Божићна песма: Под старим кровом

Божићна песма Момчила Милошевића, српског књижевника и театролога рођеног у Пироту 1889. године. Још као дете, након смрти свога оца, Момчило се одселио за Београд и више се није враћао свом завичају, ни у збиљи, ни у својим делима. Изузетак је ова нежна песма посвећена мајци објављена у празничном издању једног књижевног часописа 1911. године.

 Ж. П.

 

Заборављени добротвор

"Филип Ла Ренотијер, велики добротвор сиромашних ученика Пиротске Гимназије и ове је године послао управи гимназије 350 динара, да се 200 динара разда пред Божић сиромашним ученицима пиротске гимназије а 150 сиромашним ученицима пиротских основних школа.“ (Божић, 1906)

______

* Филип ла Ренотијер познат и под псеудонимом Ферари био је племић француско-италијанског порекла, знаменити нумизматичар и филателиста, велики добротвор српске просвете и сиротиње. У време српско-бугарског рата у пиротском крају је, добротом једног војника, избегао сигурну смрт. Из захвалности и у спомен свог спасења, почео је да шаље велике новчане прилоге пиротским школама и школарцима. Године 1891. проглашен је за првог почасног грађанина Пирота. Његово име се налази на спомен плочи, међу добротворима данас оронуле старе основне школе на Пазару.

Ж.П.

Големи мост

 

Ако се не варам ово је најстарија фотографија Големог моста у Пироту. Забележио је Ђорђе Станојевић крајем 19. века. Големи мост је подигнут 1882. године руком талијанских неимара који се помињу и при изградњи железнице, потом и предивне градашничке цркве. По писању чувеног лекара Владана Ђорђевића то је прва грађевина коју је кнежевина Србија подигла у тек ослобођеном граду („ ...Држава? Хм. Она је за цело ово време од како је Пирот наш, у њему свега направила један гвоздени мост преко Нишаве, и то је све. А шта је све пропало и срушено...“)... Мост на Нишави је постојао и у ранијим временима. Помиње се у турским документима из 16. века, у списима страних путописаца, у време Пиротске буне 1836. године, последи пут у турском гласилу „Дунав“ 1875. године када га је суринула ћудљива и набујала Нишава... Те старе оријенталне ћуприје, зидане ради вајде и севапа, можемо само да замишљамо, баш као и догађаје који су се збивали на њима. О једном, веома потресном, оставио је писани траг пиротски учитељ и етнолог Владимир Николић почетком прошлог века: „Баба Анта Тодоровић из Раснице, стогодишња старица, за време Карађорђевог устанка, баш око 1804. године, служила је као измећарка (слушкиња) код Турака у Пироту. И она памти да су Турци тад чешће убијали хришћане и на коље их набијали. Памти добро: једном, на великом мосту у Пироту, видела је једног свештеника кога су Турци набили на колац. Гледала је како се свештеник мучи, још жив на коцу. И кад прође неко од наших, он тражи воде речима: Молим те, брате, сестро, дај ми капку водице! Али, нико не сме да приђе...“

Ж. П.

Заб'н

На десетину године преди да умре, окну ме баба да у з'вник однесемо две големе б'шче и да ји туримо у санд'к куде стоји премена, рече ми да је у теја б'шче све кво је потребно за укоп за њу и деду: 

„Немој да викаш и да се потрисаш, тој сам спремила, а тој не мори. Сви смо ми госје на овија свет, и кад дојде д'н че отодимо. У б'шчете има за облачење, за простирће и покривће, и све што је потребно, а ти че само напрајиш кво требе.“ 

Извади заб'н из санд'кат, и седомо на праг оди з'вник. Лице јој потавнело, очи увек радосне навлечене сас некаву сенћу, бели ситни зуби увек на насмејано лице се нигде не виде. Никад ју нес'м такву видела! Стисла заб'нат и ћути. Мене ми поче стањује мука, седим на прагат, он незгодан, на чворуђе и тесан, у з'вникат мрачно, слаба сијалица покријена сас прашину, ич не светли. Једва видим преди мен санд'к, разбој и трошачку за морузу. Она се намести боље, па рече:  

