Сетимо се ове вечери оца Алексе, старешине Старе пиротске цркве, сетимо се оца Јордана из Тијабарског храма, оца Ђорђа из Раснице, његовог имењака из Петровца, оца Милана из потопљеног Завоја, оца Драгомира из Сукова. Сетимо се њих и свих осталих, најбољих свештеника из нашег краја, који су управо ове ноћи, пре стотину лета, одведени у Јанкову падину и ту мучки стрељани, а потом и спаљени. Већина је прве плутоне бугарске војске дочекала немо стојећи, неки су покушали да побегну, а било је међу њима и оних који су, као прави свештеномученици Христови, своју кончину дочекали на коленима, са молитвом на уснама. Управник окупираног Ниша им је пре поласка на Голготу рекао да не брину јер одлазе у суседну, братску државу, код својих најрођенијих. Био је циничан а ни слутио није да изговара велику и божанствену истину. Ови јагањци Христови су заиста стигли међу своје најрођеније, међу Свеце Божје. Нека нас Благи Христос њиховим светим молитвама помилује и спаси и сачува од сваке опасности и свакога зла. Амин. (24/25. новембар 2015. године, по новом календару)
Из књиге: Писма из Малог Јерусалима
Из књиге: Писма из Малог Јерусалима
Нема коментара:
Постави коментар