Самотница

сл. 1

Наработила сам се. Срећу сам си изработила. Затој ми срце попуштило. Налегле ме године. Е, вала, колћи је терет оно трпело – добро је и издржало. Цел век – работа и мука. Не пантим да се је некада одмарало.
Тека је било сваку годину.
Тоза је бил тежак човек. Загомиљач. Све му је смитало. За малко би се скарал. Опорит... Ретко да запоје, а имал је глас.
А, мора да ме је волел. Никад ме неје тепал. Писма из печалбу ми неје прачувал, само пара, али моја писма је чувал. Једно се и до д`н д`н`с сачувало. Имала сам т`гај триес и три године. Тоза ми га потураше понекад и насмеје се. У писмото га, сечам се, питујем:
Зашто само паре прачујеш? Зашто се не превариш некој пут писмо да напишеш? Да ли неси нијед`н д`н иш`л у школу? Немаш ли више какво да ми кажеш и да ме питаш? Дотле ли смо дошли? Кад поштар дојде у село, жене се зберу па им поштар даде писмо, те се разговоре свакоја сас својега човека, а ја, жална, веч сам се пренадала. Тозе, нече само паре.
Това су биле наше најубаве године. Поубаве нес`м имала. Отидемо, тека, понекад у село, на-оро. Живка и Јову, нашу златну дечицу, водимо заруће. Једнуш, на Божич, свире: Гога у гајде, Куша у кланета, а Камен на виулини. Тоза свакому залепи по пару на чело и рече: свирете, маће ви га, да видимо да ли ви можете повише да свирите или ја могу повише да играм!
Они свире и мењују кола: кривка, правка, запојес, пешачка... Тоза игра и држи штап уруће – коло да се не прећине. Али, јед`н по јед`н играорац почеше да се пуштају из коло. Пушти се и ја, остаде Тоза сам. Гога искоколил, Куши се надуле жиле на шију, а Камен само гусли. И – Гога испушти гајде, Куша тури кланета под мишку, само Камен мрда с гудало, а Тоза игра ли игра, у воду се претворил. Да му Камен не нажмикну и престаде да свири, чини ми се Този би срце из груди излетело.
Так`в је бил мој Тоза.

______
Аутор: Момчило Антић, из текста за монодраму "Самотница" / П. зборник
(на основу кратких прича Драгослава Манића Форског)
Фото: Игор Ђорђевић, Пирот

Први пиротски смучари

Први пиротски смучари: Света Голубовић, Чеда Павлија, Бошко Лула, Крста Делиманац и Сава Паспаљан. О њиховим скијашким авантурама писао је Бранимир Илић у Пиротском зборнику објављеном 1979. године:

Први пиротски смучари

Прве смучке у Пироту од јасеновог балвана направио је 1933. године Крста Живковић Делиманац који каже: „Први пут смо видели скијање у биоскопским журналима, а како изгледају смучке у каталогу Стремецког – Златара, тада нам је пало на памет да набавимо јасенов балван и направимо смучке. Везове за смучке смо поручили из Словеније. Смучке смо направили примитивно у столарској радионици, а најтеже је било направити врх – савити их. Прве смучке смо имали: Сава Костић Паспаљан, Јован Петровић Чарла, Света Голубовић и ја. Са тим скијама смо направили и први смук кроз „Длгошијину њиву“.

Па казивању Саве Костића Паспаљана, у времену од 1933. до 1940. године било је 30-40 Пироћанаца који су се бавили смучањем. То су били младићи од 18 до 20 година углавном занатлије, ђаци и студенти. У периоду од 1935. до 1940. године поред житеља Пирота било је смучара ентузијаста и у околним селима. Може се слободно рећи да их је највише било у селу Градашници. Два су разлога за појаву смучања: конфигурација земљишта и близина добрих терена, и то што су смучари из Пирота, који су најчешће скијали на Црном Врху, „на Уши“ и „Лепом Перу“ често свраћали у Градашницу, било у одласку, било у повратку са скијања. Међу Градашњичанима који су се у то време скијали вредно је поменути Милорада Живковића и његовог брата Александра.

