Спасио сам те, спаси ме!

Краљ Милан

(Прича о Пироћанцу осуђеном на смрт у околини Зајечара због учешћа у Тимочкој буни)

Преки суд за округ црноречки, књажевачки и остале побуњене крајеве који је заседао у Зајечару, осудио је на смртну казну Рашу Милошевића, Владимира Зебића и Николу „Муњу“ а остале на казну затвора због подстрекивања и учешћа у Тимочкој буни док су остали пуштени кући као невини. Смртна казна извршена је само над учитељем Зебићем, а Раши и Николи замењена робијом.

О помиловању Николе „Муње“ који је био кондуктер поште и после осуде дуго живео у Пироту и данас се прича. Он је као војник у ратовима 1876-1878. године некако спасао живот краљу Милану. Кад је био осуђен на смрт телеграфски је тражио помиловање од краља. Прича се да је телеграм гласио: „Спасио сам те, спаси ме“. Николу није нада напуштала ни кад је био изведен на Краљевицу ради погубљења. Стално је гледао пут Зајечара хоће ли се појавити коњаник са помиловањем. Међутим, њега није било. Пресуда је била прочитана, разговор и исповест са свештеником завршен, остало је било да се само пресуда изврши. Упитан пред стројем извршилаца казне за последњу жељу, Муња је рекао: „Желео бих да попушим цигару пре стрељања“. што му је дозвољено. Пушио је без много нервозе да би сагоревање трајало што дуже. Надао се да ће за то време стићи помиловање. Кад је цигара догорела, угледао је коњаника како се у највећем галопу приближава Краљевици. Махао је руком да се стрељање не изврши. Тај дан, веле стари Пироћанци, Муња је узео за славу и славио је за живота.

Душан М. Ћирић
Пиротска „Слобода“, 30. 9. 1972.

Паметан прогледа до годину...

Кола Јегурида чучи са балончетом, Зарезоја 1942.

Убаво мерише, убаво! - диса високо нос Кола Јагурида и души жешку пару која удара нанагоре у плафон, па се ко јесења магла истијо врча и пада на капак од шерпу у коју се крчка подварак с пушено месо.

- Охо-хо! облизује си прсти и затвара рерну. И прасенцето се зарешило. Там’н додек запакујеш Љубице све това, и можемо да поодимо. Е, дојде Зарезоја, те и ми мужје да д’немо с душу!

- Ама, Коле, ешто и ми женете не појдемо с вас. Оно, Свети Тривун неје само мушка слава и радос.

- Мани се, бре, Љубице! Па да ни се јутре смеју сви другаре! Да је Свети Тривун тел да и ви славите овија д’н, жене би имале браду, мустачи, оне би водиле дом и дућање, имало би си и кавене за жене... Што не иде, не иде!

Ви си имате патеричће, рукавичће, у које се па ми мушћи не мешамо. Да ти усуле речем још нешто. Нач’с сам сањувал Светог Тривуна. Питује ме:

- Спремисте ли се за Зарезоју с другаре?

Не рече:

- Поведи си и жену!

- Знаје се на кога је кошуљата до куде д’лга, Љубице! - диса поучно п’рс газда Кола и искача на врата да на чирака дотури још нешто од мезетлуци, које че овија, натоварен ко Тутњиното магаре, да одсеца ч’к у Жуково, у лозје на Косту Ћату, куде че се д’н’с сабирају.

- А, па нече да може б’ш тека! - преклапа си Љубица у памет. Д’н’с Зарезоја, одјутре меанџиска слава, њекња трговачка слава, позајутре еснавска слава, онија д’н на комшију именд’н...

Ако свијеш крајиштата на годинуту, мужје си пресве нешто славе.

Ђачка прослава св. Трифуна 1938.

- Е па, свети Тривуне, колко си његов, толко си и мој. И ја си имам лозје. Миразовину од башту! Ти зарезуј Коте у чуждо, ја че па у моје. Па, че видимо чије че боље роди!

Попротеглил се зарезојсћи д’н ко јалова лисица низ Сарл’к. Чур из оџак се дигал направо у небеса, а сл’нце ретко и на цивун пушта жешко наземи и почушкује у грбину Милицу Савћину која је квекнула у јед’н заперак и зарезује од три ђиже по три лозинће за берићет и напредицу.

- Сипну ли винце? - ока Љубица од праг на колибу.

- Све по ред! - одврча Милица. А ви, постависте ли совру?

