уторак, 07. новембар 2017.

Свети Димитрије

Кад се прибере с'в род из поље, и свакој унесе у дом кво му се родило и колко се родило, олупимо морузу, огрулимо ореси и сас још учињене руће од грулени ореси, почнемо да се спремујемо за славу. Ми славимо Свети Димитрије, он је меџу прве славе, у село малко куће славе туја славу и затој имамо много госје.

Спремањето почиње оди двор. Рашчистимо све што се од летос наносило, остављало и оди лисје што је нападало. Изнесемо по неколко корита ђубре на ђубриште. А дворат сине као да је омијен! Да неје толка работа узела би столичку и седла на сред, па би само у Белаву и дувари покријени сас здравац и бршљан гледала. Нади дувар у градинче расц'втела се јесенчетија с крупни цветови бели, ж'лти, црвени и шарени, али им листови потавнели што казује да че скоро студ.

После преодимо у кућу, износимо астаље и клупе да се омију. Крече се собе, мију пенџери и врата, п'лне сламарице сас нову сламу, па кад се надују једва стану на кревет. Из санд'ци се ваде нове црђе и турају на врлину да се изветреју оди нафталин. На пенџери качимо нове нецоване виронђе, и затискамо сваку дувку да не дува човека у тил и грбину кад седне до пенџер. Огледало украшавамо сас ткан пешћир оди ћенар и свилу у разне боје, а огледалото чисто па се л'ска и нигде пљунка оди мушицу нема да је остала. На дувари од обе стране закачимо по једну ламбу сас стакла очистена и исијана сас новинску артију. Уносимо астаље и клупе, па ји намештамо да сваћи гос може л'ко да улезне и седне. Клупете покривамо сас црђе да је топло и меко кад се седне, а на астаљети простирамо платену мушаму. Кад се изветреју црђете намештамо ји на надујене сламарице тека да се целе виде, и сви ђулови на њи.

Икону Светог Димитрија закачимо на највидно место да га сви виде и да се пазе колко че испију и кво че казују. На креденац турене дуње и паница сас босиљак и воду што је попат преди некој д'н светил. Цела соба мерише на кречено, чисто, на дуње и босиљак. Ја се радујем што ни је собата толко убава, па по неколко пути улазим да ју гледам.

По тој иде расправљање сас судови, из завник, из дедин војнички санд'к, вадимо ложице и вилице завијене у крпе да не црнеју, чаше за воду, вино и рећију, вилџање за каве и јед'н голем послужевник сас слику на краља Александра и краљицу Марију, њега највише волим и кад гледам у њег ја се питујем какви ли су били кад су били живи. Из јед'н голем кош вадимо тањире за мезе и једење и чорбалуци за супу, пшеницу и ћисело млеко, и све тој премивујемо оди прашину, и оди стојање да не замерисују. Врчве сас разне туршије уносимо у ижу да буду спремне кад почне слава, да се не иде у завник. Пропаднемо тија дни од сецање воду да све омијемо и премијемо. Деда донесе у дисази прасе, извади га у двор преди врата, оно прочудено и уплашено само гледа па легне, нође му утрнеле у дисазити, и кад се малко по придигне, прво се измурдари, и после бега и тражи место куде че се скрије. Баба се буни што га оставља у чис двор да га маже, узима пепел и лопату, чисти и љути се што ни двор ни два д'на не може буде чис. На д'н преди Славу пали се вурња, пече леб и колачи од истото тесто, за звање. Опечу се вурњаци и нареде на даску за леб, покрију се сас месаљ оди дебело платно. После се избере најубав леб и он буде колач. Оставља се на астал и на њега се тура сол и пипер и јед'н од малити колачи. Пшеница се спрема неколо д'на, прво се треби, мије у неколко воде, суши и после т'лца у чутуру, па се вари у голем кот'л. Пшеница је за Славу много важна и затој свака жена ју вари сас стра да не испадне модра ил да се не превари. Мора да буде бела, срамота је ако неје бела, па се некад вари и по два пути.

На сам д'н када је Слава, коље се и пече прасе, и кокошће или петлови за јело. Од рано се кладе шпорет и почну да се реде земљене шерпе сас разна јела. У голем лонац се вари супа, и увек на петлатога истрчује тртица и подиза поклопкуту, па излази супа и цврчи на шпорет. Баба се љути на петлатога: „ Луџо један! Ни у лонацат не можеш да мирујеш! “

Прасе чим се опече уноси се у ижу и турај на астал, оно цело време гледа кроз трепће сас исплазен језик, стиснут меџу зуби, док га увечер не натурају у тањире.

Окре руч'к ја узимам јебрик сас рећију и кравајци у башчу, и почињем да зовем госје за славску вечеру. Кажу ми кво требе да кажем, и ја отодим прво при кумови, а после све по ред. Једанпут ме појури у Миловци куче, ја му дадо колаче да ме не напада, оно се после закачи за мен, и једва се откачи од њег. За тој при деда Стојана и баба Босу однесо само раћију без колач. Реко им да сам га дала на куче, да ме не јури.

