А Госпојина на врата, а панаџур пред врата! А панаџур неје бил само за радос и печалбу, него и мерка за сваку работу. Како цртка под еспап. Толко дадено-борч толко!
Ако некој наручи при Мицу кубеџију кавторче, рок - до панаџур. Ако дунђерин врши некакву работу - да је готова до панаџур. Ако је некој го лем борчлија, у тевтер се писује - борч да врне до панаџур. А ако се пазарбашије узмувају по чаршију и како мује без главу улате из дућан у дућан, а дућанџије по целу ноч сортирају робу, мож се зак’лнеш да је наблизил панаџур.
А ако неком све това ништа не казује, че разбере кад чује Асена Циганинатога како подокује низ Тијабару, пцује коњчето и прети му с продаву:
- Дојде панаџур. Че ти литну коптитата низ Барје.
А кол’ко је пиротсћи панаџур бил чујен и важан, неје само за Пирот него и за целу Србију, види се по преписку која се над’лго водила меџу пиротсћи и еснавлије из друђи градове и Министарство народне привреде и самог краља Александра, кад је, још од баба земан Пирот по први пут остал три године без панаџур: 1883, 1884. и 1885. годину.
Прво су рипнули лесковачћи еснавлије и написали на министра и краља Александра:
“У вароши Пироту вашар је сваке године 15.8. већ два-три века. Прошле године је г. министар укинуо вашар. Но, како је пиротски вашар од велике користи свим варо шима па и Лесковцу, јер се на пиротском вашару потроши више овоземаљских производа него на осталим вашарима у Краљевини Србији, то сви еснафи у Лесковцу моле да се изволи одобрити исти вашар јер смо без њега пропали и од њега зависи наш опстанак и будућност.”
А одма по това, пиротсћи меанџије, налбати, вурунџије, абаџије, дунђери... моле:
“Укидањем вашара који постоји од памтивека мислила се да се подигне народна привреда и терзијски и други еснави који су трпели штету и конкуренцију од долазећег еспапа. Али, од тог вашара се сви ми издржавамо и државним обавезама одговарамо, што сад не можемо. Понизно молимо да се нужан вашар за Пирот врати.”
И док једни моле: “врните ни панаџур”, за то време терзије, ћурчије, кујунџије, казанџије бакали, колари, кројачи, качари, прачају друго писмо:
“На нашу молбу, г. министар је преобратио пиротски вашар у сточни јер смо ми трпели велике материјалне штете од трго ваца из других крајева... и више нећемо покретати питање о повратку вашара јер је штетно за интересе домаћег занатства... и молимо г. министра да вашар остави као чисто сточни, јер своју робу не можемо продати а спремамо је као солидну дућанску, а не вашарску...”
Сирома министар усверен од недодуман пиротсћи народ прача аб’р у Пирот: Кад се сви еснафи додумате, че ви врнемо вашар. До тегај, јок!
Е, али, свако чудо за кратко. Панаџур се врну, народ се смири и продужи се па: једно Вела изумела.
А дојдеше Госпојина, вејници притисну Барје, а народ плизне па на земљу тешко. Иглу да врљиш, наземи нема да падне. И од тиче млеко и од врбу грозје.
Младиња преко тетће и стрине још од Госпојину прача аброви за јесење свадбе и весеља, а на деца се још десет д’на по панаџур црвеју језици од пручће и петлетија и т’рну дланови од ударање у шарене, тешће лоптице прајене од растрзаћу артију и п’лне сас трину.
Зглетавило се од народ и еспап, па не знајеш куде да гледаш. Једни вале, друђи телале. Коњи њишту и бију с копита у насип, дигал се чур до небеса, па сл’нце како кроз тесто довача тув-там доземи.
Трговци од све стране. Од сваку веру и милет. Вино и рећија за Совију, жито из Совију. Јарци, овнови, суво месо, лој за Цариград, коже и масло за Видин. Из Самоково железо, за Самоково дуван, за Трново гајтан, за Филибе шајак, за Једрене к’рмез, за Серез ћитајка...
И додек се младе селсће невесте усртају у калве, подмувују с лактове и усмивују под око док пробирају по шарена манистра и сијаве менђуше, чаршијли госпоје траже кумаш платно и по т’нак варак, да њим се везењето л’ска како на патрику велигденска одежда.
Цигање варакају да си купе повише куркуму боју, и од зајутре че мињују низ чаршију уж’лтени како мисирсћи лимоње.
Ћипу мећици, окају ашчије, врту се рингишпили, цврка младиња, а Алекса шћембар, навиле дува у рог и ока. Дегмеде да га некој чује. Турил на мешину казанче сас жешка заљутена шћембетија, на појас му тропају плекане синијице и ложице и кој му посака шћембетија, он одма сипује и служи. И додек муштерија Срба, прежвакује, устрза и зноји се поди нос од љуто, Алекса тропа у казанчето и ока из глас:
- Там што врије, ништа није, овам при мен муштерије. Само за муштерије мераклије! Поблага шћембетија оди девојчетија!
А кад мине с’вјат калаб’лк, че се одели боклук од миразл’к. Једни че трљају шаће, а друђи главу, ама, сви че сас исту наду и радос да чекају друђи вашар догодине.
Мирјана Јонић Игић
