недеља, 02. август 2015.

Куде су убавете чешме?



 Опекла звезда па мозак ћипи. Оди силинуту и јаруту те доримка г’дичка у нос и играје ти пред очи. Да ти се разђеле слошаје и да се суринеш на сокак, нема куде водицу да пинеш. Осем ако ти некој из кућу не изнесе у чашку да се сврнеш. А ка си намокриш уста и сврнеш се, оно ти се па ст’вни. Водата жешка како за нође мијење.
Па како да ти не примучнеје под груди ка се присетиш, на овуја жегу, колко је убаве, студене чешме по чаршију имало, студени бунарје, кладенци и пумпе по сокаци и авлије, па ка пинеш изи тасат водицу, а оно те удари силината па ти се зауха поди нос. Да пијеш, па да се заборајиш. Биљур, неје вода. А и чешмете убаве. Оди мерак и за севап прајене. Сас басамаци за слазење до водуту, сас камену ограду и оћитене сас у камик напрајене девојачће и лавовсће главе. А на в’р чешмете стоју висоћи стубови сас големе сијалице да се и ночњам види.
Ако појдеш оди Тијабару, од Крупачку капију, голема чешма до кум Ђоничку, па поди Бериловску капију Цинцин кладенац. Покре Цинцин кладенац, још иљадо друђи. У сваку
авлију по јед’н. Нанизани како ђердани, обрасли сас папрат и п’лни сас како с’лза чисту водицу да ти се под груди лепи од милос.
Па к’мто Големи мос Гушевица, по нанадоле Ладна вода. У Пазар чешма супротиво Еснаф, па чешма на Кале... А оди “Национал” па к’мто касарину, незнајеш у коју прво да погледаш. Једна чешма до “Вук Караџић” школу, па до стари Срез супротиво Гимназију, па до ковачатог још једна... Ћипи од воду. Стани-пини.
Оно, оратеше дедами, Марко Чинче, на једну од чешмете је писувало: “Путниче стани, воду ладну попиј и душу смири. У твоје здравље за моје сећање”. Пирочанци су пили и за севап
спомињали.
А кад дућанџије ожеднеоше и испратеоше чираци сас стовну за воду, свакој је чирак морал да знаје од који ћун’к газда пије воду, и од тија да наточи. А било је да некада газда пита чиракатог кад се в’рне сас стовну:
- Од који ћун’к воду наточи?
- Од средњити газдо.
- Расипи ђу, и од са да точиш од крајњити. Како да нагорњује водата, неје блага. Мора да је затова што и комшија ми Мита Штрбља оди тија ћун’к точи, а ми смо се јучер скарали и не оратимо.
А Тоша Муња у шољћу че рече:
- Дете, донеси оди Ладну воду водицу, јербо ми зубити станули како лансћи папучи. Само излате из уста јед’н по јед’н. Јега ђи уцврстим!
А оди Гушевицу је с најголему радос пила воду младиња.
Ешто? Па, ако се момче и девојче напију тува из јед’н тас воду, туја годину че се узну. Куде чеш поубаво!
А једнуш, врча се из Круп’ц газда Милча Гаротић, па сврне на чешму да пине воду, ама, некој зевзек забил дорим страшну какалашку у ћун’кат. Он жедан, сецне одједнуш, излети кака лашка, занесе се газда Милча и акне на првијат басамак а вода јурне па га све окупе. Дигне се он, сирома, поистиска мокре дреје, па че рече:
- Е, водице! Да си ти, черко, толко паметна и добра била, не би ти оволкаву какалашку у ћун’к забили. Него ели ме убаво окупа, де и изнутра да се оплакним, па дом да си идем.
Те пине и отиде дом да госпа Лепу убеди да је на правде Бога мокар.
А кад ни ладна вода не може да разлади сокаци ћипнули од жегу, тегај баба Милева Ристина, оди Бериловску капију, збере деца по малу у додолице. Натресе кој какво има, исћите се сас зеленчицу, па зареде од дом до дом. Рипају како мачетија на жешку плотну, играју и поју:

Дај ни Боже росну ћишу,
да се роди све што требе,
од два класа шиник жито,
од два грозда чаб’р вино.

У сваку кућу ђи испљискају сас ладну водицу и даду њим браш’нце, јајце... Кој какво има. А баба Милева њим после оди брашното испече голему погачу, испржи јајца и одведе свата деца на зивајет до к’рсат, у ладовину, поди мироноснити дуд, коди Џенарат.
И док баба Милева прикокрује деца и кани ђи на једење, нади Пирот заоди сл’нце, бију звона за вечерњу одкуде Тијабарску цркву, а деда Стеван Црни, бакалин, како ђи чује, прексти се и затвара дућан.
- Нема више за д’н’с работа - че рече на задоцнели муштерије.
Јутре, јутре... Кој неје видел вајду оди очити, нема ни оди трепћете.
И док Пирочанци искачају сас столичће преди порту да се разладе и проорате кој је какво чул и видел, низ сокаци се лелеје и затављује мирис на цвеће из посипане башче и истијо се чује како Перча свирџија, на Змијскуту Главу башта, свири у тамбурицу и поје: “Одавна ли си Цоце калуђерица”.


Мирјана Јонић Игић, "Мале градске приче" 

Фото: 
1) Чумина чесма
2) Бунар код Бериловачке капије
3) Чесма код Национала
4) Царева чесма



Нема коментара:

Постави коментар