...
Кад год сам дошао до овога места, нисам знао чему пре да се дивим: да
ли чудноватој лепоти Градића, који је дело људских руку, или необичној
величанствености Сарлака, који је дело Божјих руку! Чини ми се, да нема
ништа романтичније од тога. Ову романтичност чини врло тајанственом оно
вечито жуборење Бистрице, чији многоструки одјек, који се одбија од
каменитих литица Сарлака, прати потмуло бућкање
буради и повремени хук Нишаве. И кроз све ово, чини вам се, као да
чујете глас златних плована... Многе се приче причају и препричавају о
овој пећини. Али ја ћу вам испричати само једну, коју сам од мајке чуо.
. . .
Одавно, врло одавно, у Градићу је живео некакав силан војвода. Силнијег није било на целом Балкану. Он је често ратовао и ишао у помоћ другим војводама, кад би га позвали. Све благо, које је пленио у тим ратовима, чувао је у пећини на Сарлаку, где су били двори његове посестриме виле. С обе стране улаза у пећину, и ноћу и дању, био је по један стражар.
Војвода је имао и побратима, који је живео у некоме граду крај мора. Једном навале непријатељи на побратимов град и опколе га. Кад војвода добије вест о томе, похита му у помоћ. Поведе сву своју војску, само остави посаду од неколико људи, да чувају Градић и благо у пећини.
У овоме походу војвода буде лоше среће. Он погибе, а његова посестрима вила тога часа напусти своје дворе у пећини. Зачара остављено благо; а војнике, који су стражарили пред пећином, претвори у два златна плована, који су почели пливати по језеру у врту њенога двора. Ако би ко покушао да ма што од тога блага однесе, на њихов глас, спустио би се камен на отвор пећине. И он отуда не би могао изићи, док не остави што је узео.
Веле, да је за време Турака неки деда-Арџа ушао у пећину и напунио врећу благом. Кад је дошао до излаза, а он затворен. Поплаши се много, али се брзо досети јаду. Оде те испразни џак и похита натраг. Пећина опет затворена. Он се пренерази и поче мешкољити. Утом му из једног рукава испадне златник, који је ту при пражњењу вреће био запао. Тога часа се отвори пећина и он, радостан, изиђе напоље. И отада нико и не помишља да извади то благо.
. . .
Вековима жубори Бистрица и чува тајну ове пећине. Само понекад, кроз многоструки одјек њеног жубора, који се одбија од каменитих литица Сарлака и меша са потмулим бућкањем буради и повременим хуком Нишаве, као да се чују гласови златних плована...
Учитељ Ћира Ранчић, "Приче, описи и бајке" (1935)
Фото: Градић у Пироту, Geliofoto, Русија
. . .
Одавно, врло одавно, у Градићу је живео некакав силан војвода. Силнијег није било на целом Балкану. Он је често ратовао и ишао у помоћ другим војводама, кад би га позвали. Све благо, које је пленио у тим ратовима, чувао је у пећини на Сарлаку, где су били двори његове посестриме виле. С обе стране улаза у пећину, и ноћу и дању, био је по један стражар.
Војвода је имао и побратима, који је живео у некоме граду крај мора. Једном навале непријатељи на побратимов град и опколе га. Кад војвода добије вест о томе, похита му у помоћ. Поведе сву своју војску, само остави посаду од неколико људи, да чувају Градић и благо у пећини.
У овоме походу војвода буде лоше среће. Он погибе, а његова посестрима вила тога часа напусти своје дворе у пећини. Зачара остављено благо; а војнике, који су стражарили пред пећином, претвори у два златна плована, који су почели пливати по језеру у врту њенога двора. Ако би ко покушао да ма што од тога блага однесе, на њихов глас, спустио би се камен на отвор пећине. И он отуда не би могао изићи, док не остави што је узео.
Веле, да је за време Турака неки деда-Арџа ушао у пећину и напунио врећу благом. Кад је дошао до излаза, а он затворен. Поплаши се много, али се брзо досети јаду. Оде те испразни џак и похита натраг. Пећина опет затворена. Он се пренерази и поче мешкољити. Утом му из једног рукава испадне златник, који је ту при пражњењу вреће био запао. Тога часа се отвори пећина и он, радостан, изиђе напоље. И отада нико и не помишља да извади то благо.
. . .
Вековима жубори Бистрица и чува тајну ове пећине. Само понекад, кроз многоструки одјек њеног жубора, који се одбија од каменитих литица Сарлака и меша са потмулим бућкањем буради и повременим хуком Нишаве, као да се чују гласови златних плована...
Учитељ Ћира Ранчић, "Приче, описи и бајке" (1935)
Фото: Градић у Пироту, Geliofoto, Русија
Нема коментара:
Постави коментар