Сећајући се тих пионирских дана смучања М. Живковић каже: „Треба рећи да је у то време било отпора скијању, што је долазило од конзервативних схватања, те се пиротски скијаши морали да се боре, како за набавку опреме која је у то време била доста скупа, тако и против застарелих схватања. Нису били ретки случајеви да су занатлије у Тијабари, дошавши недељом рано да почисте радње, звиждали и лупали у канте онима који су одлазили на смучање. Због тога су неки смучари из града одлазили суботом увече у Градашницу, тамо ноћивали и у недељу ујутру одлазили на Црни Врх. На Црном Врху се често ноћивало у појати деда Јована, који нас је веома лепо дочекивао. У зиму 1939 – 1940. године дуго нисмо ишли на Црни Врх, па када смо дошли 18. фебруара 1940. године деда Јован нас је прекорио: Куде сте бре деца? – Сваћи час излазим „на Уши“ па гледам, гледам, изгледа си очи...

Вече

Сл. 1

Пала је прва пахуља,
Весело се спустила
На Пирот
Чује се само цика
и смех девојака.
Из сваке куће вијори облачић дима
Као застава
На старом једрењаку.

Пирот
Дремљив као седина нека
Чека...
Да се спусте кулисе зиме
И да сокацима крену игре,
Да све пршти
И да дечји дах
Нашара прозорска окна.

Пирот
У зимско вече
Шепури се као неки цар
Огрнут ћилимом,
Ђулове и гугутке
Као ордење носи.
Пирот и моје босе дечије ноге
Трче ли трче до...
_____
Песма Соње Џунић из Пирота (први пут публикована)
Илустрација: „Пиротски градић“, Жељко Перовић

Школе у Пироту крајем 19. века (5)

Детаљ из читанке

„Живећи човек на овоме свету, хиљаду пријатеља може имати, али једва од хиљаде један може бити без лицемерја прави друг“. Ово је буквица Доситеја Обрадовића коју су пиротски ђаци срицали у трећем разреду основне школе. Налази се у „Словенској читанци“, уџбенику маленог формата, штампаном у Београду 1887. године. Један исхабани примерак, са потписом Сотира Љубеновића, пиротског обућара, остао је сачуван у архиви Старе пиротске цркве. Ж.П.

Плакати, позивнице и огласи из Старог Пирота (2)

Позив за прикупљање хране и одеће уочи Божића 1933. године. Потписао га је Зора Мисирлија, председник општине са најлепшим рукосадом и најтрагичнијом судбином.
 

Сл. 1

Хајдемо у дечански метох

Дечански метох у Нишу

Дечански метох у Нишу. Права срећа што је децембра 1878. године у овај кућерак зашао књижевник Милорад Шапчанин и оставио важан писани траг о животу и раду тих необичних духовних огњишта из турског доба. Ове трошне чатмаре биле су често и једине богомоље у варошима у којим су завојевачи олако претварали раскошне градске храмове у руине и џамије... Метоха је било хиландарских, студеничких, пећких, бигорских, рилских, синајских, међутим, управо су дечански били најбројнији. Простирали су се по читавом Балкану, на југу до Прилепа и Солуна, на западу до Сарајева, на истоку до Пирота, па чак и до Софије у којој се метох одржао све до 1898. године. Кућа дечанског метоха у Нишу порушена је за време окупације, четрдесет прве или друге године двадесетог века. Са њом су ишчезла и сва њена обележја и драгоцености које Шапчанин у својим белешкама помиње:

„...Хајдемо дакле у дечански метох, рекох капетану, па скретосмо у сокачић. Уђосмо у двориште, које је доста пространо али чисто и лепо засађено. Дом са улице нема ни једног прозорчића, али из авлије виђаху се многи омањи, чисти стаклени прозори, а пред њима отворен велики ходник на ступчићима, цигљом патосан. Троја врата воде у кућу: лево седи калуђер, десно капела, средња врата воде у остале ћелије а над њима је Богородица и натпис о ктитору и добу кад је метох постао.

