субота, 18. јануар 2014.

"Водице" у Пироту

Богојављење се у пиротском крају готово нигде није звало тим именом. Народ је дан Христовог крштења називао "Водице". Да је то био значајан празник за наше претке показује и ова богојављенска песма из нашег краја. Иако је плод народне маште (није јеванђелски и историјски утемељена) она је необично леп израз народне љубави ка Богојављењу.  Песму је пре два века неки учитељ Прока из Пирота послао Вуку Караџићу који је први пут објавио 1824. у Лајпцигу:

Извила се света гора зелена;
To не била света гора зелена,
Већ то била света црква Софија;
У њој поју шестокрилни анђели,
Код њих дошла света Дјева Марија,
Држ’ у руке Христа Бога истина;
Говоре јој шестокрилни анђели:
„Тако т’ Бога, света Дјево Маријо!
Ти отиди у ту башчу зелену,
Пак натргај христограње зелено,
Пак отиди Крститељу Јовану
И пред њим се поклони,
Црну земљу пољуби,
Онда њему говори:
Кум да ми си, Крститељу Јоване!
Ти да крстиш Христа Бога истина."
Ведро се небо расклопи,
Црна се земља затресе,
Док крстише Христа Бога истина.


Постоји више записа о прослављању "Водица" у пиротском крају.  Најсадржајнији даје Часлав Спасић у књизи посвећеној родном селу Присјану: 

Ледени Богојављенски крст у Русији
Ујутру, на дан Водица, одређено лице, од леда исече делове и од истих састави сто и на сто постави крст. Тај сто са крстом поставља насред села. Обично се знало ко ће то обавити... Док је крст постављан, девојке би за то време од цвећа и бршљана, уз помоћ конца савиле венац који се ставља на крст. Када крст буде готов и окићен, поред њега се стави котао са водом. У то време долази свештеник и отпочиње водоосвећење. Затим, окупљени сељани стају у ред и пролазе поред свештеника који их кропи босиљком и водом из котла, а они би пољубили крст који је био у његовој руци. Кад сви прођу поред свештеника, настаје опште весеље. Ту су некад били Роми свирачи на гајдама, а касније њихови потомци, плех музичари, свирали су, а коло се вило око крста. Зиме су биле хладне па се крст од леда одржавао више дана.

Стари Пироћанци су веровали да се на Богојављенску ноћ отвара Небо и појављује Бог. Занимљив је и обичај из села Дојкинци у коме су момци тог дана обилазили село и изводили девојке из кућа да би угазиле у хладну реку, ради здравља. У свим насељима пиротског краја Богојављење је био дан за "зглеџос". Тога дана, на водоосвећење су долазили млади са једним нарочитим разлогом - да би се "гледали" и бирали своје будуће животне сапутнике.

Питије (фото: okradio.com)
Песма, игра, радост - то је био програм свих празничних окупљања у пиротском крају а несумљиво и свуда широм Србије. Међутим, наши стари су имали и један нарочити повод да се радују "Водицама". После дугог Божићног поста, као и једнодневног поста пред сам празник, долазила је права посластица у облику - питија. Оне су припремане строго на Крстовдан од раније остављених и осушених ногу и ушију. Правило је било да се до тога дана питије никако не једу, а пазило се и да се и у потоњим данима буде умерен у овом специјалитету, данас познатом и као "пудинг од свињетине".

У наше дане, у Пироту се за Богојављење организује пливачка трка, као и у свим већим градовима Србије. Пре неколико година, када је овај обичај устаљен, трка је одржавана испод Големог моста, а од прошле године на градском купалишту. У оба случаја, литије су кретале из Старе и Саборне цркве и сретале се на Големом мосту.


Богојављење у Пироту данас (фото: flickr.com/photos/tanjica)

Ж. П.


Нема коментара:

Постави коментар