Уз жешко ћумбе из које излате искре од старе, суве лозинће и растурају се негде нанагоре како звезде на студену ноч, седу њи пет сите и насмејане.

- Помагај свети Тривуне, наздравља Јевда, на Косту Ћату жена. На нас како очеш, а на наши мужје како можеш, те да си живи, здрави и ак’лни дојду дома.

Вечер се одавна надвила над чаршију и оросила сас иње чандија. Загрејан и расцрвен, газда Кота оди по празну кућу и ока:

- Љубице, ешто је шпоретат ладан? Ма, куде ли се дела жена ми? Неје у авлију, нема ђу по кућу... Све и да је по комшисће куће заредила, до са је морала и у нашуту да насрне!

- Виде ли ђу ти негде, свети Тривуне? - обрча се Кола к’мто иконостасат.

Љубица, жена Колина седи лево, 1926.

А свети Тивун гледа благо и меко и ћути. И док отрезнен и усверен Кола мисли на коју страну да се обрне, на врата насрну прво крошња, па рука, па још једна рука, а по тов, забулене у в’лњени шалови, Љубица, Јона, Марија, Коцка и Јевда.

- Срећан ти празник, газда Коле! - окнуше свете углас.

- Нек ти је арлија Зарезоја и овогодишња берба!

- Ти зареза, а и ми зарезамо. Чија че је плакарија по п’лна најесен, свети Тривун че сведочи! - додава жена му Љубица.

Ударил Кола у једноглед, па не верује у това што му је пред очи. Да је покојни Расим Циганин станул преди њега и замолил га да га па крсти, помалко би се усверил.

- Не сећирај се газда Коле - тапше га по раме Јевда. Ми си убаво и пол’к дојдомо. Несмо се млого претеретиле, ако ти је това на бригу. И на нас чирак однесе крошњете у лозје, а ми си ђи празне снесомо.

- Е, дојде време да и ми прогледамо. Оно, мачетија прогледају за две недеље, паметан може и до годину, а само будала никад. А, д’н’с, нема више будале газда Коле. Нема! Беше му!

Мирјана Јонић Игић
"Мале градске приче"

Нова белосветска уметнос

Национал

Вечер се тијо, како невестуљћа, увлачи у чаршију и сокаци. Њушка, засрта и увира се у свако ћуше. Само се тамо, нади Сарл’к, просукло просрта гол камик оди задње руменило, и лелеје бела перушка нади шопкуту код Кале. Сл’нце је одавна спуштило виронгу и отоди си на легало.

А у чаршију - тарапана. Збрал се народ окол Национал како на Белу недељу. Једни питују, друђи доокују, трећи сумњичаво отћимују сас главу и стискају уста како кад су тазе оскорушу загризли, а сви стоју и чекају нешто. Чекају да почне биоскоп!

Донка Царибродска је њекња сас мужа си Перу Манчића, ишла у Београд и купила прву апаратуру за неми филм. Одма се у чаршију прочуло да је това специјално поручена работа из Немачку и да су Манчићеви туја, иљаду девесто двајес и четврту годину, за тија апарат дали тријес и пет иљаде динара. Беле паре бре!

- Знајеш ли ти колко је това паре? - питује Пунча бурекџија комшију си Давитка бакалина. Пошто Давитко ћути, Пунча, онака голем како од брег одвален клима сас главу и ш’пче:

- Сас стеја паре коше једно сигурно мож да нап’лниш и порез на целу чаршију да платиш и да ти прескочи за балонче добро вино. А мож ти остане и за два-три дебела ћебапа у “Солун” кавену.

- Скупо, истина, ама, кажу това га у свет нема! - додава Давитко. Мрдају се људи преди тебе, мињују како на корзо, разоџују се низ малу. Улазе си у дом и додумују се сас жене... Све бре работе на платното што еве и ми работимо.

илустрација

- Море, че се умеша и Рале сајџија. Тов ти само памет осотоне те да манеш да разбираш. Затова и гасе лампу кад улезнеш унутра. А кад излезнеш из биоскопат, а оно ти неје јасно куде си бил и какво си работил. Него, боље да си ја дом идем јербо дом што видим могу си га одма и опипам, па си ми по јасно дојде. А овоја, што ви казујем за биоскопат, това ви дојде како кад сас изб’лсану четку очеш капут да си очеткаш. Ем трљаш ем се ништа не види. Л’жи пара бре. Ја што ви кажем!

/.../

Навалил народ како да је џабе. На зид се л’ска залепена плаката, а на њу јед’н, пот’к’в, на коња, сас голему црну маску поди шешир. На плакату с голема слова писује:

Кен Мајнер - фантом јахач.