Дечанац изађе пред нас у ходник, позове нас у своју скромну ћелију која је застрвена простим ћилимом, а на ниском миндерлуку асурица од рогоза и чисти покровци од кострети. Зидови просто, али лепо обложени липовином или дрветом од мечје леске. У једном крају пећ – мало ластрено кубе. Напољу опет почео провејавати снег, беше студено, и Дечанац гурну две три облице у готово охлађену пећ. Гледам калуђера у његовом простом црном руху, у прогрушаној бради, с бројаницом у руци и камилавком на глави, камилавком која је права као у наших монаха, а не она грчка која је горе заошинута и на темену испупчена као кинески летњиковац.

- Па како живите оче. Почех ја, да се само што говори. – Имате ли довољно прихода? - Хвала Богу, рече калуђер, па опет гледа у мене да штогод проговорим. А ја, шта ћу, кад сам се најмио да увек говорим кад се други, без невоље, мудре. – Јесте ли одавно овде? – Двадесет година, рече Дечанац. – Идете ли често у постриг? – Има три године нисам био. – Како то? – Немирно време, господине, па се збио свет. Нико се данас не отискава радо од своје породице. – Па зар не можете ићи сами? – Оно се може, али није адет. Овде је тако: ја скупим из вароши и ове околине по неколико стотина душа, узмемо од паше дозволу и којега гаваза, па их онда водим у Дечане. Тамо се моле Богу, виде краљеву задужбину, пишу манастир богате прилоге, а лепо му накнаде и све трошкове око дочека. Многи, ако сам није могао за живота, а он на самрти завешта повећи прилог и нареди који ће из породице отићи место њега и даривати манастир. – А од чега ви живите?- упитах га мало поверљиво. – Од исповедања и молитава. Народ је овуда побожан, па траже наше помоћи. О јесени зађем по селима, па накупим од добрих хришћана помало жита и по коју бачву вина. – Ту нека стара Нишлика унесе на послужавнику неколико чашица вина. Послужисмо се. – Постоји ли одавна овај ваш метох? – Од кад и Дечани. Овај је плац узео још Свети Краљ. Има наших старих метоха и по другим местима, у Софији, у Солуну. – А имају ли и други већи манастири из ових крајева? – Дакако да имају. Овде, на пример, има метох хиландарски, па метох светиг оца рилског. – Би ли сте нам могли показати вашу капелицу? – Изволите.

Кад пређосмо преко ходника на противну страну куће, отвори једна омања врата и уђосмо у капелу. Лево и десно чисти, бели, дрвени столови, а пред нама мали иконостас, окићен понајвише оним светогорским иконама на платну, које на малом простору представљају читаве галерије збитија и светих људи старога и новога завета. На застртом столу неколико црквених књига, мало оковано Јеванђељеоце, повећи крст од срме и мерџанчића и неколико шарених воштаних свећа, што се даје у руке верноме кад му се чита молитва. Тамњан, измирна и босиљак просипали су своје свете мирисе по овој малој богомољци... Из ормана, у једном углу, извади и показа нам велики сребрни крст из времена Немањића. досита је занимљив био и са своје величине, и са свога стила и са своје старине. Било је на њему нових података, доправака, али је већина истинита старина, у потпуном смислу – древност.“ 

Жељко Перовић

Сиромашни ђаци у новим оделима

Сиромашни пиротски ђаци у новим оделима 1931. године

Сиромашни ђаци пиротске основне школе 1931. године. Сликани су у новој одећи која је обезбеђена од новчаних прилога самих грађана, на иницијативу локалног одбора Црвеног крста. Председник ове организације био је тада знаменити пиротски доктор Душан Стевчић а велики добротвори: Коло српских сестара, Управа радничке школе, Коло девојака, Певачко друштво „Момчило“ , Спортски клуб и нарочито, Алекса Ранчић, тежак из оближње Трњане. Те године одбор је разделио и помоћ жртвама терористичког напада из 1928. у коме је погинуло двоје а рањено преко двадесет лица од бачених бомби у Националу и испред самог хотела. Остало је забележено да је исте 1931. пиротски одбор сакупио прилог од 9.000 динара за пострадале од поплаве у Француској.    Ж. П.

