ОДСУПАЈУЋИ ПРЕКО АЛБАНИЈЕ угледасмо на једној
висоравни недалеко од стазе младог војника како лежи опружен на снегу.
Поред њега је седео старији војник испијена лица. Као да је чекао да се младић
одмори па да заједно наставе пут. Приђосмо им и рекосмо: „Хајдемо полако!“
- Продужите, - рече стари војник. – Ја морам да
останем. Ово је мој син. Па се заплака. – Коме да га оставим?! А немоћан сам да
му помогнем. Случајно сам га нашао у овом албанском беспућу... Он је из
последње одбране младића. Деца! Одкуд би знали шта је рат!? Нашао сам га
промрзлог, изнемоглог, гладног... Лежао је поред пута недалеко од села
Какарића. И носио сам га довде. Даље не могу; и мене је издала снага. Све ми се
чини да ће му овде бити крај. Да га бар сахраним својим рукама.
Седосмо и ми поред немоћног оца, да предахнемо и
помогнемо старом ратнику у ношењу изнемоглог сина. Док смо се одмарали, угасио
се живот младог војника. Од војне одеће имао је на себи само војничку шајкачу.
Одело народно. На ногама везане шумадијске чарапе.
Помогосмо уцвељеном оцу да сахрани сина. На растанку
отац рече: „Сине, збогом! Нека ти је лака земља, иако је туђа!“
Продужисмо даље у неизвесност...
... Недалеко од Валоне пружила се велика м очвара.
Десно од газа био је муљ до колена. Ако би неко упао у њега, тешко да би се
извукао, јер смо били старшно изнемогли. А страдалника је било. Само, ко да им
помогне? Свако се бавио својим јадом.
У том муљу остаде и мој земљак Јова, пекарски радник
из Пирота. Упао је у глиб до појаса. Кад сам га приметио и пошао да му
помогнем, он ми рече: „Не прилази ми, упашћеш у глиб. Видиш ли да се једва и
сам вучеш, а како би тек самном. Ако сам ја упао, не мораш ти. Продужи! Ја ћу
доћи за вама. Само да се добро одморим и прикупим снагу. Ако не дођем, знаш где
сам остао. Тако реци мојима, ако се некада будеш жив вратио у наш Пирот“...
Јован нас није стигао. Остао је у глибу да буде
путоказ војницима који су пролазили кроз муљевиту мочвару...
П. М. бр. 76/3
Нема коментара:
Постави коментар