"Видиш ли заб'нат, много је убав! Били су два! Тој ми је моја нана, моја мајћа оставила. Јед'н сцепимо за постилци, кад се ти роди. Ђина, мајћа ти, кад беше бремена дојде у село да поседи. Башта ти бил на терен, и остајил ју у комшил'к да не буде сама. Њу било срамота сас мешину да седи при њи, уватила воз, и дојде! Не седе ни два д'на, и поче да се држи за мешину и крстатину, почеше бољће. Че се пораџа! Ја брже тури воду да се греје, и окну стрину Виду да дојде. И за кратко време, ти се роди! Ми завршимо све кво требеше, али нигде постилак нигде ћебе, нема у кво да те завијемо! Стрина довати пешћир, уви те и тури у престилку, ја се растрча, и најдо трубе сас ћенарно и дебело платно, нареза и напраји постилци. Повимо те, али све тој т'нко! Довати од врлину заб'н, изреза га на парчетија, и умотамо те у дебелшко. И све се убаво заврши! Парчетија оди заб'нат се још повирају по кућу, деда ти си зими тура на грбину кад излази да рине снег."

"Моја мати је Сопочанка", наставља баба казување, "била је много убава девојћа, неје била висока, тека ониска, ама све на њу било убаво. Имала је убаву премену, увек је била премењена и чиста. Много су момчетија окрај њу облатила, али башта ми бил у Сопот на работу, видел ју, и решил че ју узима. Налудњичав на работу, показал се колко је вредан, и кво све знаје да работи, у кво се све разбира, валил се кво је све постигал, и допадал се на деду ми, и он му дал черку.

Довел ју у убаву кућу, одједну страну подигнуту на диреци, а од другуту уз'дана у камик. Поди дирецити три з'вника за пијал'к, за рану и његов алат, све уредно под кон'ц. Двор голем, одједну страну ограден сас плетену порту, а на кућуту оди горњу страну се улази на капијицу пак убаво исплетену оди пруће. Укачиш се на три-четри басамака оди камик направени, и улезнеш на голему, д'лгу ћошку. Из ћошкуту врата воде у једну голему собу само за славе и прославе, до њу још једна соба, и после кујна, и из кујнуту соба сас пенџери што гледају на пут. У дворат градинче сас цвеће и трндавили што се каче на греде, па ц'вту от пролет, па све до јесен. У другото градинче младаре - круше, јаб'лће, дуње, у сред двор дебел дуд сас раскрилене грањће па цело лето праје ладовину. Нади дудат вурња и огњиште покријени сас ћеремиде, и пак градинче сас цвећетија. Поди дворат сливник, у њега свакакве сорте на сливе, и два ореја.

Башта ми трчи на работу, по поље, некад и нана појде да му помогне, али се увек врне преди време. Он ју искара. Не може да трпи никог с њег да работи. Никој не умеје да напраји тека убаво, како он. И т'г се разбеснеје, почне да ока, псује, врља, и растура. Чим заврши работу у поље, трчи по наднице у градско, влашко ... Кад се врне донесе п'лни дисази сас рану, дреје, судови, али ми не смејемо да приодимо. Чекамо кад ни нана изнесе. Никад ни се не зарадује, никад ни не помилује. Излезне у двор, и ока, врља, троши што је растурено, што неје средено. Кад мине бесан покрај нас, м'лсне кога стигне! Младен највише опати, Милутин постар, па се провлачи, нана не смеје да каже ништа, че се разбеснеје повише. Кад је он дом, она ни прача да идемо негде, само да ни не гледа.

Нана излазеше на крај некако с њега, све докле некоји човеци не почеше да праје шегу како га никад нема дом, стално негде орлеца, а оставља младу, убаву и увек премењену жену. Једнуш че се само удари у шаће. Кад за тој чу, покрвареше му очи, па само беснеје, и негде отоди. Не знамо ни када че отиде, ни када че се врне. Кад се врне, он бесан.

Нана поче да копнеје и вене. Обира вој снагу. Он не бије да се чује, само млатне с песницу у мешину, по главу, ритне куде стигне. Она само ћути, и ништа не казује за бијење, крије га, срамота ју! Кад видимо модретину, или да криви, каже да се ударила или да је падла.

Младен се врзује за мен, па се не одвавља. Поче с мен да спи, целу ноч ме стиска, и плаши се да не отидем од њега.