Четри црне руже

Нема га тија кој неје у Пирот чул за дванајес беле руже: за Манчу, Пубена, Суљу, Андру Бежу, Зорана касапина, Најшу касаринца, Ђоку касаринца, Љопшу старог, Јову, Грцу, Векљу, Крума, Шопа, Нине, Тапту, Нацка, Руски... Иако су кутали да се не знаје који су у дванајес беле руже, Пирочанци су знали све, ама су ћутали из стра. Знало се и у коју се табану к’мто Касарину сабирају сваку недељу и какво работе.

- Мангупарија бре! - ш’пче Јова Златковић. Арају по лозјата, пљачкају народ, уцењују газде, крадну какво стигну... Да те Бог сачува да ти се на пут не најду. А, еј ђи, сви су вечемка по пешеснајес године, па и двајес. До са да су се и закалфили, па и до мајсторско да су стигли. А они, башибозуци и арамије.

- Нема оди тија никад ништа да буде! - додава и Лаза Ватаћија. Ели је оно пошло са на тија пут, тешко че се врне на дрући.
- Море, додава тијо Рале сајџија и осрта се да га некој не чује. Мора да позади њи стоји некој по јак који ђи све това реди и који пази да ђи не увате. Друго не може да буде. Орате некоји да некој жандармеријсћи наредник стоји позади њи и држи конци уруће и нареџује њим кво да работе и кога да глобе. Има си тува рука работу, него, ћутите да некога од нас не увате на зуб.

Породица Усије Дурмишевића испред своје куће у
данашњој улици Николе Пашића

И док је Пирот кутачком оратил за друштво “дванајес беле руже” у које су били измешани и Пазарци и Тијабарци, а заједничка работа њим је била детиња памет и мангупл’к, у Циганску малу до Официрсћи дом никле су и проц’втеле у исто време, и на скоро исти кал’п, нове руже. Четри црне руже.

И док су првете, белете руже проц’втеле од бес, младос и лудос, друђете, црнете, расц’втеле су се од зор и од муку. Увек гладни, никад не наједени до ситос, жељни да имају бар толко пару да отиду у биоскоп и купе семће, Бранко Јашаревић, Вукашин Реџић, Шефко Усковић и Ташија Алилковић, нераздвојни и у добро и у зло, створили су си њино удружење: четри црне руже. Руже на које је ћев било да се прво наране и напоје, да отиду у биоскоп и на игранку и да си купе семће и леблебије.

- Довече се дава “Ћорави Џек” у Национал. Кажу убав филм, ама страшан. Несмеје свакој да га гледа. - клати нође Шефко на ограду од Официрсћи дом и прича на другаре.

- Прво, не ока се "Ћорави" него “Једнооки Џек”, а друго, што не идеш да га гледаш? Ти се бар прајиш јунак! - одврча му Ташија.

- Иди ти без паре!

- Мислиш да че га Грца пушти без паре. Има му отћине главу како на тиче! - додава Реџић.

Јашар Асковић, бакалин

- Бог и душа, он ни пушти прошли пут без паре. Ама смо после, кад се завршил филм помели целуту салу и све смо пречистили. - клима с главу Бранко. Него, знајете ли какво че направимо? Деда Јашко седи по цел д’н у дућан и праји алиш-вериш. Он друго не знаје, само у трговију гледа. Ајде да га оскубемо како кокошку.

- Како да га оскубемо? Ели га требе прво попаримо? Нема да даде! Кој че га пари? Ти ли че га париш? – питује усверено Ташија Бранка.

- Ћути бре кад не разбираш и слушај попаметни! - отћимује с руку Бранко. Че га попаримо и оскубемо без жешку воду. Еве како: Са че отидемо до баба Џуну, женуму, и че њу речемо да ни је деда Јашко пратил да нам она даде четри ћурће и две кокошће да му однесемо у дућан. Требу му за трговију - тека че кажемо! И ништа не брините, че дојдемо до паре!