У главној улози Бунџо Нек.

Да ли ће фантом јахач помоћи

младој и незаштићеној Мерион?

Хоће ли правда тријумфовати?

У салуту т’вно како у рог. Грца се подголемил, јербо је он са нов радник при Донку и пушта у биоскоп народ на врата. Дигал је руће оди “дванајес беле руже” с које је до јучер жарил и палил по чаршију. Оваја работа, на коју се са наватил, по опасна је работа. Са си и на самога себе некако по важан дојде.

Пиротски Роми пре Другог св. рата

Раде Асковић седи узи астал и трепче ситно. Пера гајдар до њега сеца га за рукав од стра и кад год се коњат пропне к’мто њи, он прошишти како гусан кроз летве.

- Ја се дисај бре, Раде, да живу главу изнесемо одавде. Че изђинемо на правде Бога. Овакваја копита нијед’н џамбазин неје видел. А убаве би се паре за њега могле узну. Што јес јес! Ако за овога коња не би мог’л да купим барем десет наши коњи, запљуј ме. Да нес’м који сам! А Јова Шугринац би га продал може бити и за повече паре него ја.

А позади платното, с нова ћеманетија за туја прилику спремена, свире и прате филмат Асанче Алилковић, Рама Алилковић и Мута Дурмишевић. Д’н’с су они по главни и оди самити филм и оди фантомскотог јахача. И они престављају. Како коњат рипне Рама му прати штрапћете с музику. Асанче је задужен за љубов и целивће, а Мута за шетање кроз природу.

И све би се убаво завршило, да не изиде одједнуш окање и пиштава и Пера гајдар, како из пранђију испален, излете из салуту, а по њега женаму Анума, а по њи новити чувар и контролор Грца.

- Станите бре, људи! - ока Грца. Овамо има господа која је дошла да ужива у овуја нову белосветску уметнос, а неје да се сеири сас вас. Какво је са било?

- Че му кажем ја какво је било! Има ли он катмер жену дома или је жене из бели свет дош’л да гледа овамо? - ока Анума. Па још и оне свете у њега гледају! А он у први ред седал. Ја сам бре иљаду девесто десете године била трбушна играчица у Совију, па се знало ред. Напред господа дојду, па поштено гледају! А овоја... Ни се ред ни закон знаје. Па ја се бре нес’м овака чепила ни док сам у најубаву снагу играла. И това пред какву господу. Него, дом че си оратимо!

- Дом и да си оратите! Ја бре, циганска работа! - ока Грца и бута ђи надвор.

И док Кен Мајнер стиска на коња преди њега незаштићену Мерион и отоди к’мто сл’нце које је вечемка на заод, Пера гајдар убеџује Ануму да не познава ни једну оди теја што су се разоџувале на платното преди њега. А Мерион? Њу не би погледал ни кад би му лично пришла и изокала га да излезну!

- Оди тебе и оди твојуту игру поубава нема. Па кад туриш ж’лтицу у пупак и завртиш и сас задњицу и сас предњицу, а ж’лтицата стоји како закована, ма, не може ти ниједна Мерион пријде - ока сирома Пера да спаси главу.

Мирјана Јонић Игић
(текст и фото "Мале градске приче")

Баба Павлин орах

Ево га, још је ту, у баба Павлином дворишту. Надживео је и цара и краља, променио силне државе и улице а да се ни макао није из свог родног Цариброда.

Кад би само могао да проговори и да исприча како смо се свакога дана у исто време, као пилићи, сабирали под његовим широким гранама. Гошко Коката и Гаша Гоинсћи су као најбољи фудбалери, наизменично одабирали играче за своје тимове а мени тада нимало није сметало што сам скоро увек остајао последњи, биран из чистог милосрђа или тек да попуним празнину у некој екипи. То мало понижење је било тричаво наспрам радости играња и осећаја припадности нечем тако важном а описаном у две речи: „наша малá“.

Узалуд је баба Милованка, из дворишта преко пута, витлала кухињским ножем и претила да ће да нам избуши лопту ако она само још једаред прескочи ограду и направи штету у њеној башти. Пуцале су оне као петарде у њеним чврстим рукама док смо ми немоћно стајали и ужаснуто посматрали како ова крепка старица испуњава своја сурова обећања. Након силних мољакања, родитељи су куповали нове лопте а ми ни помишљали нисмо да своје стативе, та четири обична камена, изместимо у неком другом делу улице. Стари орах је био храм нашег детињства а његове раскошне гране куполе под којима је игра била најслађа, ноге највештије, победа најславнија.

