Жетва

Лети чим се појаве свиткавци, значи стигло је време за жетву. Ми деца излазимо на сокак, ватамо ји и турамо у кутију оди ћибрит, да ни ночу светлу. Мужје седу на дувар, а жене си понесу столичће, наседају и расправљају за жетву. То им је најголема мука, да се време не поквари. Гледају у небо, моле се Богу да потраји тека убаво док ожњу, свезу, овршу и сместе лебац под кров. Не дај Боже некоје невреме! Че буде гладна година!

Кад почне жетва, не гледа се ни празник, ни делник, само да се работа заврши. Бог прашта!

Ми највише имање имамо у Парасиње, тамо је лозје, ливада, браниште, и најголеме њиве сас жито и морузу. Жњемо по четри-пет д'на. Сваку годину сас исти човеци: бабин брат Ранко „Рапалија“ сас черку Гордану, моја тетка Зорка, и комшика Мира на Бороша, она нема њиве па иде у надницу.

Чим с'вне, деда натовари у кола леб, стовне сас воду, котлетија, судове, српове, и отоди. Баба и ја намиримо стоку, она свари јаније, набере краставице и бели лук, узимамо рукатће и грнци, и отодимо.

Кад стигнемо на њиву, задијане оди качење уз брдо, чујемо смејање, моја тетка нешто казује, Гордана се смеје гласно и извискује се, одјекује цело Парасиње. Гоџа су ожеле. По њи много песће и наврзани снопови, а на првити сноп – мушкатла. Моја тетка воли да све почне сас цвеће, и на радост. И увек кад се нешто започиње, тура ћитће.

Житото нађубрено, нарасло високо, сас крупни и тешћи класови. Деда од њега прави јужетина, и врзује у убави цврсти снопови. Растурени по њивуту, изгледају као деблшће госпође облечене у ж'лте д'лђе аљине сас т'нак струк, опасане сас дебел каиш и сас густе кудраве косе што се лелујају по њивете.

Баба смештава једењето у дебелу ладовину куде с'лнце не може да звирне, да не проћисне на жегуту, покрива га и увива оди бробињци и бубачће што су се у сенћуту разлазиле.

Узимамо српови, и почињемо жетву. Јак стрм од жетвиштето б'цка и гребе нође, али травће има, па се лечимо. Чим шибне крв, наодимо гологузу, и млекото оди њу одма затвара рану и крв. Р'пчу српови, падају песће и врзују се снопови, грабимо, причамо, смејемо се, и порезујемо на изоштрени српови, а с'лнце све више припича. Вода се стално пије, стовне се празне, моја работа је да доносим. Кладенци има, и вода има, али за ношење тешко, свити су у големе ровине, тешко да се слезне до њи, а потешко за износење, све се иде узбрдо, уз малко непазење, слети се у слог и трњаци. Носим стовне, руће ми ћину, нође ми малаксавају, и тресу се оди тежину и пазење, зној ми тече низ грбину и мешину, оди чело ми слази у очи, оне печу. Там'н донесем, оно пак требе! Опекло с'лнце, требе за пијење, за разлаџување, ладе се нође, руће, и чапка се чело. На жене мокре мараме, мокре кошуље, на њи се мокре, на њи се и суше, па на грбину искача сол, и белеје се.

Деда Ранко никад не носи капу, са омотал главу у павит, па изгледа као Турчин сас чалму, само сабира песће, тура на јужетина. Крупан и дебел човек, па скапал оди жегу и савивање. С'лнцето ни се укачило над главу, све се умирило, само ни трепти преди очи и сикће оди жегу, једино се дедекала удедекала, усилила се, па не престањују, нигде тиче, нигде животињче. Кравете се набиле у сенћу, и пол'к преживају, нападле ји мушице, бране се, опашће че си поћину.

У туј жегу и врелину, одјед'нпут Гордана запоја „Каранфил се на пут спрема и пева“. Пуштила Гордана јак глас, тече песма, јечу лозја, браништа, ливаде и жита. Поје Гордана сас мокри перчиње, сас мокру и слану грбину, сас мокру мараму, и сас белу скраму на уснице. Раскарује жегу и знојење, не дава да ни победе и раскарају. Поје Гордана, намаљава се њива, намаљава и снага, и одједанпут засвири воз на станицу, дванаестицата је. Време за руч'к! Остављају се српови, и бега у ладовину. Тетка и ја доносимо воду, праји се таратор оди бели лук, краставице, оц'т, сол и воду у големе панице. Сви седамо и почиње густо тропање ложице по панице, куса се таратор, он нам дава снагу, и оживљава ни. Уз њега почиње разговор и смејање. По таратор, манџа, и легање. Легне кој куде најде ладовину, и на кво најде. Је не могу да спим, апу ме бробињци, узимам крошњицу, и уз ровину берем вишње крупне и сочне, и петровће јабалће. Када се наспу, да се освеже.

