Раскрилило се небо на земљу, завило ђу са студ и премрежило сас мокре и голе гранће. Понекад се поражали те спушти на њу памукли маглу, па ђу уљуљћује како мајћа сањито дете. Никоме никаква работа не одм’циња. Кој и да работи на теквоја време. А прогледаш, а оно се вечемка ст’внило. Зимње доба је затова душу дало да се ушушкаш у жешко ко пиле поди квочку и да ћутиш док не мине сечко. Затова, белћим, народ на теквоја време повише сверује стари рачуње и с Бога и с љуђе, него што работи.
И баба Таска Северинћина оди Мали мос се скљундила узи шпорет, попритегла узи свата јелечетија и дебел, в’лњен шал и расплита орату с кумицу си.
- Тека је, кумице! Мора се поштујемо и ми како и наши стареји што су се поштовали. А мора и деца да научимо да си воде чес јед’н на другога. Од кумство поголем род нема! Бог, па кум!
- Кум је млого големо слово! - слага се с њу и кумица њу. Ама, младити са заборављају. Затова ђи мора на време научимо да си поштују и кумови и вамилију и сваћи друђи род.
Да не буде како њекња у Пазар што пуче резил’к. Моша и брат му се скарали па ударили на бијење. Бије братат му и ока, бије Моша и ока. Па што ока и којекако, него надигал дисаси, па си бије брата сас дисаси.
- Леле, че рече баба Таска. Па луд ли је Моша да бије брата сас дисаси. Па това је гола крпа. Какво че му нашкоди?
- Море, неје Моша сасве луд, - одврча кумица вој. У дисасити има и ралник!
- Пу, пу, пу, далеко њим било! - запљувује баба Таска и крсти се. А браћал’к су, бре! Први род! Резил’к пред народ и чаршију.
- Тека је кумице! Род рода не рани, ама, тешко тому кој га нема! До стото колено род да поштујеш, па нема да погрешиш! Једна крв, бре! Оди једну капку се растолила још оди памтивек, па до нас. И, еве, још траји!
Затова је јучер баба Таска посадила на чучку покре њу унука си Владу и учи га на ред: Кој, одкуде, кому, како...
- Да запамтиш, синко! Пирочанац без род је како дрво без семку. Како изгубено јагње. Свакој му може собује руното. Затова мора да знајеш кој ти је как’в у род. Запамти да ти се сви моји оди ујћу ми и кумове му изи Долњу малу падају го лем род. И у Пазар, к’мто Кале, оди стрину ми чичеве, знајемо се за род и помагамо се. И одкуде
Бериловску капију, Мићини, падају нам се род по дедину ти семку. Мора да научиш сви, кој ти се как’в пада. И да поштујеш сви. Тек’в је ред и закон у овуја пиротску чаршију. Останеш ли без род, че те изеду друђи како алву преко пости.
Слуша Влада, слуша, трепче како сврака на југовину, а преди очи му пролате ујће, чичеве, тетће, тетини, кумови, кумице...
- Бабо, че окне одједнуш Влада и пресече баба Таску у сред орату, тамо негде у девето колено.
- А, каква нам се пада оди твоју кумицу јетрва што је посвојче на најмладу кумову свастику?
- Па, у род смо и сас њу! - одма че рече баба Таска климајучи с главу. Еве, са че ти објасним. Она ни се пада...
Она је... Чекај... Пада ни се... Овака че се падне...
Тува Таска стане, умисли се, ућути се, ућути и тићемка њу се развидели пред очи и разбере да това Влада с њу шољћу кара.
- Пада ни се текваја шашарма како тебе, окне љутито и одврне грбину.
Ама, за кратко. Одјутре, Влада че мора па да слуша колко је важно за Пирочанца да си знаје и поштује роднину. А ако некој пита: “Ешто?”, че разбере кад чује Баба Тасћин наук:
- Никој те не може толко оцрни и уапе за срце колко може род. Ама, Бог и душа, никој ти не може ни толко помогне и извлече те из муку како род, ама, само ако си оче.
- Не дај Боже да се некој замери с роднине, - ш’пче баба
Таска. Това је фамилијарно клубе при нас тека сплетено и смрсено кроз године и колена низ пиротску чаршију, да га никој не може размрси. Замериш ли се и чује ли се реч, цел град јурне да тија конци и клубишта развлачи, расприда и плакни си уста с тебе од Велигден до Велигден. Па, може бити и појачко.
- Роднине и фамилија су ти, синко мој, како цртка поди еспап. Това ти је најтачна мерка до куде и колко јако смејеш да лајеш, а да те не напраје на куче.
Тека баба Таска, а ви - како умејете.
Мирјана Јонић Игић ("Мале градске приче")
На слици: Таска Петровић Северинћина (1875-1965)
са најмлађом ћерком Надеждом удатом Тричковић