И док да Вукашин, Шефко и Ташија разберу как’в је план Бранко смислил, он вечемка ока на капију:

Баба Џунка Асковић

- Баба Џуно, рече деда Јашко да ни дадеш четри ћурће и две кокошће. Требу му за у дућан за трговију.

- Ама, бре, па нашете ли че продава? - свери се Џуна.

- Тека рече! - озбиљно клима с главу Бранко.

Насметена баба Џуна даде им на поверење ћурће и кокошће, а они сас њи па право пред дућан на деда Јашка Асковића.

- Деда Јашко, - упреподобил се Бранко Јашаревић пред њега и снав ел жално главу. Еве, мама прати овеја наше ћурће и кокошће да ти ђи продадем. За десет динара, рече, да ђи дадем, јер немамо више ни грош у кућу. Ни за леб немамо. А ти ми мож дадеш и осам динара ако нечеш десет. Мама се нема љути.

Препипа деда Јашко ћурћете и кокошћете па че рече:

- Дебелшће су, истина. Убаве су. Ама, ја ме погледај у очи: да ли су овоја ваше кокошће? Несте ли ђи крали негде?

- Наше деда Јашко! Кућу да си не видим одовде! Младос да си сараним ако несу! Речи ми ти у какво очеш да ти се закл’нем!

- Добро де, добро! Верујем ти! Еве ти осам динара па носи дом за леб.

Бранко Јашаревић

Грабне Бранко парете и свете четри руже заглаве преди “Национал”. Кој ти дава. За д’н’с су обезбедили л’ку печалбу.

За д’рти, два динара карта за биоскоп, а за деца и војску по ди нар. Даду они четри динара за биоскоп, а за два динара купе семће и леблебију.

И док у т’вну салу клате нође поди столицете и зобу леблебију и не дишу од стра док ћорави Џек јаше низ прерију, Бранко че ш’пне у пола глас, да га друђи не чују:

- Те, видосте ли како ошуримо деда Јашка и оскубомо га и без жешку воду! Ама, ели смо ми четри црне руже, кој је како нас! 

"Мале градске приче", Мирјана Јонић Игић

Пирот у Београду

Вечерње новости, 18. 12. 2016

Кола без коњи пројдоше!

„Чудо технике стугло у Пирот“

...Последњи час је увек био Маћејкин. Чех по народности, Карло Маћејка, наставник писања, цртања, певања и музике, са густим плавориђим брковима и брадом и наочарима са златним оквирима, врло педантан и брзо запаљив, али добричина, био је увек онај језичак на ваги наставничког колегијума кад се радило о судбини неког окривљеног ђака. Увек је гласао за мању казну и спасавао од истеривања или од изношења пред професорски савет. Тог дана имали смо цртање. Маћејка нам је разделио моделе од картона и удубио се на катедри у преписивање нота за хор. Његов час нам је доносио смиривање од многих узбуђења. Неки су цртали, други су гледали кроз прозор и зевали, чуло се шуштање хартије, а из последње клупе шапатом су се препирала двојица, играјући мице кукурузним зрнцима.
- Леле, деца, кола без коњи пројдоше! – разлегао се снажно нечији узбуђен глас.
- Шта је то?! Ко је то викнуо? – тргао се Маћејка устајући.
- Господине, кола без коњи пројдоше! – поновио је узбуђено исти ученик, а неки су додали: - Истина, богами!
Узбуђење је било велико. Рад није могао да се настави. По свршеном часу цео разред журио се упутно „Националу“, где је већ било окупљено доста народа. Тамо су у дворишту стајала та необична „кола без коњи“, први аутомобил који је прошао кроз Пирот. Били су то странци, чини ми се Енглези који су путовали за Турску. Готово цела гиманзија дошла је да види то чудо од кола, а сутрадан се у школи само о томе причало...

_______

Сећање једног лекара из Пирота 1893-1918, Милутин Велимировић
(„До краја света и назад“, Д. Ћирић / Н. библиотека у Пироту, 2015)
Фото: „Чудо технике стигло у Пирот“ (из колекције Марјана Ћирића)