Кола без коњи пројдоше!

„Чудо технике стугло у Пирот“

...Последњи час је увек био Маћејкин. Чех по народности, Карло Маћејка, наставник писања, цртања, певања и музике, са густим плавориђим брковима и брадом и наочарима са златним оквирима, врло педантан и брзо запаљив, али добричина, био је увек онај језичак на ваги наставничког колегијума кад се радило о судбини неког окривљеног ђака. Увек је гласао за мању казну и спасавао од истеривања или од изношења пред професорски савет. Тог дана имали смо цртање. Маћејка нам је разделио моделе од картона и удубио се на катедри у преписивање нота за хор. Његов час нам је доносио смиривање од многих узбуђења. Неки су цртали, други су гледали кроз прозор и зевали, чуло се шуштање хартије, а из последње клупе шапатом су се препирала двојица, играјући мице кукурузним зрнцима.
- Леле, деца, кола без коњи пројдоше! – разлегао се снажно нечији узбуђен глас.
- Шта је то?! Ко је то викнуо? – тргао се Маћејка устајући.
- Господине, кола без коњи пројдоше! – поновио је узбуђено исти ученик, а неки су додали: - Истина, богами!
Узбуђење је било велико. Рад није могао да се настави. По свршеном часу цео разред журио се упутно „Националу“, где је већ било окупљено доста народа. Тамо су у дворишту стајала та необична „кола без коњи“, први аутомобил који је прошао кроз Пирот. Били су то странци, чини ми се Енглези који су путовали за Турску. Готово цела гиманзија дошла је да види то чудо од кола, а сутрадан се у школи само о томе причало...

_______

Сећање једног лекара из Пирота 1893-1918, Милутин Велимировић
(„До краја света и назад“, Д. Ћирић / Н. библиотека у Пироту, 2015)
Фото: „Чудо технике стигло у Пирот“ (из колекције Марјана Ћирића)