Стари Пирот као икона Витлејема

О поштовању и слављењу Божића код старих Пироћанаца

Храм Рождества Христовог

Мало који град у Србији може да се похвали тако дивно исказаном љубављу ка Рођењу Христовом као што може Пирот. Та љубав покренула је наше претке на далека путовања, хаџилуке, чак до Свете Земље и Витлејема. Као божићни звездари и пастири, притицали су Пироћанци чудесној пећини у којој је, по речима светог владике Николаја, почело да куца најтоплије срце на овоме свету. Овом љубављу је и усред града Пирота подигнут величанствени споменик посвећен Божићу. То је наша Стара црква - храм Рождества Христовог, за коју су Турци, приликом градње, наредили да буде укопана и не слутећи да ће, тако укуткана и топла, још више подсећати на свету пећину витлејемску. Испуњене истом божићном љубављу, старе Пироћанке су уносиле сламу у домове и простирале је испод породиља. Тако је свако ново рођење у Пироту постајало - необична божићна икона, а свако мало Пироћанче - слика Богомладенца Христа.

Наши преци су припрему за велики празник почињали као и ми данас, с почетком Божићног поста. Разлика је само у томе што је њихов јеловник био много оскуднији. Наш историчар и етнолог Мирко Живановић у свом делу „Нишавље“ набраја разна посна пиротска јела: пасуљ, лећу, боб, грашак, скроб, туршију, „ориз“, „покриву“, ћиселице, печурке, пужеве, рибе, кромпир... али и каже да су се Пироћанци њима гостили само два, три пута годишње. Главно посно јело био је хлеб и стуцани посољени бели лук, смешан са сирћетом.

Бадња трпеза

Побожност старих Пироћанаца била је толика да су архијереји допуштали венчања о Никољдану, знајући да народ неће у посту да се омрси и претера са слављем. Занимљив је и податак да је субота уочи Божића била јако важна за девојке и младиће спремне за женидбу. Тога дана излазили су један другом у сусрет на „зглеђување“ на коме је обавезно била присутна по једна женска особа са супротне стране. Необичност у нашем крају јесте да су на тим сретењима, а касније и венчањима, девојке по правилу биле пар година старије од момака...

У Пироту је од давнина обичај да положајник не стиже пред домове на Божић, већ рано на Бадњи дан. Он је тада у руци носио један штапић на коме је набадао „коврждане“ добивене од укућана. То су нарочити ђевреци, пригњечени тако да су добијали затворени, елиписасти обик.

  Божић у Пироту 2009. године   

На Бадње вече у дом је уношен Бадњак - као икона Христова. Уношена је и простирана слама преко које је стављан покровац (или чаршав), а изнад ње софра. Бадња вечера је, између осталог, садржала и нарочито за ту прилику умешену питу у црепуљи и обавезни кравај са срећним новчићем. Њега је домаћин ломио, али тако да прво парче дарује Богу, друго себи, па тако све редом до најмлађих. Бадњу ноћ, деца би спавала на слами као на првој постељи Богомладенца Христа.

У Пироту се на Божић ревносно ишло у Цркву на Свето Богослужење. Тако каже један наш други историчар и етнолог, Владимир Николић, у свом делу „Стари Пирот“. Он бележи и да су вредне Пироћанке за сам Божићни дан, месиле нарочити колач који су улепшавале брашњавим украсима са мотивима: змије, поља, бачве, кола, пчеле, људи, и др.

У радости и весељу стари Пироћанци су славили Божић два до три дана... Нека би Бог дао да и ми прославимо Рођење Христово са њиховим богопоштовањем и њиховом радошћу. Да и ми искажемо своју љубав ка Њему, ако не хаџилуцима и неимарством, а оно макар добром вољом и добрим делима. Нека би дао Он, Премили Богомладенац, да Пирот опет постане икона Његовог родног Витлејема, а ми Пироћанци слика и прилика Његових искрених боготражитеља - звездара и пастира. Амин.

Редакција Младог Православца

Извор: Билтен храма Рождество Христовог у Пироту  (Из броја 37. година 14.)
Пише: Жељко Перовић; Фото: Тањица Перовић