Ево га, још је ту, у баба Павлином дворишту. Надживео је и цара и краља, променио силне државе и улице а да се ни макао није из свог родног Цариброда.
Кад би само могао да проговори и да исприча како смо се свакога дана у исто време, као пилићи, сабирали под његовим широким гранама. Гошко Коката и Гаша Гоинсћи су као најбољи фудбалери, наизменично одабирали играче за своје тимове а мени тада нимало није сметало што сам скоро увек остајао последњи, биран из чистог милосрђа или тек да попуним празнину у некој екипи. То мало понижење је било тричаво наспрам радости играња и осећаја припадности нечем тако важном а описаном у две речи: „наша малá“.
Узалуд је баба Милованка, из дворишта преко пута, витлала кухињским ножем и претила да ће да нам избуши лопту ако она само још једаред прескочи ограду и направи штету у њеној башти. Пуцале су оне као петарде у њеним чврстим рукама док смо ми немоћно стајали и ужаснуто посматрали како ова крепка старица испуњава своја сурова обећања. Након силних мољакања, родитељи су куповали нове лопте а ми ни помишљали нисмо да своје стативе, та четири обична камена, изместимо у неком другом делу улице. Стари орах је био храм нашег детињства а његове раскошне гране куполе под којима је игра била најслађа, ноге највештије, победа најславнија.
Златне јесени су доносиле богат род изнад наших несташних глава. Тада смо каменицама, из све снаге, гађали нашег благородног пријатеља а он нас је, као неки хришћански светац и мученик, благосиљао и спуштао нам одозго своје младе плодове који су одскакивали о бетон и котрљали се до најбржих дечијих руку.
– Баба Павлооооо, децата ти обраше орејат! –неко од пролазника би добацио старици која нас је ћутке посматрала са капије до које се једва догегала својим тешким и отеклим ногама.
– Ако, ако, одговарала је она спокојно. А кој че га друђи обере?
Била је јако стара, великодушна и помало чудна, баш као и њен орах. Није нам бранила да се играмо ни у њеном подивљалом, огромном дворишту. Памтим да сам једном чак завирио у њен трошни дом и први пут у свом животу угледао упаљену свећу и икону...
Прошло је од тада преко тридесет лета. Ветрови су вијали и којекуде развејали дружину из наше улице. Мало шта је остало и од те детиње простоте и раздраганости без којих је овај живот тако празан и суморан. Једино се он нимало није променио, стари царибродски орах. Надвио се над баба Павлином оградом и гледа низ улицу, забринут што се деца већ одавно не сабирају под његове разигране куполе.
Кад би само могао да проговори и да исприча како смо се свакога дана у исто време, као пилићи, сабирали под његовим широким гранама. Гошко Коката и Гаша Гоинсћи су као најбољи фудбалери, наизменично одабирали играче за своје тимове а мени тада нимало није сметало што сам скоро увек остајао последњи, биран из чистог милосрђа или тек да попуним празнину у некој екипи. То мало понижење је било тричаво наспрам радости играња и осећаја припадности нечем тако важном а описаном у две речи: „наша малá“.
Узалуд је баба Милованка, из дворишта преко пута, витлала кухињским ножем и претила да ће да нам избуши лопту ако она само још једаред прескочи ограду и направи штету у њеној башти. Пуцале су оне као петарде у њеним чврстим рукама док смо ми немоћно стајали и ужаснуто посматрали како ова крепка старица испуњава своја сурова обећања. Након силних мољакања, родитељи су куповали нове лопте а ми ни помишљали нисмо да своје стативе, та четири обична камена, изместимо у неком другом делу улице. Стари орах је био храм нашег детињства а његове раскошне гране куполе под којима је игра била најслађа, ноге највештије, победа најславнија.
Златне јесени су доносиле богат род изнад наших несташних глава. Тада смо каменицама, из све снаге, гађали нашег благородног пријатеља а он нас је, као неки хришћански светац и мученик, благосиљао и спуштао нам одозго своје младе плодове који су одскакивали о бетон и котрљали се до најбржих дечијих руку.
– Баба Павлооооо, децата ти обраше орејат! –неко од пролазника би добацио старици која нас је ћутке посматрала са капије до које се једва догегала својим тешким и отеклим ногама.
– Ако, ако, одговарала је она спокојно. А кој че га друђи обере?
Била је јако стара, великодушна и помало чудна, баш као и њен орах. Није нам бранила да се играмо ни у њеном подивљалом, огромном дворишту. Памтим да сам једном чак завирио у њен трошни дом и први пут у свом животу угледао упаљену свећу и икону...
Прошло је од тада преко тридесет лета. Ветрови су вијали и којекуде развејали дружину из наше улице. Мало шта је остало и од те детиње простоте и раздраганости без којих је овај живот тако празан и суморан. Једино се он нимало није променио, стари царибродски орах. Надвио се над баба Павлином оградом и гледа низ улицу, забринут што се деца већ одавно не сабирају под његове разигране куполе.
Пише: Жељко Перовић
Из књиге: Писма из Малог Јерусалима