Један д'н беомо наседали поди дудат да љускамо васуљ, нанинете руће омршавеле, и на сламће се напрајиле, у лице пож'лтела. Он га немаше неколко д'на, ми љускамо и свите гледамо у њу, а она ни казује како смо порасли, и како смо много убави, добри, послушни, па испрати Младена и Милутина да донесу воду. Примакну се до мен, па рече: „ Черко моја, ја сам са малко болна, а ти да пазиш на Младена, он је слабачак, плашљив и наравлија, тебе те слуша, и немој му даваш да се расправља сас башту ти, и инати. А за тебе горе у големуту собу, у санд'к има два заб'на, ти че још малко порастеш, па че може да ји носиш. Јед'нијат носи зими да ти неје студ, а друђијат је много убав, њега зачувуј за убаво“. Ја се улелеча. „Леле, нане, нанћице, што ми това казујеш?! Па ти нема да мреш! Како че ми без тебе?! Како че Младен?! Немој, молим те, да ме плашиш!“

„Де черко“, умирује ме она, „ја ти само тека казујем, башта ти отиш'л за лек, че оздравејем“.

Мину се некоје време, нана поче да лежи, слабо се диза. И када се дигне, све се придржава за дувар, лек стигал, али њој све полоше. Ми се сабирамо и седимо покре њу. Она ни гледа и милује, каже ни понешто, насмеје се, па заспи, или зажми да не гледамо у њу, или од болће.

У дворат с'лнце синуло, цвеће ц'внуло, јаб'лће и круше се увиселе, а наша нана у кревет лежи, давамо вој да се омрси, да вој буде боље, она каже, ми да једемо, она че после.

И тека, остадомо ми сирочетија. Ја најстара, Милутин, па Младен. Од морање постадо домаћица и мајћа на Младена. Милутин ми помага кво може, Младен све с мене, не попушта ме. Заћутал, а уснице му само играју од јад, и од бес.

Поче и леб да месим, н'чви висоћи, па се качим на столицу, она се преврне, ја падам. Варим јаније, перем ...

Време мињује, Младен попорасте, Милутина, башта ми влачи с њега. Сви се плашимо кад се уока. Младена муне, ритне кад мине покрај њег. Он поче да му се опира, да му поврча, да му казује за нану, и да бега од кућу, па га не мож најдемо. И там'н беомо понаучили како да излазимо на крај с њег, он доведе жену. Ништа ни неје казувал, улезе у собу жена, забрадена у шамију, ни убава, ни грозна. Нисачка, ситна. И рече да се зове Тала, да је из Сињац, и да че она да ни буде мати.

Жената беше добра. Мирна, спора, и кад работи и кад вреви. Пол'к и смирено. Поче ни поштује, да преузима работе, Младена да приокује и да му спремује за једење кво воли, и он се поче ослобаџа. Код башту ми, све исто. Как'в је, так'в је, не мења се. Тала му све иде по колетија, ама не згаџа увек. Па се разбеснеје и ока, видим вој често црвене очи.

Ја стану девочљак, он ми не дава да мрднем сас друштво, да излезнем ка Крс' куде се збирају млади. Али чим отиде негде, ми живнемо! Једанпут кад беше отиш'л, Тала ми рече да се пременим, да излезнем да се видим и подружим сас младо друштво.

Само што излезо, пријде ми деда ти, покара ме да појдем за њег, и ја појдо. Боље него да врчам дом. Беше почело да се ст'виња, и кад стигомо до његовуту кућу, ја се покаја. По дворат растурена дрва, нигде градинче, нигде цвеће, све пусто и празно. Кућицата ниска, бела, сас црна врата што се напред затварају сас резу, а назад сас чивију. Кад улезомо унутра, од чур једва видо два човека како седу уз огњиште, мешају у пепел'т и печу лебчетија, мажу ји с маз, и једу.

Јован се укочил оди срам, па једва пром'лца: „Тате, ја сам довел невесту“. Рипнуше се башта му, и брат му. Ја ји целива у руку. Башта му ме пригрну и подигну у вис од радос, и насмејан рече: „Добре ни дошла, снајо!“ Понудише ме да вечерам. Јован ме одведе у комшил'к код стрину му и чичу, да тамо спим док башта ми не даде благослов и сагласи се за венчање дека немам године. Преспа при њи, целу ноч превика, не могу се начудим куде сам дошла. Стрина Вида ме смирува да не викам, и да се не кајем, да нес'м погрешила што сам дошла за Јована. Они су добри човеци, само неколко године немају жену у кућу, па су се много намучили. На Јована прво умрела мати, па две сестре. Лош живот су имали.

