Књига ме одржава и оплемењује

Да смо ми Словени староседеоци на Балкану тврдња је све већег броја савремених научника. Археолози, генетичари, историчари наводе мноштво занимљивих доказа који ће причу о наводном досељавању дивљих словенских хомосапијенса на ове просторе полако потиснути из уџбеника историје. Међутим, постоји једна особина која није обухваћена науком  а вековима нас дивно повезује са овдашњом древном цивилизацијом. Она се зове - велика љубав ка писаној речи. О њој сведочи Винчанско писмо и стари Арапи који су наше поднебље називали „Свет књига“, њу осликавају наша предивно украшена Јеванђеља из средњег века. Та љубав је изнедрила и све велике словенске писце и песнике, она и дан-данас пуни књижаре широм Србије и чини наше сајмове најбројнијим и највећим у региону.

Да и ми Пироћанци припадамо овом чудесном „Свету књига“ не треба много доказивати. Лична библиотека нашег владике, Кирила Живковића, била је права сензација крајем 18. и почетком 19. века. Овај књигољубиви Пироћанац написао је значајни „Темачки рукопис“ и објавио Житије светог Саве, као прво штампано издање неког средњовековног књижевног дела. Да поменемо и даскал Пејчина „Слова“ која се данас брижно чувају у нашој Старој цркви, а у којима је овај знаменити пиротски учитељ исписао своје беседе тако вешто да је тешко поверовати да је ова књига рукописна а не штампана. Након ослобођења од Турака у Пироту су пронађене и две Србуље, од којих је једна била на пергаменту а друга на зечјој кожи што је драгоцени траг пиротске писмености из времена Немањића или Лазаревића...

Пирот је изнедрио много књиготвораца и много књигољубаца, али таквог као што је наш тихи суграђанин Петар Петровић никада није било. Његова трошна кућица налази се у једном од сокачета на главној улици, с леве стране према касарни. Чине је стари пиротски трем и две собице од којих је једној кара таван нарочито ојачан унутрашим стубовима - сазиданим од књига. Мој улазак у ову чудновату просторију био је половично успешан. Провукао сам у њу своју десну руку и фотоапарат, али не и свој елегантно попуњени струк. Беспомоћно заглављен на вратима посматрао сам удивљено ове мени тако далеке „стубове културе“, од којих се један испречио баш испред врата не дајући им да се сасвим отворе. Чика Пера је седео поред старог „смедеревца“ окружен својим најдражим пријатељима и рођацима који му у дом непрестано пристижу, а никада из њега не одлазе. Дружење с њима важније му је од свега на овоме свету, па чак и од хране:

„Пре него примим пензију, ја већ унапред одредим које ћу књиге да купим. После има да једем паприку и парадајз, месо нема да купим, ал за књигу мора да има. Због књига користим  углавном поврће. На парадајз, сир и паприку могу целу годину да живим, од јела ми је куван пасуљ зими сасвим довољан. Понекад скувам и купус. Мени књига много значи, она је моја животна учитељица, она ме одржава, она ме оплемењује.. Књиге су свугде око мене, међу књигама спавам и лепо сањам.“

Чика Пера је рођен давне 1942. године у Пироту. Сећа се да су га још у најранијем детињству књиге неодољиво привлачиле за разлику од играчака, према којима је био сасвим равнодушан. Каже да се никада није нешто нарочито дружио са другом децом. Његова најдража игра била је та да се у самоћи посвети књижицама, да их чита и непрестано сређује  и преређује. Своје прве књиге и дан-данас добро памти. Биле су то Гримове бајке и Елин Пелин Баснописац.

„Мој отац је радио у својој столарској радњи све до 1938. када је отворио кафану коју су му 1948. национализовали те се онда опет вратио столарском занату. Књига му није била превише занимљива за разлику од "Политике" коју је, баш као и мој стриц, сваки дан редовно и пажљиво читао. Умро је у својој 48. години живота, па је моја мајка, иначе домаћица, морала да се запосли у обућарској радњи да би нас издржавала. Она је много волела да чита, нарочито романе. Од ње сам и највише књига добијао, док су ми отац и деда куповали књижице само за неке важније прилике, за крај школске године, за рођендан или славу. Моја мајка је остала рано сироче па је мој деда, а њен теча, њу очувао као своју. Звао се Радиша Манчић и имао је књижару испред Среза, баш тамо где су данас Прогресове канцеларије. Памтим и Просветину књижару Мије Ђорђевића, као и Петра Панчића на углу главне и Предрага Бошковића Павла која је постојала до 1948. када је и национализована. Сећам се и књижаре која је била на месту данашње месаре „Еко Басаре“, постојала је једна у Тијабари поред аутобуске,  затим Бигзова на везном, па један покушај краткога даха поред позоришта... За мене је права књижара она која држи само књиге а не и свеске и школски прибор, то за мене нису књижаре већ папирнице. Једина таква од свих  које сам набројао била је Бигзова, а ево данас у Пироту постоје чак две праве књижаре: "Знамење" и "Пипрес".

