понедељак, 18. мај 2015.

Потоп

Image result for потоп завојЗавојци и њихови потомци заувек ће се сећати и помињати месец фебруар и 1963. годину.
Мирка Филиповић која је тада имала четрдесет три година прича:
- Биле су Покладе, пред Велигден. Затекли смо се на појату у Рањен’ц. Владала је сувомрзлица, па је премрзла реку и заледила је. Одједном је почело земљиште да се помера и свлачи у реку. Испод села на пет стотина метара земља је запушила реку. Вода је почела да расте и да се вpaћa узводно. Прекрила је лед. Народ се узнемирио. Малостранци чије су куће биле са десне обале, јако потресени прибрали су се и, почели воловским колима да претерују све из својих кућа, најпре жито и кукуруз из амбара, па кромпир и осталу храну. Кромпир је тада на хладноћи измрзао. Све више је претила опасност од воде да потопи кyћe. И ствари су претеране. Људи су на брзину скидали цреп са кровова. Неки су скидали тишљерај. Прозоре и врата. У појате су се сместиле по три породице. И робу из продавнице су пренели у једну плевњу. Почео је какав такав живот на појатама где је прешло преко сто људи.
Големостранци са леве обале нису могли преко свлачишта, већ су ишли у Покревеник и друга оближња села.
Месец дана се мучио народ. Вода је почела да потапа куће скоро до кровова. А онда су пошли да се разилазе на разне стране. Највише их је прешло у Пирот. Од тада почиње расељавање. Многи су добили плацеве у садашњем Завојском насељу. Док је језеро пунило село водом, оранице и ливаде, мештани су са тугом одлазили и почињали градњу нових кућа. Добили су накнаду према имовини колико и шта им је потопљено.
За пет-шест година скоро да су се сви иселили. У то време је почео да ради „Полет” (дрвна индустрија), па су ту многи нашли посао. А неки у „Тигар”, снашао се како је ко умео, могао и знао. А села од тада нема. Остало је под водом Завојског језера. Само рибе сада станују под каменовима темеља некадашњих кућа.

Снежана Бранковић, "Прошлост мога завичаја"

Нема коментара:

Постави коментар