Ујутру рано отидо дом. Тала се уплашила како че дочека башту ми када дојде, али ми на брзину даде премену, и рече да Стојан, девер ми, овија дни дојде, а она че ми испрати све што ми је од матер остало.

Врну се при Јована, свекар ми напрајил доручак, чека ме. Нуди ми, приноси ми, радује ми се. Све ме ока: „черко, черко“. Ја се ослободи, и поче да улазим по собе, и разглеџујем кво прво да работим. Непранци п'лна ћошка, чарапе сцепене, за крпење, црђе за прање. Свекар ми све уз мен, и све ми помага. За неколко д'на завршимо много работе.

Башта ми дош'л, и ништа неје рек'л што сам отишла.

Младен дооди неколко пути, и рече да му је много тешко што сам га остајила. Развика се, и каза како сам му ја све, и сестра, и мајћа, и башта. Свекар ми седе, понуди га с једење, па му рече, дека че му ја увек будем и сестра, и мајћа и башта, и да дооди кад год оче, да се не срамује. И стварно је тека било, све док је бил жив доодил је при мен. И кад му је било добро, и кад му је било лоше, и увек је казувал, да само мене има.

Јован иде при башту ми да тражи благослав, а он неје тел ни да га види. Свекар ми, и он иде, пак ништа! Ја си за тој време спим при стрину. Мину се много време, он једну вечер стиже, раскривил се оди трчање, улезе и рече: „Те, нек се узимају! Че дозволим да се венчају.“ Свекар сипа раћију да наздрави, даде му чашку, он ју расипа у ог'њат, б'ш на пламикат! И излезе си!

И тека, ми се венчамо, и почемо живот.

Девер ми се ожени, и отиде у Банат. Мој свекар ми је бил као башта каквог никад несм имала. Све ми је помагал, поштовал ме, и окал ме „черко, черко моја“. Тека је било.

Кажу стари човеци да је сваком записано куде требе да мине, и кво требе да преживи. Ми туј ништа не можемо.“ Заврши баба казување.

Капнуше вој неколко с'лзе, обриса се, и рече како је време да иде да наваџује градину. Никад више тују причу несмо поменуле. Ја остадо у чудо, окрај мене оживеше нови човеци, бијење, карање. Требаше ми много време да се смирим... 

Баба преди смрт дојде при нас увечер, да ни види, да се израдује на деца, и донесе јим поклони. И ујутру кад си појде дом, у воз умре, срећна и задовољна што ни је све видела, и што смо сви добро. Преди да испусти душу, показала је карту на кондуктера, насмејала му се, турила новченик и карту у џеп, закачила с катанч'к. Навалила се на седиште, и умрела.

На сарану народ беше много издоодил, да ју испрате, да запале свече, да ми кажу какво да работим, да помогну. Гужва беше голема, неје имало место куде да се стане, ни у кућу, ни у двор. Голема тој сарана беше!

После четирес д'на, ја отидо у з'вник да узнем премену и црђе за деду, и видо да га заб'нат нема. Обрну ми се цела кућа, цел двор, и цело село, од муку што вој нес'м испунила жељу. У целу туја гужву окрај сарану, ја сам се убинила, па сам и заб'нат турила при њу. Смири се кад се сети како би она рекла: „Синко, тека је записано“.

