Пустеје пољето

Гена Пешина видела на вр` Видлич Господа.

- Е кикв је?

- Приличан човек с`с голему лебарску торбу, иде и дели `леб!

(Забележено од бабу Јанку из Смиловци, родену преди 

големуту сушу 1905. Умрела 2000)

Тека је било. Господ давал, народ узимал ама се не лакомил и работил од изгрев до заод с`лнце. И бил сложан. Бојал се од Господа, ама повече од себе. Кој кво че каже за кога и по кво че кој остане запомнен ка га Господ окне при њега.

У Смиловско поље или Збрђе неје имало необработена трница а камо ли ливада или њива у меко место. Имало и гора. А с воду је понећигаш имало мука. Помне се 1907-та, осмата и деветата, ка пољето изгорело, а без заире и воду, измрела млого стока, ама и човеци.

Штом Манчу Недљћовога из смиловската гробишта препогребли на Свету Петку, тамо дека се обрекал на Господа и зарекал народат да га сахране с`штуту ноч, забрал д`ж и иш`л половин месец и сврнул и пољето и народат и добитакат.

Това остало да се помни, ама се забоварило дека пољето баш по теје године израњуавало преко 10.000 човека и остајало и за трговци с`с жито, стоку, масло, сирење и кашкаваљ, да карају у Софију, централну Блгарију, па све до Беломорието.

Тека било до двајсетуту. Т`ги га преполовили и половин остало у Б`лгарију а половин дадено на Југославију. Мнозина од југославсћијат дел ванули к`мто Јуч бунар, Момкова махала, Надежда и станули Софијанци. Имало и некоји који се па одма тргли к`мто Цариброд, Пирот, па ч`к до Белград и Војводину.

Ама пољето се па посврнуло, раџала се деца и имало ђи и за копаче и за косаче и за домаћиње и за на појату и за у ижу, а некоје деца из по сирома фамилије се и замомомкувала у газдинсћи домове. И сви ишли на шкољу и њим врвела.

Е од тука је почело. Прво нај-газдете накарали синовете да заврше факултети, а по њи и друђите. Арно, ама теквија с факултети се не врчали вечи ни за ижњи а камо ли да ору и копају.

След Вторуту војну.... индустријализација... Просвета народу, која је у Смиловско поље била добра још у стару Б`лгарију, к`сно вода, к`сно струја, поговорка; Бегај од матику да те не подпира у старе године и пољето се почело празни. Прво пол`чка, готово си неосетно а после све по силно и по силно.

И са кага погледнеш од Чербез... гледаш поље ли је, пустиња ли је. Домове се затварају, остале само дуварине које се руне. Пустеје. За страове. Просто да не поверујеш да че Трап и Порудин па требе па да се отимају оди гору а Видрал и Ђерен оди воду.

И си помислиш од тука више никој нема да сели и да бега оди матику, па и с Цариброд че стане ко и с пољето, па и Пирот се смаљује, а това може да стигне и до Белград.. што да не. Оно неје Господ с`с лебарскуту торбу за џабе баш пош`л од текваја места да дели леб. Това смо га сви забоварили а нарочно тија што требе да мисле за народат!

Пише: Слободан Алексић, Цариброд
Фотографија: "Смиловско поље", Игор Манов