Ћилимче за цара

Овакав пиротски ћилим сигурно нисте никада видели. Од срца га је израдила ћилимарка Николија Стевановић као свој лични дар руском цару Александру III Романову. На ћилиму је изаткала његову фигуру и две посвете, једну на руском а други на српском језику:

„Краљевина Србија, Николија Ж. И. Стевановић

Моју израду ћилимче поклањам цару Александру
из Пирот, 3. декемвр 1893. године“

Да ли је ћилим стигао до двора Романових није познато а не зна се ни како је доспео до Минхена где га је на једној аукцији пре десетак година купио Драган Милошевић, Пироћанац из Швајцарске и велики колекционар пиротских старина.  

Ноћ за сећање - 24/25. новембар 1915. године

Сетимо се ове вечери оца Алексе, старешине Старе пиротске цркве, сетимо се оца Јордана из Тијабарског храма, оца Ђорђа из Раснице, његовог имењака из Петровца, оца Милана из потопљеног Завоја, оца Драгомира из Сукова. Сетимо се њих и свих осталих, најбољих свештеника из нашег краја, који су управо ове ноћи, пре стотину лета, одведени у Јанкову падину и ту мучки стрељани, а потом и спаљени. Већина је прве плутоне бугарске војске дочекала немо стојећи, неки су покушали да побегну, а било је међу њима и оних који су, као прави свештеномученици Христови, своју кончину дочекали на коленима, са молитвом на уснама. Управник окупираног Ниша им је пре поласка на Голготу рекао да не брину јер одлазе у суседну, братску државу, код својих најрођенијих. Био је циничан а ни слутио није да изговара велику и божанствену истину. Ови јагањци Христови су заиста стигли међу своје најрођеније, међу Свеце Божје. Нека нас Благи Христос њиховим светим молитвама помилује и спаси и сачува од сваке опасности и свакога зла. Амин.     (24/25. новембар 2015. године, по новом календару) 

Из књиге: Писма из Малог Јерусалима 

Торник и Толстој

Да ли знате да се чувени руски писац Толстој својевремено дописивао са једним Пироћанцем? Био је то Лаза Торник, човек немирног духа и власник у то време луксузне варошке посластичарнице „Здравље“. Није нам познато колико је Толстој из ових преписки успео да упозна Пирот и Пироћанце али је сигурно да није сазнао да је у старом Пироту надимак био много важнији од презимена. Знаменити књижевник је Лазино „Торник“ протумачио као очево име и касније га у својим списима помињао као - Лаза Торњиков.     Ж.П.

Никада нећемо заборавити Пирот

"Никада нећемо заборавити Пирот и многе добре људе у њему са којима сам сарађивао, са којима смо се дружили, постали више од пријатеља. Имате ви широко, лепо, велико људско срце а тога ретко где има... Тога нема код нас у Француској. Када смо дошли била је нека друга прича, а сада са сасвим другом представом о вама одлазимо... Пирот је мали град, али има велико срце и добре, добре људе. Верујем да ћемо се враћати у овај град, како би Никола и Максим видели где су рођени."
______
Стефан и Ризолета Поинт из Клермонферана
након 26 месеци боравка и рада у Пироту и „Тигру”
_______
Извор: Милан Пауновић / Пиротска Слобода
Фото: Игор Ђорђевић

Пуста младиња

"Е, пуста младиња. Да ли се огреши Господ што ђу толко кратку даде, или па ми што ђу пуштамо да ни пролети покре уши како летња муја, а не разбрамо какво се деси и куде нестаде."

_______
Цитат из "Малих градских прича",
Мирјана Јонић Игић
Фото: Тањица Перовић

Опело за Зору Мисирлију

Ни лепшег кеја, ни тужније судбине градоначелника у чије време је он изграђен. Светозар Мисирлић је био први човек Пирота кад је Нишава тек добила своје уређене обале, тамо негде од Железничког моста па све до старе Богданове воденице. Мислио је Зора Мисирлија, како су га варошани звали, на „сенћу и убавињу“ те је посадио липове младице са обе стране реке и строго забранио вожњу бициклама и аутомобилима по кеју да не би нека нежна стабљика случајно била окрзнута и озлеђена... А онда је стигла 1944. година, са њом и ослободиоци и љута ратна команда. Племенитом Пироћанцу тада нису могле да помогну ни питома Нишава, ни миришљаве липе, ни три Бела орла за ревером, ни Споменице из Балканских и Великог рата.... Ухапшен је и у мркло вече изведен у равно Барије где је, без икакве кривице и пресуде, стрељан са још једанаест невољника из Пирота и околине. Закопан је тако да су му обе ноге остале ван земље, како би га пси растргли. Убрзо је од породице одузета сва његова покретна имовина, наткасне и писаћи сто, салвете и шустикле...  Гроб Зоре Мисирлије до дана данашњег нико није обележио, нити га ико посећује сем оваца које, како кажу пастири, брижно заобилазе бројне масовне гробнице по Барију, одбијајући да пасу над њима. Мисирлију нико никада није ни опојао. Једино му ветрови сваке јесени на кеју свирају тужна опела њишући његове, сада већ времешне липе. А потом витлају опало лишће по калдрми и плету од њега златне венце за заборављеног градоначелника.

Пише: Жељко Перовић / Фото: Тањица Перовић
Извор: Писма из Малог Јерусалима

Прича је састављена на основу података до којих су дошли уважени пиротски новинари-истраживачи Никола Ћирић ("Стравична ликвидација Мисирлије у барију", Слобода бр. 2435) и Мирјана Јонић Игић ("Мале градске приче", Пирот 2006.)