Пише: Грана Перовић, родом из Станичења

Икона "Знамење" у Пироту

Данас је празник чудотворне Богородичине иконе „Знамење“. Ова древна светиња је вековима пратила Русе кроз многе народне победе и поразе. Тако је, након бољшевичке револуције, с руским избеглицама доспела у Србију и у два наврата посетила Пирот. Први пут септембра 1920. када је, на молбу генерала Врангела, из Земуна послата на Крим, да оснажи његову војску у последњим биткама за изгубљену царевину. Тада је, уз богослужење и громку песму руских хорова, у нарочито опремљеном вагону, возом кренула ка Софији. Свечано је дочекана у Нишу, потом и у Пироту, на железничкој станици пуној знатижељног света, градских званичника и црквеног клира. Децембра исте године икона је је, скупа са пораженим белогардејцима, стигла натраг у Србију и у наредних двадест година често путовала државом. Тако је септембра 1938. њен верни чувар и пратилац, руски владика Теофан, донео у Суково у коме су тад боравили руски калуђери светогорци. Вест о чудотворној икони је изазвала велико интересовање у граду ћилима и хаџија те је владика нишки Јован био принуђен да напише одобрење да се „икона из манастира Суково донесе и у Пирот да би је народ видео и целивао“. Богородица „Знамење“ је у граду дочекана свечаном литијом, са молитвама и сузама за Русију, за Србију, за читав свет... Остало је упамћено да су, у време бомбардовања Београда, у једној сасвим порушеној улици, остале нетакнуте само две куће у којима је икона претходно боравила. На једној од сачуваних, пало је чак три неактивираних граната. Икона „Знамење“ је Србију напустила септембра 1944. године. Преко западне Европе приспела је у Америку где се, у руској цркви у Њујорку, данас чува као највеће народно благо.

 

___________

Пише: Жељко Перовић

Илустрација доле: Илья Репин, "Крестный ход в Курской губернии" (1880-1883)

Док се прсти навикну на рад

Женски огранак породице Манчић 1945. године. Фотографија сликовито приказује поделу послова везану за ткање на примеру једне породице. Мајка је у улози учитељице ткања, најстарија ћерка преде, једна млађа ћерка намотава пређу, а најмлађа ћерка намотавањем обликује гужвице. У старом Пироту девојчице су учење ткања започињале у петој, шестој години. Уместо разбоја користиле су ћерамиду, на којој су училе зев и уметање потке. Мајке би поставиле основу на ћерамиду, а задатак девојчица је био да умећу вунену потку кроз нити основе, а затим да их сабијају виљушком, уместо тупицом. У овом учењу било је важно да се науче покрети и прсти навикну на рад. Ткање на ћерамиди учено је и у школи, на часовима домаћинства.

____________
Извор: Гласник Етнографског музеја, Марина Цветковић

Ђеврек као кочница

Овај поштански караван паркиран у самом центру града, испред гостионице Љубе Костића, пристојне варошке механе и упоришта међуратних демократа, подсетио ме на једну анегдоту коју сам недавно прочитао, листајући стару штампу. Објављена је у једном дневном београдском листу 1936. године без потписа самог аутора, очигледно љутог анонимног Пироћанца коме су дојадили саобраћајни испади првих пиротских шофера: „Не знам да ли се и по другим варошима догађају овакви случајеви као код нас у Пироту. Ишао сам једног дана бициклом преко моста на Нишави. Наједаред, укочи се цела колона аутомобила и фијакера, насред моста. Зауставио сам брзо бицикл и појурио напред да видим шта се догађа, јер сам мислио, у најмању руку, саобраћајна несрећа. Кад тамо, а оно господин поштар из поштанских кола, која су ишла напред, купује себи ђевреке за ужину.“

Пише Ж. П. / Фото: Душан Милојевић Ниш

Споменик грчким војницима

На данањи дан 1934. године откривен је споменик на Грчком војничком гробљу у Пироту. Ова необична скулптура, импозантних мера, израђена је од првокласног фино oглачаног мермера са Атике, под будним надзором јелинских вајара Сохоса и Илиопулоса. На врху четвоространог стуба, постављена је масивна плоча са рељефом на коме су приказани евзони, грчки народни војници у маршу над крилатим коњима. Под њима су два уплетена круга која, по замисли уметника, осликавају заједничке тежње и прегнућа два блиска народа. Година 1918. означава време трагедије грчких војника из Патраса које је, након пробоја Солунског фронта и дугог марша, већ изнурене и у лакој одећи, покосила епидемија грипа у хладном Нишављу. Са исте стране стуба, на два метара изнад постоља, уклесани су стихови на старогрчком језику:

Због славне борбе
у којој сте овде пали,
Јуначка ослобођена земља
Постала вам је мајка.

Србе и Јелине
Једна је слава збратимила,
Из ваше крви
Ловор ће увек цветати.

