петак, 09. септембар 2016.

Тајна двоглавог орла из Пирота


Мермерна плоча са
двоглавим орлом из Старе цркве
Једна од највећих загонетки Старе пиротске цркве јесте мермерна плоча са белим двоглавим орлом која се први пут помиње у Шематизму Епархије нишке из 1900. године, где је забележено:

“Историјски је знатна бела мермерна плоча у овоме храму која се сада налази испод самога амвона да се не би отирао натпис на истој. На њој је изрезан двоглави орао са ружом, који представља духовну просвету. Испод грба се налази неки натпис, но доста замрачен и неда се прочитати, само се тек може прочитати `Софијана`, а ова је плоча, по предању, из Софије донесена, но кад и ко ју је донео - не зна се.”

Плоча је у међувремену премештена и сакривена у поду испод олтара, ближе царским дверима, окренута лицем ка земљи. Она је убрзо сасвим заборављена тако да је њено откриће, након велике поплаве 1926. године, изазвало праву сензацију у граду. Вода је тада надошла чак до доњих прозора и чим се повукла, приступило се обнови и замени оштећених плоча и цигала од којих је под био саздан. Када је преврнута мермерна плоча испод олтара, указао се грб са белим двоглавим орлом и круном, о чему је незнани пиротски песник испевао стихове:

Стари љубостињски амвон.
Занимљиво је да је и пиротска плоча
чувана испод амвона у
Старој цркви

При оправци старе цркве у Пироту


Тридесет четврте - прошлога столећа
Подигоше цркву побожни нам преци.
Уз мирис тамјана и воштаних свећа
Слушаху се често и Бог и сви свеци.

У тој богомољи оправка се врши:
Над црквеним подом одјекује пијук,
по нека се плоча ил опека крши
Док напољу ветар мења снажни фијук.

Сузе радоснице испунише очи
Свих присутних кад на преврнутој плочи
Показа се бели двоглавио орао.

Кад је тај знак Српства у невољи био,
досетљив га Србин привремено скрио,
Јер би га иначе изгубит морао.


Мирко Живановић сматра да је на овој плочи представљен грб неког Немањића „с тога, јер се на плочи изнад и испод грба налазе у шест реда старословенска слова, излизана да се готово и не познају“, као и да је она припадала једном од оних средњовековних градских храмова који се помињу у путописима све до 17. века. Он оставља и могућност да је грб припадао неком грчком епископу, јер су и они имали слична обележја. О самом натпису „Софијана“, Мирко Живановић каже да он није израђен кад и грб, већ да је доцнијег порекла и то закључује „по начину клесања и по томе што су слова наопачке исклесана“.

Светислав Петровић сматра да је овај двоглави орао сличан онима из манастира Манасије, Каленића и Љубостиње, да потиче из 15. века и да је „печат српства Горњег Понишавља“. Његово мишљење дели и др Борислава Лилић.

Мермерна плоча са двоглавим орлом
у цркви Светог Димитрија у Мистри.
Приписује се последњем византијском
цару Константину Драгашу, потомку
Светог Стефана Дечанског. Његова мајка
царица Јелена је ктитор манастира
Светог Јована Богослова
покрај реке Јерме.
Наш археолог, мр Предраг Пејчић, придодаје и мишљење свог старијег колеге др Марка Поповића који сматра да представа на плочи по својим стилским карактеристикама припада 18. веку или почетку 19. века и да је на њој представљен - српски орао. Можда је корисно уз ово мишљење сетити се изградње прве основне школе у Тијабари 1852. за коју турске власти никако нису дозвољавале да носи назив "српска", те је направљено компромисно решење тако што је на мермерној плочи на улазу школе уклесан назив "Славеноболгарскоје училиште" а испод њега израђен печат Пиротског обштества - српски двоглави орао. Светислав Петровић у “Историји Пирота” пише да су Бугари касније ту мермерну плочу помињали у својој пропаганди, "али никад нису желели да је фотографишу јер би се на њој видео српски двоглави бели орао. Њихови пропагатори су је однели касније из Пирота те да би тако сакрили оног белог орла".

Да ли је двоглави орао на мермерној плочи припадао средњовековном градском храму или првој тијабарској школи или неком другом времену, догађају, личности, остаје непознаница којом ће се бавити будући истраживачи. Ова плоча се данас налази у Музеју Понишавља, вероватно од самог оснивања ове установе. У међувремену је оштећена и растављена на два дела.

Пише: Жељко Перовић, јул 2014. г. ("Млади Православац" бр. 39)

Плоча из Старе пиротске цркве данас

Нема коментара:

Постави коментар