Белуна

Краве на Белави, фото: Марко Живић

Не сечам се који празник беше кад Белуна стиже при нас. Баба и ја се беомо ушушкале у градинче, рас'цвтело се много убаво цвеће, и ми пробираомо које че беремо за у чашу, и тиће стану крава преди нас! Учудимо се од куде крава кад је порта затворена, чија ли је, откуде ли је?! Деда се скутал у заграџу и затајил се од смеј. Мило му што ни је збунил. Баба стану и поче се снебива: “Бошћице, за кво са још једна крава? Још једна уста? Још једна брига поголема?“ Ја вој пријдо, она мирна, нема да пува у мен, нема да насрта на бодење, нема ни да се плаши. Поче ми њуши руће и тражи нешто да вој дадем.

У шталу имамо две убаве и добре краве, оваја бела сас много криви рогови, ситна, с крупне очи на м'нечку главу, ич ми се не допаде. Деда пријде и рече: “Кравата је много добра, млада је и стелна, а ти се, Божано, не чуди, него дочекај Белуну како је ред“.

Напраји баба крмило од тикву свињарку и трице, тури у шиник и остаји преди њу. Изеде га она за час, напи се воду, и одведоше ју у шталу. Померишe Торку, и заврзаше Белуну на прво место до врата. Она пак мирна, нити се отеза, нити се збуњује, као да је тува родена. Убаво се намести, и леже. Торка и Була се збунише, ама нема ни оне да пувају и насртају на њу. Брзо се здушише и здружише. Ми Долњомалци и В'рничање не ранимо стоку на јасла, и не водимо на ливаде. Чим пукне пролет и Белава озеленеје, прачамо ји горе у пашу, на цел д'н. Ујутру ји искарамо, а оне се увечер врчају саме.

Белуну десетину д'на припремаше за такву пашу. Прво ју одведеше код чича Војка Мијиног да ју поткове, да може по камањацити да оди, да ју не б'цкају и не повреџују. Неколко д'на њој требеше да се навикне на потковћете, и неколко д'на у пашу на ливаду сас Булку и Торку. И после поче и она да иде с њи у Белаву.

Баба много воли стоку, и свако јутро ји испрача с крмило, и откарује до Белаву. Увече узне по комат леб и дочекује ји на исто место. Стане и окне по име: “Белуно, Було!“, и оне дотрчу, знају да у престилку има нешто убаво за њи.

Торку продадомо. Белуна се отели. Баба и деда неколко ночи дежураше у шталу да вој помогну ако затребе, и она се отели у петак. Отели женско крупно теле, и крстимо га Петкана. Деда реши да га чувамо за домазл'к. И пол'к, пол'к, Петкана стану добра јуница, и поче да иде на пашу и на работу с маћу си.

Белуна се отели још једанпут, пак беше женско, кад попорасте, продадомо га у село заједно сас Булу. Петкана стану убава и крупна крава, све заједно сас Белуну као другарице на орање, на пашу. Добро ји чувамо, па и млеко добро давају. Носимо на млекару, сиримо и квасимо. Баба ји увек м'лзе уз крмило, ја ји тимарим сас чешало, нарочито Белуну. Она ни је постала миљеница. Никад се не баксузи, никад не рита, л'ко се м'лзе, и млекото њој много добро. У село сви ју познавају, и кад треба млеко за деца или болесника, све од нас траже.

Стојан ч'к од Бегов мос дооди да узима млеко за жену му Јерину. И стално тражи да купи Белуну. Отели се она и трећи пут. Са беше мушко. Мушко теле се не чува. Деда реши че га продава. У село нема откуп и мора да га кара у град. Увечер сас деда Ранка турише у кола кош, и простреше у њега цргу, добро га причврстише да се не клати, и ујутру док баба одведе кравете на Ђелини вирови на воду, они натоварише теле у кош, оно се збунило, почуди се некоје време, па леже. Кад стигоше кравете, упрегоше ји, и откараше телето у град на кланицу, да га продаду.
Кад се врнуше окре руч'к, Белуна беше мирна, и кад улезе у шталу нема да тражи телето. Увечер баба ју изм'лзе, ја ју као и увек чеша, али нити даде свото млеко, нити даде да ју чешам на свако место као до са.

