Беше празник и тија д'н се не работеше у поље. Деда се нешто зашушњал у двор, а ја, како се диго, тека се заигра у собу на клупу сас кутије од ћибрит и булће што ји бео набрала у поље. Занела сам се , па и не излази у двор. Оди кутијете си прајим креветје, клупе, астаље, ормање, а оди буљћете мужје, жене, деца. Чудно ми што га деда нема, увек улезне кад се заиграм и закачује ме. Обара ми играчће, гази ме по ногу, сеца ме за косу. Сигурно се много заработил у дворат, па га овија пут нема.
Баба окну: „Јоване, Грано, ајде руч'к!“. Кад помену руч'к, осети да сам гладна. Она постајила трпезу, сварила чорбу оди ливадско зеље и забелила ју сас јајце. Мерише убаво, потквасила густо ћисело млеко и наломила жежак црепњак леб сас убаву корицу, а оди њега иде пара.
Чекамо деду. Он се малко забави, али кад улезе, тека се у собу одједанпут оладни и ст'вни! Лицето му модро и стиснуто, једва му се уста виде. Седе, прекрсти се, узе ложицу, кусну оди чорбуту, споро и развлечено, једва уста отвори. Стра ме да га гледам, никад га нес'м видела таквог. Не знам кво му је. Да ли је љутит?! Да ли је болан?! Да ли се нешто сетил, па се растужил?! Гледам га, па не могу да једем. Он виде, па ме пита: „Кво ти је, кутре? Што не једеш? Убава је чорбата“. Ћутим и гледам га. Он се малко као насмеја, па рече: „Ама, знајеш ли ти да од јесен поодиш у школу? Башта ти че кночи дојде и че сака у Ниш да те уписује“. Са ми стану јасно што је тек'в. Рипну се оди трпезуту, седо му у скут, па га обргли с двете руће окрај шију и реко: „Никад нема да идем у Ниш! Никад нема да отидем оди вас! Они у Ниш имају Мићка, а ви овдек имате мен! Ја сам ваша!“. Тури му образ уз образ, он ме пригрну, поседемо тека, и продужимо руч'к. Баба сложила главу да вој се не види лице и једе, ћути, а с'лзе вој капу на трпезуту.
Башта ми никад неје казувал да че ме води при њи. Често дооди, и ја му се много радујем кад дојде. Увек прво сврне при деду и бабу да ји испоштује и донесе им поклони за њи и за кућу. Мене ми мачава, мама Славица, испрати нешто убаво за облачење и благо за једење. Поседи при њи, па после заједно појдемо у Горњу малу при његовити.
По цел пут ме држи за руку, а ја се распукнем од срећу! Да имам крила полетела би што ми је башта много убав у плаву авијатичарску униформу, а на њу л'шту ж'лти пулови и ж'лти чинови. Он прав, насмејан, и убав! Убав! Цело село гледа у њег! И јављају му се сви који га виде, ћимају му из дворове и окају га да сврне. Зими кад обује л'скаве кожне чижме и облече шињел д'лг, ма нема поубав човек! Ја га само стискам за руку и гледам у њег! Топим се од срећу!
Преко ноч спимо заједно, али т'г немам туја слободу да га пригрнем и стиснем јако, него се обрнем на другу страну и заспим. И кад дооди и кад си пооди, не вискам се на њег и не пригрчам га толко силно. Некако се стиснем.
У Ниш кад отидем при њи, мама Славица ме убаво дочека, спремује ми све кво ја волим, купује ми, шије за облачење, али ми у кућуту све некако тесно, и нешто ме стиска у груди. Једва чекам да отидем при другарицу ми Дивну. При њу голем стан, има бели свет собе и намештај све од дрво, па нарезан у свакакве шаре. На дувари вису слиће што ји је сликал Дивнин ућа, у Дивнину собу грамофон на вртење и плоче, Дивнина виолина, а на сестру вој Весну клавир. Дивнина мама била балерина, а башта вој доктор, и при њи увек весело. Збира се народ, поју и играју уз музику. Ја често спим при њу...
