Несу Пирочанци никако били људи осем света. И тува је имало и добро и
лоше. Свакакву су лошотију прекарали преко главу, ама, како трпељив
народ, несу се млого жалили. А голема мука налегне, а Љубица Владићина,
нана ми, че рече:- Минуло млого, и тов че мине. Кој знаје за какво је па това добро. Не улите на Бога! Голем је редат преди нас.
Истина, има ђи млого на који је подобро, ама, ка гледаш у њи, а ти се осрни па погледај колкав је редат позади тебе, на који је полоше, па се прекрсти, благодари на Господа и за това што имаш, па у име Бога напред.
И, тека, се је гурало и век мињувал и сас л’ко срце и без стра преодило и преко болку и преко сиротињу и онаџувало се да че се од јутре парата обрне на другу страну.
Како Господ милује, тека и дарује - оратило се.
Једино од какво су се Пирочанци млого бојали, било је да не улезну у гре и да не остаје позади њи, на дом, проклетију.
Затова су си имали ред и закон по који су живели и који су поштували.
А законат је бил јасан на сви: неје ли ти нешто од сво срце аризано, не сувај се за њега. Нема ти се позлати, нити че ти ћар донесе!
Неси ли се пребрисал по чело да заработиш леб и с леб, него си до пару и капитал дош’л сас ајдукл’к и лоповл’к, нема се од туја пару овајдиш. Ни ти, нити па твоји!
Зат’рнил ли си некога тебе да си подигнеш, нема ни ти да прогледаш. Ако па, разђеле, ти и поминеш добро, дете твоје или па унуче - нече!
Бог бави, ама не заборави - оратеоше стари.
С’в тија наук су Пирочанци убаво знали и у чуждо несу с руку бркали, нити су се за чуждо сували и отимали. Д’н’с леб и сол и закрпена дреја, ама чис образ и мирна душа.
- Водите си рачун какво работите. Пред народ и че се оправдамо којекако, ама пред Господа требе јутре гологлави да станемо - оратеше деда ми Марко Чинче.
Затова је и деда Тоша Муња млого обичал да уз сваку орату или па работу, додаде на крај једну убаву причу за некојег нашинца који је, некада си, пош’л у печалбу, па разђеле видел како се по сред пут колка шћембе. Он га чушне с ногу устрану, а шћембето проорати:
- Не подритуј ме! Ја сам проклетија на тог и тог човека и пошла сам да га стигнем.
Нашинац си продужи пут, ама, кад се после пе-шес године врчал из печалбу, па затекне шћембето на путат. Дегмеде да је одм’кло пестотин аршина.
- Е, че рече он, па ти додек стигнеш с проклетињуту тога што је згрешил, он че се наживи.
- Не сећирај се! Ако не стигнем њега, че стигнем његово, а тов че га по боли.
Затов Пирочанац неје никад турал ни душу ни руку куде не требе, а сас стра и жал је гледал онога који заборајеше на ред и закон. А, може бити, б’ш због законат, од Пирочанци чаршијлије по поштен народ неје имало.
Кота Стефановић, трговац, знал је да за јед’н д’н даде по половин пазар на вересију, и да га неје стра да ли че му врну дугат. На Перу Панчића, књижаратог, су на образ и час гарантовали купување три вагона артију за штампање, другаре Зора штампар и Миливоја Антић, трговац, како жиранти, па че му у шољћу рече Миливоја:
- А бре Перо, знаш ли колко је то велика пара. На аџилук ћеш да ме отераш не платиш ли је!
Чаршија је зинула кад су 14 воловсће таљиђе пресецале од станицу до дућан артијуту.
И, исплати Пера на београдског трговца, Јеврејина, артијуту, ама, зарати се и он остане дужан још около 170 динара.
Кад, по ратат, разбере он да је Јеврејинат још жив и отиде у Београд да врне дугат. Јеврејинат му се обрадује, ама, не тел да узне парете, него че рече:
- Господин Перо, Ваш образ је код мене чист самим Вашим доласком. Ја сам за време рата изгубио много више. Овај остатак дуга је ситница која није вредна пажње. Ипак, срећан сам што видим да се чаршијски ред, трговачко поштење и домаћински образ у Пироту није укаљао. Чувајте тај аманет.
- Убаво тека беше, ама још да беше - што оратеше Сима Коцкар.
Беше, па помину. На домаћинсћити аманет д’н’с и палаш дигал ногу. Обрнумо му грбину, па се заборајимо. Ама, неје лоше да си знајемо још нешто.
Остала је реч у Пирот кад је јед’н турсћи бег од некојег сиромашчека отел башчy, кулу да си напраји. Сиромашчекат се пожали на владику, а владиката, како ак’лан човек, отиде
сас го лем џак и лопату до новуту бегову кулу, па окол њу нагребе земљу у џакат и помоли бегатог да му помогне да напрти џакат на грбину. Бегат се запне, ама га не може одлепи одземи.
- Млого је тежак џакат, - че рече.
- Е, господару, - че рече владиката. Па џакат је само ложичка оди овуја земљу што си ђу отел на правде Бога оди човека. Како ли че свуту земљу да носиш јутре кад ти ђу
Господ на Страшни суд тури на грбину?
Бегат разбере реч и врне си земљуту на човекатог.
Јега и ми разберемо реч и аманет. И због нас и због наши.
Из књиге: Мале градске приче /
Фото: Слава Пекарског енсафа у старом Пироту (М.Ј.Игић) Mirjana Igic
Нема коментара:
Постави коментар