Ујутру ји откарамо у Белаву, и не пројде малко време Петкана се врну и стану у двор прочудена. Ја се прећину што је сама, да ли Белуна строши ногу по камењацити, да ли паде по ровинете и црче?!

Деда и баба беоше у градину, ја отидо на ћошку и поче силно да окам: “Дедо, бабо, дедо!“ И они дотрчаше, кад видоше каква је работа, почеше да се договарају куде да ју траже. Баба обу гумени оп'нци сас шарће да се не вуза низ Белаву, и у тија час стиже Дена Анђелков сас точак, задијал се и зацрвенел, па не може да ни каже за кво је дош'л. Деда му даде столичку и чашу рећију да се сабере, и он ни рече како се врча из град, и како је преди кланицу видел Белуну уз капију, како рове, и како вој је приш'л и покушал да доведе, ама она неје тела да се помери. Једва је успејал сас неколко човека да ју одвоји и накара у двор на комшију што седи уз кланицу. Замолил га да ју причува док ми не доједемо по њу. Понуди се човек да појде сас деду и помогне му да ју доведе. Деда му рече да је голему работу завршил и да не требе да пооди. Обрну се према мен, пригрну ме и рече: “Сине, са ти мора да помагаш“.

И појдомо! По цел пут ћутимо, савладала ни туга и брига. Брже стигомо до кланицуту, и преди једну зелену капију, на клупу седеше постар човек сас белу главу и ситне црне очи, кад ни виде сети се да смо пошли по кравуту. Отвори капију, до врата лежеше Белуна. Чим ме виде, диже се. Деда ју врза сас јуже и даде ми да ју водим. Захвалимо се на човека, и појдомо. Белуна иде по мен, не треба вој ни јуже, једно време ме и престиже. Кад стигомо у Будиндел, напи се воду, малко постојамо, и пуштимо ју преди нас. Једва ју стизамо колко граби за дом.

Чим стигомо, она улете право у шталу, и кад погледа у ћошето куде је лежало телето, руцну јако и д'лго, да се шталата затресе. Петкана беше легла, и рипну се на нође као да ју је штркољ уапал. Белуна се не умирује, руца, копа с нође, и одједанпут рипну у јасла и заглави се! Долете баба и поче ју милује и моли да се стукне назад и излезне из јаслата. Не помера се Белуна. Деда се укочил и не зна како да вој пријде. Баба поче да извива: “Белуно, моја најбоља другарице, де ми кажи како да ти помогнем. Белуно, помогни ми, да ти помогнем! Де, Белуно, дај да и ја на теб помогнем! Сечаш ли се колко си ти мен помагала кад ми се зберу муће и јадови, ја дојдем при теб, м'лзем те, и све ти казујем? Казујем ти, казујем, па се развикам. Ја викам, а ти ме гледаш сас твојте паметне очи, и све ме разбираш! Знајеш ли колко пути сам ти најголеме муће казувала. Само на теб!“ Баба извива, време мињује, и деда, одједнуш довати чук за камање што беше стојал зади вратата, удари јасла, она падоше, падоше и на Белуну нође! Ја вој притрча и пригрну ју јако. Измешаше се мојте с'лзе и њоњат зној, и тека ми беше тешко и жално, да сам овикала све краве, сва телчина, и све њине судбине.

Баба узе чешало и поче ју чешља по слабине и меџу нође, и тиће рече: “Она спушти млеко!“.

Деда седал на литре, усијале му се очи и само тешко уздасиње. Када се смиримо, баба изм'лзе Белуну и Петкану, и легомо свакој сас Белунину муку.

За некоје време Белуна премукува, и поче да иде сас Петкану заједно у пашу и на работу. И све се врну на старо, док се не појави Стојан Младенов и поче сваћи д'н да обикаља, да моли и преклиња деду да му продаде Белуну због жену му Јерину. Деда окну бабу и мене, и рече да је Белуна већ поостарела, да не треба више да се млати по Белаву, и да треба да ју продаде.

У Младенови је богата кућа, богата паша. Нема да се качи по камањаци, че пасе на ливаде, нема да једе будинделско б'цкаво сено, него детелину и меко ливадско, нема да сеца јер'м, него само да ужива. И тека би!

Отиде Белуна у газде да ужива, да ју воле Стојан и Јерина, и она да им дава убаво млеко.

Пише: Грана Перовић (родом из Станичења)