При чину освећења, присутнима се у име народне скупштине обратио Јован Мисирлић, народни посланик и брат несретног градоначелника Зоре Мисирлије. Потом је своју реч изнео и председник пиротске општине Љубомир Љубеновић. У име грчке владе окупљеном народу се обратио њен потпредседник и војни министар, генерал Кондилис нагласивши: „Поштовати успомену хероја драге и пријатељске Југославије на тлу Грчке, поштовати успомену грчких хероја на југословенској територији, не може од тога бити бољег доказа о заједничкој слави и несрећи, борби и пожртвованости у току дуге историје наша два народа“

Пише. Ж. П. / Фото: Александар Ћирић

Свети Димитрије

Кад се прибере с'в род из поље, и свакој унесе у дом кво му се родило и колко се родило, олупимо морузу, огрулимо ореси и сас још учињене руће од грулени ореси, почнемо да се спремујемо за славу. Ми славимо Свети Димитрије, он је меџу прве славе, у село малко куће славе туја славу и затој имамо много госје.

Спремањето почиње оди двор. Рашчистимо све што се од летос наносило, остављало и оди лисје што је нападало. Изнесемо по неколко корита ђубре на ђубриште. А дворат сине као да је омијен! Да неје толка работа узела би столичку и седла на сред, па би само у Белаву и дувари покријени сас здравац и бршљан гледала. Нади дувар у градинче расц'втела се јесенчетија с крупни цветови бели, ж'лти, црвени и шарени, али им листови потавнели што казује да че скоро студ.

После преодимо у кућу, износимо астаље и клупе да се омију. Крече се собе, мију пенџери и врата, п'лне сламарице сас нову сламу, па кад се надују једва стану на кревет. Из санд'ци се ваде нове црђе и турају на врлину да се изветреју оди нафталин. На пенџери качимо нове нецоване виронђе, и затискамо сваку дувку да не дува човека у тил и грбину кад седне до пенџер. Огледало украшавамо сас ткан пешћир оди ћенар и свилу у разне боје, а огледалото чисто па се л'ска и нигде пљунка оди мушицу нема да је остала. На дувари од обе стране закачимо по једну ламбу сас стакла очистена и исијана сас новинску артију. Уносимо астаље и клупе, па ји намештамо да сваћи гос може л'ко да улезне и седне. Клупете покривамо сас црђе да је топло и меко кад се седне, а на астаљети простирамо платену мушаму. Кад се изветреју црђете намештамо ји на надујене сламарице тека да се целе виде, и сви ђулови на њи.

Икону Светог Димитрија закачимо на највидно место да га сви виде и да се пазе колко че испију и кво че казују. На креденац турене дуње и паница сас босиљак и воду што је попат преди некој д'н светил. Цела соба мерише на кречено, чисто, на дуње и босиљак. Ја се радујем што ни је собата толко убава, па по неколко пути улазим да ју гледам.

По тој иде расправљање сас судови, из завник, из дедин војнички санд'к, вадимо ложице и вилице завијене у крпе да не црнеју, чаше за воду, вино и рећију, вилџање за каве и јед'н голем послужевник сас слику на краља Александра и краљицу Марију, њега највише волим и кад гледам у њег ја се питујем какви ли су били кад су били живи. Из јед'н голем кош вадимо тањире за мезе и једење и чорбалуци за супу, пшеницу и ћисело млеко, и све тој премивујемо оди прашину, и оди стојање да не замерисују. Врчве сас разне туршије уносимо у ижу да буду спремне кад почне слава, да се не иде у завник. Пропаднемо тија дни од сецање воду да све омијемо и премијемо. Деда донесе у дисази прасе, извади га у двор преди врата, оно прочудено и уплашено само гледа па легне, нође му утрнеле у дисазити, и кад се малко по придигне, прво се измурдари, и после бега и тражи место куде че се скрије. Баба се буни што га оставља у чис двор да га маже, узима пепел и лопату, чисти и љути се што ни двор ни два д'на не може буде чис. На д'н преди Славу пали се вурња, пече леб и колачи од истото тесто, за звање. Опечу се вурњаци и нареде на даску за леб, покрију се сас месаљ оди дебело платно. После се избере најубав леб и он буде колач. Оставља се на астал и на њега се тура сол и пипер и јед'н од малити колачи. Пшеница се спрема неколо д'на, прво се треби, мије у неколко воде, суши и после т'лца у чутуру, па се вари у голем кот'л. Пшеница је за Славу много важна и затој свака жена ју вари сас стра да не испадне модра ил да се не превари. Мора да буде бела, срамота је ако неје бела, па се некад вари и по два пути.

