Божићна прича

Босиљка стоји поред оца Љубе и придржава славску свећу

Снажна хришћанска заједница у Пироту је дуго одолевала комунистичкој репресији. Највећа заслуга за то припада побожним Пироћанкама које су у времену љутог безбожја једине биле кадар "на страшноме месту постојати", баш као негда Мироносице под Распетим Христом. Једна од ових храбрих и одважних жена била је и  Босиљка Пејчић. Она је средином друге половине прошлог века била велики покретач побожности и организатор многих активности при Старом пиротском храму. Под њеном "командом" пиротске Мироносице су се окупљале, певале, чистиле храмове, одлазиле на бројна поклоничка путовања, обилазиле болесне невољнике којима су чистиле домове, припремале храну, тешиле их и песмом крепиле....  Своју посвећеност Богу и Цркви Босиљка је исказивала и писањем. Њени текстови су често излазили у "Православном Мисионару" тада најчитанијем гласилу СПЦ. У једном од њих она се сетила Божићне приче коју је је у раном детињству чула од своје мајке.

+ + +

ДАНАС И НЕКАД

Сунце се већ спремало смирају своме када сам села у парк удаљен само неколико корака од моје куће. После дневне жеге, прилично ме освежи благи поветарац. Одмах до мене на суседној клупи седела је млада жена и читала књигу. Ја сам, пак, уживала у лепоти природе и дивила се чудима и милости Божјој. Посматрала сам у једној леји цвеће, различите цветове шароликих боја и при том помислила у себи: „О, преблаги Боже, дивна ли су дела Твоја, и велика је милост Твоја према човеку коме је срце охладнело“. Из тих мисли трже ме умилни гласић једне девојчице, која долете као птичица својој мајци. Девојчици је било шест до седам година. Отвори своју торбицу, извади једну омању кутију и поче вадити из ње сличице филмских глумаца, знајући сваког поименце, и показујући их својој мајци. Затим поведе разговор о филму који би морали гледати у биоскопу, пошто га неће давати на њиховом „телевизору“. Овај разговор ме је вратио у дане мог раног детињства, када је и мени било толико година као и овој девојчици.
Сећам се врло добро: Старински намештена соба. Под застрвен ћилимом. Уза зид миндерлук, на источној страни иконостас пред којим се кандило никада не гаси, са дивним иконама, одакле ме гледају Светитељи својим благим очима сваког јутра, када сам са својима на молитви. Напољу снег покрио земљу својим белим покривачем а крупне пахуљице снега изгледају као да с неба слећу бели лептирићи, па се у својој несташној игри претичу који ће пре стићи на земљу. У пећи пуцкара ватра, у соби је врло топло и пријатно – мирише на измирну. Мати седи на миндерлуку крај прозора, жури да доврши мени хаљиницу за празник, а мени је почела на две игле подвезицу, и каже ми: „Пожури, чедо, да пажљиво завршиш, да те празник не затече с недовршеним радом“. Села сам поред ње, наслоних се на њено крило, погледах је весело, и рекох: „Мајчице, хоће ли и ове године доћи Божић?“-   Да чедо моје, и то врло брзо. Сутра је Туциндан, прекосутра Бадњидан а у четвртак, ево нам, Божића! – Срце ми заигра од радости а дечја машта поче да ради: па, да, Он има златна, прозрачна крила, која је подарио и својим анђелима. Они радосно певајући, носе Га на својим крилима; обишли су целу земљу, сутра ће бити у Нишу, прекосутра у Паланци а онда ће бити код нас. Наслоних се на топле мајчине груди. Разнежих се, потекоше ми сузе и неколико капи кануше мајци на руку. Мајка се трже, загрли ме, и бришући ми сузе поче тепати:
-   Мило моје, нашто те сузе, нашто бисере мајчине рониш? – јецајући рекох:
 -   Мајчице, причај ми нешто о Њему, о Божићу, о Његовом рођењу.
-   Хоћу, чедо, још годину дана, па ћеш у школу, онда ће ти причати учитељица, она зна више и боље, а сад ћу ти ја испричати како је мени моја мајка причала. Чуј, дакле, једну велику истину. То је таква истина, као што је истина да си ти моја ћерчица а ја твоја мајка.
-   Било је то у давна времена. У једној далекој земљи живели су човек и жена. Нису имали деце, па су због тога често плакали и молили Бога, да им услиши молитве. Када су већ били стари, Бог им је подарио једну дивну девојчицу, којој су дали име Марија, што значи Сузана, јер су је сузама и молитвама измолили од Бога. Када је Марији било три године родитељи су је одвели у цркву и посветили је Богу.
-   Зашто су је тако малу одвели? – запитах, готова да заплачем.
 -   Буди стрпљива, чедо моје, рече мати благо, чућеш све.
-   ... Ускоро су Маријини родитељи умрли, настави мати да прича. Када је Марији било 14 година, отишла је своме рођаку Јосифу, где му је водила домаћинство. Ондашњи цар нареди, ради пребројавања својих поданика, да сваки мора ићи у своје место рођења да се попише. Дјева Марија и Јосиф били су родом из вароши која се звала Витлејем. Стигли су по ноћи, нису имали где да преноће, и пролазећи покрај храма о томе су разговарали. Сваког дана испред храма, до касно увече, седео је мали Јаков коме је било тек пет година са својом слепом мајком, просећи милостињу од добрих људи. Ако хоћете можете преноћити где ми ноћимо, рече мали, само то је штала у коју пастири склањају стоку у случају невремена. Они пристадоше. Преко ноћи, малога и његову мајку пробуди дивна песма. Мали Јаков трљаше очи, и никако није могао да схвати шта то може бити. У штали велика светлост, у јаслима слама, а на слами Детенце, блиста као сунце. Дјева Марија скиде свој огртач и појас и пови Детенце, онда склопи руке и сва у светлости радосно гледаше Њега, свог Божића. Један во, приближивши се, својим дахом Га је грејао. Безброј великих и малих анђела слетали су и дивно певали „Слава во вишњих Богу“, објављујући Христово рођење. Мали Јаков, прибравши се, радосно кликну својој мајци:
 -   Мајчице моја, када би и ти могла видети: Христос се роди! –
Мати која је већ прогледала, рече: - Хвала Богу, сине, ја видим; Ваистину се роди! –

Пољубих мајку и с радошћу чеках да дође тај диван празник.


Босиљка Пејчић


"Православни Мисионар"
Фотографија: Архив Старе цркве