У порти каменичке цркве

Црква у Каменици

– Докле ћу да те опомињем да не идеш у цркву, знаш ли колико ми проблема правиш? Браћа ми преко границе, ти идеш у цркву! – викао је отац увек када се баба, сва модра у лицу од батина, враћала из цркве.
– Све можете да ми забраните, али веру не – била је једина реченица којом се баба бранила.
Посматрала сам ту породичну расправу, додуше деда и мама су увек ћутали, а ја сам кришом навијала за бабу.
Није ми било јасно шта има лоше у томе што баба иде у цркву, и зашто је тамо бију, а она опет иде.
Неколико дана пре одласка у цркву,а то је било на Ускрс, Ђурђевдан, Богородицу и Свети Архангел – нашу крсну славу, коју је некада славило цело село, а сада је и то било забрањено, баба је вршила припреме. Ја све време молим бабу да ме поведе, она одбија, а на крају ме ипак поведе.
Црква је удаљена од села мање од два километра, на путу за Сенокос, и ми увек идемо пешице. Кажу да је ту била првобитна постојбина села. Прва посета цркви после дугих зимских месеци је на Ђурђевдан.Тада олистају забрани, озелене ливаде прошаране нежним главицама пољског цвећа. Пут води близу реке у чијим врбацима безбрижно чаврљају врапци. Занета свом том лепотом зверам около па се често спотичем и падам, а баба ме опомиње да ако се испрљам, мора да ме врати кући јер прљава у цркву не могу ући, греота је.
Црква је на најлепшем месту крај реке, као да је сам Бог ту посадио. Изнад реке уздижу се високе литице кроз које води узани путељак ка Билу. Литице су обрасле здравцем и јоргованом, најлепшим цвећем које млади беру за ђурђевданске венце. Тамо високо на небу изнад литице круже белоглави орлови, а баба каже да они живе само тамо где је природа лепа и чиста а људи добри.
Баба свечано одевена, са обавезним цветом мушкатле заденутим за шамију, тако су се жене китиле о празницима, у једној руци носи корпу, плетену од прућа, у њој понуде и обавезно цвеће и свеће. У корпи је испечено пиле, пита и хлеб омешен у облику крста, а буде и колача. Мајка не иде у цркву, али јој помаже у припреми кријући од оца, а деду баш брига шта се догађа. Ћутим и ја да не сазна отац и тако упропастим ствар.
Невелико црквено двориште ограђено је оградом зиданом од камена из реке која протиче крај саме цркве. Лево од улаза је просторија са ћошком где се у приликама ручавало, а кад буде много света, људи седе у црквеном дворишту или испред дворишта. Сада су се жене које долазе могле на прсте избројати. Приликом сваког доласка видело се како црква пропада и руши се, а нико није смео да је поправи.
Кад одемо, најпре се у цркви упале свеће и кандило и жене се моле Богу, а кад се молитве заврше и свеће изгоре, онда се за заједничком трпезом руча, подели се ко је шта донео. Милиција је најредовније долазила и батинала непослушне вернице не обазирући се на нас децу. Ми смо се у тим приликама скривала у олтару или бежала иза цркве.
Кажу да „сила Бога не моли“, па је тако и тих неколико упорних жена на крају дигло руке. Опустело је црквено двориште, а врата цркве годинама не отвори нико. Много година касније времешни Каменичани почели су да одлазе на Богородицу да обиђу светињу у рушевинама, очисте коров и упале свеће, толико се могло.
Скамењена пред призором када сам после много година скупила снаге да крочим у тај простор, записах:

Ни камен на камен више се не стоже
Зјапи руина ко осушена грана
Што се ка небу протеже
Само Богородица са иконостаса буднује
У дослуху са небеском плавети
Зле силе са светилишта прогања

Блажена са зида сумрачје нам скидаш
Кроз трње и коров у походе ти стижем
Твојим би благословом
Огрлицу светлости покајницима да нанижем
Недрим ти дане памћењем
Прекора и страха сечиво времена брид
Окрећем точак савести
У душу ми капље стид

____
Извор: „Неко ће сигурно доћи“, Наташа Панић, 2011.

Фото: Црква у Каменици данас, Милан Симоновић, Ниш