На сам д'н када је Слава, коље се и пече прасе, и кокошће или петлови за јело. Од рано се кладе шпорет и почну да се реде земљене шерпе сас разна јела. У голем лонац се вари супа, и увек на петлатога истрчује тртица и подиза поклопкуту, па излази супа и цврчи на шпорет. Баба се љути на петлатога: „ Луџо један! Ни у лонацат не можеш да мирујеш! “

Прасе чим се опече уноси се у ижу и турај на астал, оно цело време гледа кроз трепће сас исплазен језик, стиснут меџу зуби, док га увечер не натурају у тањире.

Окре руч'к ја узимам јебрик сас рећију и кравајци у башчу, и почињем да зовем госје за славску вечеру. Кажу ми кво требе да кажем, и ја отодим прво при кумови, а после све по ред. Једанпут ме појури у Миловци куче, ја му дадо колаче да ме не напада, оно се после закачи за мен, и једва се откачи од њег. За тој при деда Стојана и баба Босу однесо само раћију без колач. Реко им да сам га дала на куче, да ме не јури.

Чим се ст'вни палимо венер и качимо га на куку преди врата у завет, да се види дека није слава, и за госје што дооде да виде куде улазе. Тетка ми Зорка дојде да ни помогне да све наредимо на астаље и да натурамо мезетија. Там'н се пременимо, кад почну да светелеју венери и да пристизају госје. Честитају славу, приоде до колач, прекрсте се, целивају га и седају уз астал.

Сваку годину ни дооде исти човеци, па си знају куде им је место. Ја одма служим слатко од црешње сас лезетру, и воду. Руће ми се тресу и водата се расипује на краља Александра по наочари и на краљицуту по лице и косу, али тетка је уз мен, па ми помага. Служи се рећија, наздравља се и пол'к мези. За кратко време сви се сабраше, додава се мезе, и сви почињу да гледају у врата. Ишчекују једног чудног госјанина, то је деда Лаза из С'водол, стар слабачак и болан човек, али увек куде се појави унесе радос и расположење с његово казување и с`с његово јако и заразно смејање. Он сваку годину дооди пешћи преко Белаву, сас деду су се спријатељили кад је наше краве из С'водол врнул у Белаву, да не направе штету на С'водлци или пак да ји они не изм'лзу и такве врну. Деда му је т'г рек'л да дооди при нас на Славу и да га зове као пријатеља. И човек сваку годину дооди. Овија пут касни! Завршава се мезе сас студену рећију, грејемо жешку, турамо зеље. И тиће се отворише врата! Улезе некој у голем капут и капу преко главу и лице, кад свлече капуту, засијаше се плаве очи и излетеше крупни зуби на насмејано лице без образи. Сви се зарадовамо, стигал деда Лаза! Насмејан, види да смо га чекали и да се радујемо што је дош'л. Честита Славу, целивује колач, и седа на његово место. Ја га одма служим сас слатко, он узима и радује ми се: „ Дедино златно девојче, колко си много порасла оди лани! Да си ми жива и здрава и још да порастеш, па добро и убаво момче да испасеш!“ Његово улазење унесе радос и расположење, сви се развревише и постаде живо и весело. Испи се жешка рећија, и пак ја служим каве, жене се заглеџују у в'лиџање, и много им се допадоше различити цветовчичи. Пшеницу сви повалише, баби мило па че извилнеје од радос. Турамо једење, деда Лаза не може да једе леб сас квас'ц, боли га мешина, и баба на брзину меси пресно кравајче, и пече га у шпорет у пепел. Он је много срећан због толко поштовање, па кори бабу што се толко мучи, а она му каже да се ич не мучи, и да је он заслужил. Приноси се јело, супе, п'лњен пипер, ћисело зеље са свињско месо, јанија сас месо и бел лук, и на крај најубава јанија сас кокошје месо и јајца запечена у релну. Њу сви воле. Једе се и пије вино. Женете испиле по чашку-две зацрвенели им се образи, одврзали им се језици, почеше да расказују како се некад живело у големе заједнице сас девери, јетрве и з'лве, како је свекар имал главну реч, и како су га сви слушали, а снаје му миле нође на ред. Деца било цел буљук, и лети никад несу јеле у собу, све на двор!