Чим се ст'вни палимо венер и качимо га на куку преди врата у завет, да се види дека није слава, и за госје што дооде да виде куде улазе. Тетка ми Зорка дојде да ни помогне да све наредимо на астаље и да натурамо мезетија. Там'н се пременимо, кад почну да светелеју венери и да пристизају госје. Честитају славу, приоде до колач, прекрсте се, целивају га и седају уз астал.

Сваку годину ни дооде исти човеци, па си знају куде им је место. Ја одма служим слатко од црешње сас лезетру, и воду. Руће ми се тресу и водата се расипује на краља Александра по наочари и на краљицуту по лице и косу, али тетка је уз мен, па ми помага. Служи се рећија, наздравља се и пол'к мези. За кратко време сви се сабраше, додава се мезе, и сви почињу да гледају у врата. Ишчекују једног чудног госјанина, то је деда Лаза из С'водол, стар слабачак и болан човек, али увек куде се појави унесе радос и расположење с његово казување и с`с његово јако и заразно смејање. Он сваку годину дооди пешћи преко Белаву, сас деду су се спријатељили кад је наше краве из С'водол врнул у Белаву, да не направе штету на С'водлци или пак да ји они не изм'лзу и такве врну. Деда му је т'г рек'л да дооди при нас на Славу и да га зове као пријатеља. И човек сваку годину дооди. Овија пут касни! Завршава се мезе сас студену рећију, грејемо жешку, турамо зеље. И тиће се отворише врата! Улезе некој у голем капут и капу преко главу и лице, кад свлече капуту, засијаше се плаве очи и излетеше крупни зуби на насмејано лице без образи. Сви се зарадовамо, стигал деда Лаза! Насмејан, види да смо га чекали и да се радујемо што је дош'л. Честита Славу, целивује колач, и седа на његово место. Ја га одма служим сас слатко, он узима и радује ми се: „ Дедино златно девојче, колко си много порасла оди лани! Да си ми жива и здрава и још да порастеш, па добро и убаво момче да испасеш!“ Његово улазење унесе радос и расположење, сви се развревише и постаде живо и весело. Испи се жешка рећија, и пак ја служим каве, жене се заглеџују у в'лиџање, и много им се допадоше различити цветовчичи. Пшеницу сви повалише, баби мило па че извилнеје од радос. Турамо једење, деда Лаза не може да једе леб сас квас'ц, боли га мешина, и баба на брзину меси пресно кравајче, и пече га у шпорет у пепел. Он је много срећан због толко поштовање, па кори бабу што се толко мучи, а она му каже да се ич не мучи, и да је он заслужил. Приноси се јело, супе, п'лњен пипер, ћисело зеље са свињско месо, јанија сас месо и бел лук, и на крај најубава јанија сас кокошје месо и јајца запечена у релну. Њу сви воле. Једе се и пије вино. Женете испиле по чашку-две зацрвенели им се образи, одврзали им се језици, почеше да расказују како се некад живело у големе заједнице сас девери, јетрве и з'лве, како је свекар имал главну реч, и како су га сви слушали, а снаје му миле нође на ред. Деца било цел буљук, и лети никад несу јеле у собу, све на двор!

Изнесе се и месо, једе се и пије, али највише се расказује. Свако има понешто да каже, деда Лаза малко једе, али стално нешто расправља и сви га с пажњу слушају. Ја само чекам када че се износе колачи, прајиле су ји Личанћете Дана и Љуба, свити су сас ореси, много су убави и сипкави. Ама никој не мисли на колачи, само ја! Карају деду да им казује смешне приче из Румунско, он се отима али пристањује. И сви се смеју, иако ји казује сваку годину. Видим колачи нема скоро да се приносе, и прилего на новете црђе да се одморим и дочекам, али одма сам заспала. Ујутру кад се разбуди, од астал све растребено, тетка мије судове, деда Лаза доручкује, а баба му п'лни торбу с једење. Деда га испрача до Врницу, поздрављамо се и он каже:“ Че даде Бог и на годину да славимо!“

Кад испратимо деда Лазу, ја се прим'ко до колачити, и убаво се наједо.

Цел д'н растребујемо и разносимо пшеницу у комшилук, дооде и Циганће, так'в је ред. Баба ји уводи у собу, и од све им приноси да једну и да си понесу у торбете. Наши Цигање су чисти, поштени и не просе. Они иду само тамо куде су поштовани.

За сво време док спремамо за славу и док дооде госје нашето куче не приоди у двор, горе преди плевњу лежи и чека да му однесемо једење, и да се ја поиграм с њег. Знаје да деда не воли кад се мува по двор, и оно бега да не ока по њег. Чим се сви разотиду слази и лаје на све што мињује по пут.

Судови, чаше, вилице и ложице сносе се у завник и чекају нову славу. Са од Свети Ђорђију па до Свети Алимпију ми идемо на славе. Ја сигурно на некоју че заспим, на некоју че дочекам колачи, али важно да се радујем.

Пише: Грана Перовић (родом из Станичења)

Нема коментара:

Постави коментар