић у својој књизи „Пирот кроз векове“, наводи да је Момчило био хајдучки старешина пореклом, можда, из Пирота или околине. Према Мирку Живановићу и наводима из његове публикације „Нишавље“, пореклом из пограничног краја између Срба и Бугара, Момчило је још као дечак отишао у шуму на византијско-бугарској граници и тамо живео. Недостатак прецизних историјских извора онемогућава нас да изведемо неке прецизне закључке о томе, мада је мало вероватно да је сам Момчило изградио пиротску тврђаву. Све упућује на то да је она, изузимајући њен горњи град са кулама који је за своје владавине сазидао кнез Лазар тридесетак година након Момчилове погибије, пуно старија.
 
Византијски цар Јован VI Кантакузин, који је Момчила и лично познавао, записао је да је „био одлично увежбан у разбојништву и отимачини” као и да му „ништа није недостајало од храбрости и одважности за бој”. Други византијски историчар Грегора забележио је да је Момчило био „од неугледних родитеља” и да „изабра да од младости у друштву вршњака води разбојнички живот на међама Трибала (Срба) и Меза (Бугара) и стога је, припремајући заседе и клопке, изненада доносио пропаст онима који су пролазили”. Из ових записа свакако можемо сведочити да је Момчило са својом четом задавао пуно невоља Грцима. Међутим, разбојништво које Јелини приписују Момчилу треба узимати с резервом  јер су они својатали словенске земље и зато ретко исказивали поштовање ка словенским владарима и великашима. Народна епика и бројни топоними наслућују племените и родољубиве особине овог тајанственог јунака, а нипошто разбојничке и отимачке.
 
Из историјских података који су нам на располагању, можемо закључити да је личност војводе Момчила свакако била изузетна и необична. У такозваној „Римованој турској хроници о Омар паши”, доста поузданом извору, наводи се да је Момчило био тако високог раста „да је личио на минаре”. Хајдук, четовођа, и необично строг владар, упамћен у народу по свом силном стасу и снази, савезник многих, а веран једино себи и својој чети, Момчило је за свога живота постигао да буде  награђиван од стране византијских владара највишим титулама. Јован Кантакузин, тадашњи претендент на византијски престо, Момчила је наградио титулом севастократора, док га је царица Ана Палеолог, именовала деспотом, што је све скупа било за једног странца у Византији незамисливо у оно време.

Користећи борбе за престо унутар саме Византије између породица Палеолог и Кантакузин, Момчило је четовао за себе, служећи повремено час једнима, час другима. Ступа у службу код византијског цара Андроника III Палеолога (владао 1328–1341) који га је „уврстио у војнике“ (стратиоте). Наставио је да „четује и да много зла наноси Мизији”, односно Бугарској, иако је у то време (1331) био склопљен мир између две земље. На сва упозорења од стране „архоната на граници” (управника области) „он не могаше да се сасвим убеди”, па је због тога требало да буде кажњен „за злодело”. Пошто је постао „мрзак” и Мизима (Бугарима) и Ромејима (Византинцима), Момчило је одлучио да побегне у Србију – краљу Стефану Душану. „Отишао је Трибалима и тамо проборавио доста времена.” Његова служба српском краљу Душану (проглашеном царем тек 1346, годину дана након Момчилове смрти), такође је остала записана. Напустивши, међутим Душана, и пришавши Кантакузину 1344. године,, Момчило са собом поводи и војску – по Владимиру Ћоровићу, око 300 коњаника и 5000 пешака, и као награду од Кантакузина добија титулу војног заповедника у Родопима, након Кантакузинове победе у грађанском рату. Но, 1344. Момчило се одметнуо од Кантакузина, и проглашава независним кнезом, са престоницом у вароши Ксантија, на јужном делу у Родопима. Његово кнежевање није било дугог века, с обзиром да је са својом војском стално нападао и пљачкао оближње области, а такође и све чешће нападао Кантакузиновог турског савезника Умура, којег је овај користио као савезника у међудинастичким борбама за престо Византије. Како наводи Георгије Острогорски у својој „Историји Византије“, Момчило коначно 1345. године бива савладан са својом војском код приморског града Перитеореје на Егејском мору, од стране Кантакузина и Умура у окршају, у коме је његова војска била у великој мери бројчано надјачана у односу на гршко-турку армију која га је гонила. Бежећи са четом од гонича, Момчило се пред Перитеорејом нашао у безизлазној ситуацији када се обрео под зидинама града чији становници нису желели да му отворе капије и пруже му уточиште. Невољан, Момчило прихвата битку, и коначно пред зидинама овог града налази свој крај.
 
Град Перитеореја, поред идентификовања са Пирлитором у Црној Гори, у народном се предању идентификује и са Пиротом, те је према томе Момчило погинуо код Пирота. Ипак ово је погрешно, јер је Момчило везан за Пирот и његову тврђаву (Момчилов град) не својом погибијом, већ својим борбама у понишављу, и вероватним столовањем у нашем граду. Место његове погибије поуздано је утврђено и не даје места сумњи. Народ ових крајева, сваки на свој начин, чува успомену на јунака каквог „нигдје на свету нема“ - војводу Момчила:
 
„У Момчила сабља са очима, не боји се никога до Бога”.


Пише: Дејан Алексовски

Преузето из Новог Момчиловца број 2, од 16. децембра 2013. године
Илустрација:  Милорад Сирајски, “Војвода Момчило и коњ Јабучило”, уље на платну


2 коментара:

  1. Леп текст. Додао бих само и оно што пише код Јиречека: "... Он изабра за престоницу Ксантију на јужном подножју Родопе, владајући онде са великом строгошћу; код њега је и велики и мали преступ кажњен био одмах смртном казном". (Историја Срба, књига 1, стр, 224)

    ОдговориИзбриши
  2. Изгледа да је војвода Момчило "повукао ногу" кад су у питању досељавања Пироћанаца у Црну Гору (Под условом да је тачна претпоставка да је он рођен у Пироту и да је свој живот окончао пред бедемом Пирлитора). По паду српске Деспотовине (што значи да је живио половином 15.века) из Пирота се доселио у црногорска Брда и капетан Гојко од кога потиче велико Пиперско братство. Ево корисног линка: http://www.poreklo.rs/2012/10/13/genetsko-poreklo-vojvode-zivojina-misica/

    ОдговориИзбриши