Изнесе се и месо, једе се и пије, али највише се расказује. Свако има понешто да каже, деда Лаза малко једе, али стално нешто расправља и сви га с пажњу слушају. Ја само чекам када че се износе колачи, прајиле су ји Личанћете Дана и Љуба, свити су сас ореси, много су убави и сипкави. Ама никој не мисли на колачи, само ја! Карају деду да им казује смешне приче из Румунско, он се отима али пристањује. И сви се смеју, иако ји казује сваку годину. Видим колачи нема скоро да се приносе, и прилего на новете црђе да се одморим и дочекам, али одма сам заспала. Ујутру кад се разбуди, од астал све растребено, тетка мије судове, деда Лаза доручкује, а баба му п'лни торбу с једење. Деда га испрача до Врницу, поздрављамо се и он каже:“ Че даде Бог и на годину да славимо!“

Кад испратимо деда Лазу, ја се прим'ко до колачити, и убаво се наједо.

Цел д'н растребујемо и разносимо пшеницу у комшилук, дооде и Циганће, так'в је ред. Баба ји уводи у собу, и од све им приноси да једну и да си понесу у торбете. Наши Цигање су чисти, поштени и не просе. Они иду само тамо куде су поштовани.

За сво време док спремамо за славу и док дооде госје нашето куче не приоди у двор, горе преди плевњу лежи и чека да му однесемо једење, и да се ја поиграм с њег. Знаје да деда не воли кад се мува по двор, и оно бега да не ока по њег. Чим се сви разотиду слази и лаје на све што мињује по пут.

Судови, чаше, вилице и ложице сносе се у завник и чекају нову славу. Са од Свети Ђорђију па до Свети Алимпију ми идемо на славе. Ја сигурно на некоју че заспим, на некоју че дочекам колачи, али важно да се радујем.

Пише: Грана Перовић (родом из Станичења)

Свети Јован Рилски

По једном старом светачнику данас је Свети Јован Рилски. Необично вољен и поштован светитељ у староме Нишављу. Одлазак у Рилски манастир у старини је сматран "малим хаџилуком". Ко није био у могућности да походи Јерусалим, ишао је, уочи Васкрса, у ову дивну светињу коју су једнако подизали и даривали српски и бугарски владари. Светом Јовану су некад били посвећени градски метоси у Нишу и Пироту, манастири у Горњем Матејевцу и Сињцу. И дан-данас њему је посвећен један параклис у Хиландару (баш као што у Рили постоји једна црквица саграђена у част Светог Саве и Симеона Мироточивог). У Пироту је рилског Свеца нарочито поштовао еснаф вредних занатлија самарџија (седлара). Његов свети лик краси иконостасе оба градска храма, домове и кандил-собе старих варошких породица. Његово име једнако се помињало при отпустима на богослужењу, при дугим славским здравицама, у личним молитвама, тугама, невољама. Поштовање ка Светом Јовану почело је, сасвим непотребно, да јењава крајем 19. века, када су кренуле да се роје бројне распре и сукоби између два суседна народа која нису желела да имају више ничег заједничког, упркос сличностима у говору, обичају, ношњи, упркос орођеним средњевековним владарима, светој солунској браћи Ћирилу и Методију, упркос заједничком Спаситељу Христу. Свети Јован Рилски је рођен у селу Скрини близу Софије. Након смрти својих сиромашних и честитих родитеља, прима монашки чин и повлачи се у једну дивљу гору ради подвига. Касније се насељава у једном шупљем дрвету на Рилској планини, хранећи се искључиво травом и бобом. Лице човечје није видео све док га случајно нису открили чобани, трагачи за изгубљеним овцама. Вест о тајанственом подвижнику брзо је прохујала Балканом. Народ је почео са свих страна да му притиче тражећи помоћ у својим мукама и болестима. Славни словенски пустињак никога није оставио без лека и утехе, ни тада, ни касније, након свог упокојења 18. августа 946. године.

Пише: Ж. П. / фото: jwarleta via freeimages.com