Са сас возат из Ниш, у пет, дооди башта ми, и ја га чекам на порту. Он стиже насмејан, гледа ме колко сам порасла, радује ми се. И кучето рипа уз њега, познава га и воли га. Улазимо у собу, баба веч постајила мезе, рећију, једење, све кво он воли. Ја седим на клупу покрај њега, он вади из торбу поклони за деду, за бабу, и за мен црвено аљинче, црвене машне и сандалће за лето.
Почиње мезење и једење, али баба никако да седне уз астал. Приноси, разноси, мува се по собу. Башта ми погледа у њу, па рече: „Што си ти, бабо, невесела? Што не седнеш сас нас?“ Она као да је само чекала да некој нешто каже, па да завика. „Како, Буде, да сам весела кад знајем да че девојчето најесен да водиш у Ниш?! Како че ми да живимо без њег? У њега смо очи уперили, па само у њега гледамо! Оно ни је капка што ни држи у живот, што ни дава вољу да живимо и меџу народ да се умешамо!“.
Сви се ућутамо. После некоје време башта ми рече: „Немој, бабо, тека. Ми смо се договорили кад дојде време за школу, да девојче прејде код мен. Ја га не одводим од вас, само због школу иде у Ниш. И пак че си буде при вас. За сваћи празник, за сваћи распуст, при вас че је. Оно је моје дете, не могу да га одвојим и остајим све на вашу бригу, мени ми је тешко што неје сас нас.“
Мене ми стану мука, отидо у кревет, лего и покри се преко главу. Тури си прсти у уши да ништа не чујем, а у себ си сама казујем: „Ја у Ниш, нема да идем! Ја у Ниш, нема да идем!“.
Башта ми дојде, одви ме, седе при мен, па рече: „Ајде да седнемо уз астал, па да се убаво договоримо“. Помилова ме по образ, ја се диго и реко: „Никад нема да идем у Ниш!“.
Кад седомо уз астал, смирен као и увек, сас с'лзе у очи, деда рече: „Оно, Будо, и овде има школа. Нека заврши при нас четврти разред, па после како буде. Договорили смо се да буде овде до школу. Ко је у мукуту кад Ђина нестаде знал, да че време толко брзо да мине?! И да че се ми толко навикнемо на њег?! Детето је твоје и стварно си ни много помогнул што си ни га остајил. Оно ни је на нође дигло и радос у кућу врнуло. Са те пак молимо да га још остајиш док не појде у осмољетку.“
Никој више не једе, сви ћуту, никој не казује ништа. Ст'вни се, баба запали лампу, и башта ми само рече: „ Добро, дедо, нека буде тека“. Ја врисну од срећу и први пут у живот му се висну окрај шију и стисну га сас целу снагу. Баба се развика, деда се прекрсти, и рече: „ Да си жив и здрав, и Бог да ти срећу даде!“.
Сви се опуштимо, вечерамо и полегамо. Ја лего с башту ми, стисо се уз њег, он уз мен, од радос и милос одма заспамо.
Ујутру чим се диго, одма се убаво оми, ишчешља, облеко новото црвеното аљинче. Врза си машне и излезо у двор. Башта ми набрал здравац и седал испред врата. Одма га пригрну и седо му у скут. Гледам га у очи, несу тужне, изгледа да је и на њег л'кнуло.
Рече ми: „Ти си моје прво дете, прва радос, прва милос, и тој че увек буде тека! Ја са немам време да идем горе при мојти, али ти че им однесеш поклони и че ји зарадујеш дека нема да идеш у Ниш.“
Доручковамо и ручамо на једанпут, ја га испрати до железничћи мост. Убаво се поздравимо, и ја на врчање по цел пут сам рипала час на једну, па на другу ногу, све до дом.
Тија д'н не улази у собу. Цел д'н сам трчала по двор и лелејала се како булка у поље на ветар сас црвено аљинче.
Увечер кад си легомо, ја се муну меџу деду и бабу, гурну једну ногу при деду, другуту при бабу, стисо им главе уз мојту, и не мого да заспим. Изм'ко се кад они заспаше и отидо у мојти кревет. Кад тури главу на јаст'к ударише ми с'лзе на очи и све га натопи од радос, од голему радос, и од тугу.
Нес'м знала да и радос може да буде тужна.
Пише: Грана Перовић