Златне јесени су доносиле богат род изнад наших несташних глава. Тада смо каменицама, из све снаге, гађали нашег благородног пријатеља а он нас је, као неки хришћански светац и мученик, благосиљао и спуштао нам одозго своје младе плодове који су одскакивали о бетон и котрљали се до најбржих дечијих руку.

– Баба Павлооооо, децата ти обраше орејат! –неко од пролазника би добацио старици која нас је ћутке посматрала са капије до које се једва догегала својим тешким и отеклим ногама.

– Ако, ако, одговарала је она спокојно. А кој че га друђи обере?

Била је јако стара, великодушна и помало чудна, баш као и њен орах. Није нам бранила да се играмо ни у њеном подивљалом, огромном дворишту. Памтим да сам једном чак завирио у њен трошни дом и први пут у свом животу угледао упаљену свећу и икону...

Прошло је од тада преко тридесет лета. Ветрови су вијали и којекуде развејали дружину из наше улице. Мало шта је остало и од те детиње простоте и раздраганости без којих је овај живот тако празан и суморан. Једино се он нимало није променио, стари царибродски орах. Надвио се над баба Павлином оградом и гледа низ улицу, забринут што се деца већ одавно не сабирају под његове разигране куполе.

Пише: Жељко Перовић
Из књиге: Писма из Малог Јерусалима 

Коњ

После рaтa, пa све до шездесетих годинa прошлог векa пиротски комунaлци извозили су ђубре, које су домaћице износиле испред двориштa у стaрим лaворимa и кофaмa, коњским зaпрегaмa, a грaдскa депонијa билa је нa месту где су дaнaс Техничкa и Економскa школa и новa спортскa хaлa. Једног дaнa тaдaшњи директор Комунaлног предузећa, Рaшa, био је нa службеном путу у Беогрaду, a догоди се дa једaн од коњa, који је вукaо колa сa ђубретом цркне. Зaбринути рaдници пошaљу директору Рaши телегрaм у Беогрaд следеће сaдржине:

"Друже директоре, липсaо нaм коњ,
дa купимо ли другог или дa чекaмо тебе?" 

______
Момчило Цветковић ("Слобода")
фото: blog.kaspersky.com

Граматика

Крaјем деветнaестог векa у пиротској Гимнaзији српски језик предaвaо је чувени српски сaтиричaр Рaдоје Домaновић, когa је ондaшњa влaст, по кaзни, послaлa нa службу у Пирот, тaдa звaни „Српски Сибир“.
Једногa дaнa, шетaјући двориштем зa време одморa, Домaновић примети једног уплaкaног ученикa и упитa гa зaшто плaче. Овaј нaстaви дa „усмрцa“ и јецa, aли ништa не oдговaрa. Тек ће једaн његов друг, што је стaјaо у близини:
- Господине, не смеје дa ти рече, че гa терaш дa говори по грaмaтику.

______
Момчило Цветковић ("Слобода")

Чорба од гуску

Почетком прошлогa векa, једно време у Пироту је борaвио и нaш чувени лингвистa др Алексaндaр Белић, који је овде проучaвaо пиротски говор. Унaјмио је собу код једног јоргaнџије, јер другог смештaјa није ни било. Једногa дaнa, гaздa стaнодaвaц рече: Господине Белићу, у недељу имa дa будете нaш гост нa ручaк.
- Је ли, изненaди се Белић, a штa ће бити зa ручaк?
- Прво и прво, рече јоргaнџијa, имaмо чорбу од гуску.
- Вaљдa од гуске – испрaви гa професор Белић.
- А, јок, од гуску, ми смо сиротињa пa не мож зa једну чорбу дa кољемо повише гуске – одговори овaј.

Момчило Цветковић ("Слобода")

Луд народ - готова робија!

Раде Асковић

- Кец! Чис кец како ведро небо! Две ми очи ако л’жем! - ока Ћетан и мува Асанче који седи до њега. Видео си. Чис кец си и ти видео кад је тео да ме краде.

- Кој бре тебе да краде! Ако ћемо за сведоци имам и ја сведоци колко ти душа оче! - удара с песницу у астал Барча Ибраимовић.

- Тебе да краднем - отћимује бесно сас руку Најден. Од тебе ни пацов нема какво да украдне, бре!