Управо у књижари Знамење сам и упознао чика Перу. По његовим доласцима  знали смо да је стигла пензија, баш као што су то сазнавале и оближње пекаре по редовима пензионера који су се у њих стицали да се бар једном у месец дана „заблаже“. Они су се сладили питама и буреком, а чика Пера - добром православном књигом . Питам га одакле његово интересовање за Свето Православље?

„Од моје бабе по оцу. Била је баштованка, неписмена жена. Звала се Даринка Ђорђевић и два пута је остајала удовица. Отхранила је четири детета. Све постове је постила и ишла редовно у цркву, али своју побожност никада није речима испољавала. Ова кућа у којој ја живим је баш њена, наследила је од другог мужа. Била је неписмена, али веома добра и паметна жена. Није умела оловком два и два да реши, али је у глави непогрешиво рачунала, нико није могао да је превари. Када је продавала кромпир, у кило је тачно процењивала. Она ме још као дете водила са собом у Пазарску цркву, нарочито пред Ускрс. Кренемо у четвртак увече и будемо у храму до десет сати, па онда опет „провирање“ на Распети Петак, па на Велику суботу у два по поноћи бденије и обилазак храма и на крају, у рано недељно јутро, одлазимо на Васкрсење а после подне опет на "Ускрс за невесте". Тада, као дете, много сам волео црквени пој, мирис тамјана и свећа. За разлику од одраслих, ми смо пред причешће само три дана строго постили на води, а тек после причешћа су пасуљ или чорбу запрживали, од којих је најслађа била клин-чорба... И дан-данас волим цркву и одлазим кад могу, али, искрено, у попове немам много поверења. Не може неко да ми држи предавања а да се другачије понаша. Прави учитељ и прави пастир био је патријарх Павле, њему данас нико не може да приђе, ни један владика, ни један свештеник.“

Чика Перу романи никада нису интересовали већ аргументоване, како он каже, истините књиге. Његова највећа љубав је историја и то пре свега средњевековна. Занима га и стара руска историја, као и збивања непосредно пре Другог светског рата. У његовој богатој библиотеци је много издања Византолошког института, археолошке Старинаре Српске академије, историјских часописа. Признаје да воли и етнологију и биологију.

„Тренутна преокупација су ми села и лексикони. Изучавам и Житија Светих и православна чудеса, нарочито она са тачно наведеним датумима и именима. Пратим и поједине часописе, најредовније "Историју", "Православље“, "Светигору" и "Српске Двери".. Као најдражу књигу издвојио бих Шематизме с краја 19. века које сам купио у једној београдској антикварници. У њима је попис свих службеника које је плаћала држава, војни команданти, попови по парохијама, учитељи, оштинске деловође. Волим да истражујем порекла и родослове, нарочито познатих породица...“

Историја је наука коју незналице морају да понављају, али не у школском разреду, већ у реалном животу. Као доброг познаваоца историјских догађаја замолио сам мог саговорника да кроз њих сагледа и савремене прилике и неприлике, нарочито Србију на европском путу.

„Свако има право да мисли шта хоће али нема право да мени намеће своје мисли. Имам скоро седамдесет година, не желим да мењам своје ставове јер сматрам да сам у праву. Од европске "ујне", како их ја зовем - нема ништа. Улазак у Европу ће Србију скупо да кошта, ту нас ништа добро не чека. Треба да се држимо оног ко највише купује нашу робу, а то је Русија. На телевизији причају да је данас много боље него ли деведесетих. Ја мислим да није. Па чак и за време бомбардовања је моја фирма радила а  ја сам као пензионер ишао да им помажем. Радили су, а сада не ради нико. Како да нам је данас боље при толикој стопи незапослености? Ако нас Европа заиста воли нека купује наше производе, нека јача нашу привреду, наш извоз, а не да нам увози наркоманију и геј-параду. О томе треба бринути а не о геј-паради... Води се рачуна о периферним стварима и не знам докле ће све то да стигне. Мени је још мало остало, брине ме овај млади незапослени свет. Желим младима да раде, мора да се ради, нема хлеба без мотике! Не треба се либити ни једног посла, сваки је златан, само да је поштен. Важна је и побожност, она неутралише лоше утицаје Запада.“

На сва моја нова запиткивања, чика Пера даје све краће одговоре. То је знак да је све важно и „истинито“ речено и да је време да га оставим у његовом књигољубивом свету. Молим га да каже jош само коју реч о Пироту, о овом садашњем и оном из његовог детињства и његове младости.

„Када сам ја био дете било је више дружења, постојале су седењке, жене су свако вече излазиле на прело, сада више тога нема, народ се повукао, седи у затворени простор. Нема корзоа. Прво корзо које памтим било је од Гимназије до семафора, па је касније прешао у Драгошеву, до солитера. Сада се људи јако мало шетају, све се по кафићима и кафанама завукло. Чак и кад је систем бранио славе ми смо славили, нико није могао сељане да одврати од Ђурђевдана, нити виноградаре од светог Трифуна и Зарезоје... Тада је било послужење само колач и по једна ракија или винце. људи су се више поштовали, посећивали, а сада су се славе претвориле у ручак и пиће. Људи су се отуђили и постали завидни. Нема дружења, нема ничега. Пирот је изгубио душу.”

Ж. П.

Извор: Нови Момчиловац број 2, 16. децембар 2013.