Жега малко попушта, жетвари се буде, и пак почиње работа. По спањето, све иде некако споро, често одмарамо, једемо вишње да очистимо гушу оди прашину, и раскарамо жед која никако не престањује. Кад застудеје повише, ми се усилимо, добијемо снагу и радост, па се песће и снопови трпају по нас. Чим чујемо возат у шест, узимамо ствари и спуштамо се низбрдо, па право на Темштицу! Она топла, бистра, провидна, сваћи се камчак види, свака рибица. Улазимо на некоје скришно место, и затапамо се у њу, да стуримо с'в зној, сол и искарамо умор. Док лежим у водуту, и убавило ми мињује кроз снагу, ја си мислим колко је Темштица големо богатство. У њу се купемо, перемо, појимо стоку, топимо грснице, белимо платна, и три воденице на њу мељу.

Деда и деда Ранко некад преспе на њивуту. Напоје кравете на Котино корито, изм'лзу ји, сваре млеко, и напраје качамак у котлетија на огњиште, извржу житото у снопови, здену ји у петине, и чим с'вне почњу да жњу. Понекад и по месечину, кад не мож да заспе, они пак жњу. И тека сваћи д'н. Жетва, вода, с'лнце, знојење, појање. И дојде задњи д'н. Веч смо на крај сас снагу, али весели што че се свлачимо из Парасиње.

Кад одједанпут чумо некакви гласови, и видимо како ни некакви човеци приоде. Деда се поздрави сас њи, и рече да су ни пријатељи из Рагодеш. Били у град, па си пошли дом. Баба ји понуди да нешто поједу, да си наберу вишње. Јок, они траже српови, да ни помогну. И кад се уватише сас нас у ред, уз окање и галамење, не осетимо када смо стигли до слогат, и до крајат. Деда и баба ји изблагосивљаше, и њи, и њиња деца, и наручише им на Трновицу да дојду, на славу. Спасише ни човеци! Рано си дојдомо дом.

Јутре се жње на Баир. Неје много за жетву, вода има на школскуту пумпу, и на црквенијат бунар, мене нема да воде, може си сами, а и да се одморим.

Ујутру кад су отишли, нес'м ни чула, разбуди се касно, излезо у двор. Чапа не може да ми се нарадује, не одвабља се оди мен. Једемо заједно мас и леб. Раним јагањци и прасчина, сипујем им воду у корито да се купу и ладе.

А највише се радујем за јутре. Петровд'н је. Црноклиште слави, а ми идемо код деда Ранка на жетву, у Матавију. Тамо има вода за пијење и за мијење, и равница је. Најголема радос је баба Деса која за руч'к стигне забрадена сас зејтинлику шамију, ћенарну кошуљу сас чипће, убаву сукњу, а преко њу срмену престилку, увек чиста и премењена. На рамена носи кобилку сас две тепсије тиквеник завијене у шарене б'шче, на грбину у цедило сас пресну погачу, и у руће голема рукатка сас васуљ што по њега плива црвена запршка, и мерише на меродију. Ја прво из тањират отопим запршкуту сас погачуту, и после једем васуљат. И на крај две колетија тиквеник! Једно за одма, а једно кад си појдем дом, за уз пут. Уф, док лежим у кревет, и гледам си избцкане и изгребене нође, ја једва чекам да се ст'вни, па да с'вне, па да дојде пладне, па да баба Деса насмејана окне још од меџу: „Гранче, за тебе, двете колетија!“.

Пише: Грана Перовић (родом из Станичења)

Рукатка - земљана посуда за ношење јела

Песћа - гомилица нажетог жита која чини сноп

Стрм - остатак од пожњевеног жита који је остао на земљи

Грсница - сноп конопље који се потапа у воду да се влакно одвоји од стабљике

Дедекало - инсект који се јавља лети и оглашава у највећој врућини са де-де-де...