- Ако нема, в’рчај кеца! Ако га не видим на астал нема ништа од опкладу!

- Ма ти ли мене да прајиш на лопова! Па ти бре на осам одработене плакарије десет зарачунаваш! И ти че ми оратиш за поштење и краџу!

- Чекајте бре, људи. Реч је реч. Опклада је опклада. Раде, - ока Асанче газду Раде Асковића који, навикал на свакаква чудила, карање, расправије и скршене главе у кавену, незаинтересовано стоји и ч’чка си нок оди мали прс, и гледа на негде кроз маглу од крижан дуван која се зглетавила како тесто окол сијалицу.

- Јела, речи, како је по правду! Буди сведок!

- Кому бре да сведочим? - питује Раде и одврча грбину. Кој има паре и ак’л да се тека клади како ви, нека има и толко ак’л да си и од това малко што му је остало води ред. Ја ли ред оди вашу памет да водим?

Барча Ибраимовић и Најден Пачић звани Ћетан еве вечемка два саата како играју таблићи уз карање и расправију. А опклада је била јасна на двојицата: ако јед’н од њи изгуби, друђити че му запали капут.

- Луд народ, готова робија - ш’пче си у себе Раде Асковић. Кладе се како кад дома имају баремка још по десет капута. А оно, нема куче за какво да ђи увати. Него, будалу не требе ти да затираш. Она си се сама затира.

Окол асталат с коцкарити стентавило се од народ како у бробињало. Поделили се навијачи па че си очи поваде.

- Осамдесе и шес према сто и једно! - окну Најден Пачић. Видим ја, че тресеш онуја работу до дом без капут Барчо! Виде ли мајстор како игра! Давај капут да га палим!

- Ма ти ли си луд, бре? Ово је шала! - отима се Барча.

- А, у коцку нема шала! Ако ти је било до шалу, с твоју жену дома да си се шалио а не с мене. Код мене шала нема.

Диже се Најден и рашири руће:

- Давајте бензин да запалимо на Барчу капутат. Друђи пут да се кладиш у гаче, ако ђи носиш. И у това че играм с тебе!

И док да трепнеш, пљисну Најден бензин на Барчинити капут обесен на наслон оди столицу и кресну ћибрит. Док да се Барча рипне да угаси огањ од јединото капуче што га има, и без које че клоцка сас зуби целу зиму, пламик, како из жешку вурњу изврљен, довати и капут и столицу и астал... Изрипаше се сви Цигање и заглавише на врата. Уз пиштаву, п’цување и бутање излетеше надвор.

- Изгоре бре друштво Мизбах! - диза Раде руће увис и држи се заглаву. Окајте ватрогасци, окајте бре полицију!

И док ужарене греде падају једна в’рз другу и варнице како ватромет цепе т’вницу, пламик, како лијар, прво истијо а после све појако, довати и Пунчину бурекџиницу, па Давитков дућан сас зелениш, па се како фурија коју више никој не мож да удржи рашири на Курсулину касапницу, на шлосерску радњу на Коцу Муњу, на деда Јашареву бакалницу...

Ужарил се центар, лиже пламик небеса, Цигање се вечемка разбегали, осем газде који се бију углаву и спомињу њим све до девето колено. И полиција дојде, ама неје да помага у гасење него да расели дућан на Миливоја Антића који је тува у комшил’к, а п’лн је сас оружје, муницију, барут...

Ватрогасци сас плакарије с воду и сас пијуци једно руше, друго гасе. Узмувал се народ ко пчеле у кошницу кад поганац улезне, а мајска ноч иљаду девесто тријес и четврту годину остаде запамтена у Пирот. Изгоре половин центар и ојади мнођи дућанџије.

А какво је било сас коцкарити - че ме питате.

Е па, одседеше по тријес д’на у апсу па ђи пуштише. Написа полиција у извештај: несу они били криви него гредете биле иструлеле. Излезоше из апсу без глобу.

- Море, ка ђи ја оглобим с једну неокрастену че се сете и за д’н кад су мајћу за сису уапали! - р’жи бесан Раде Асковић. Запалише грдни дућање па и мене осакатише. И Мизбах, наше циганско удружење запалише.

- Ако, ако - ш’пче деда Јашар Асковић. И мој дућан, истина, изгоре, ама бар и они остадоше без капутје. Оно једно друго сеца. Че ђи питам са какво че зимус работе кад сечко стисне!.

Мирјана Јонић Игић, "Мале градске приче"

(О великом пожару 1934. године, на основу казивања Бранка Јашаревића)