Несуђеница Стевана Сремца

Познато је да је наш књижевник Стеван Сремац умро као момак. Шта је био узрок томе што се он није оженио, можда ће знати неко од његових личних познаника и пријатеља који су још у животу. А за потврду тога да је још у својој најранијој младости имао озбиљних намера да се ожени, нека послужи ово што ћу овде изнети.

Ускоро по ослобођењу Пирота, Стеван Сремац је постављен за наставника овдашње тек отворене ниже гимназије. Сви чиновници у томе месту беху још онда подељени у разне политичке таборе. Једни су били припадници напредњачке, други либералне, а трећи радикалне странке. Сремац је био либерал. И пошто су тада напредњаци били на влади, он је важио као ватрени опозиционар. Због тога није био у вољи тадашњим управним властима.

Под утицајем чиновника, и грађани из места и околине почели су приступати појединим странкама. Па и један српски учитељ и истакнути национални радник за време Турака у Пироту, а доцније свештеник, поп Пантелија Панчић, под утицајем својих имењака Панте Срећковића и Панте Дробњаковића, приђе напредњачкој странци.

Случај је хтео да се Сремац заљуби у лепу кћер поп Пантелије Панчића, Јелену, која је тада имала шеснаест година. Њу је једновремено тражио од оца и њен доцнији муж, Јосиф Костић који је био економ окружне болнице и привржењак напредњачке странке. Отац се дуго двоумио коме да је да. И један анонимни политички чланак Сремчев, у коме је критикујући рад управних месних власти, нарочито нагласио да у Пироту жаре и пале три Панте, међу којима се један разликује само по томе што се званично потписује „Пантелија“, највише је допринело да ствар буде решена у корист другог просиоца.

Како је било Сремцу после овога то се не зна. Али се зна да је он ускоро потом премештен у Ниш, а да је његова несуђеница била врло несрећна у браку. Док јој је отац био жив, живела је са мужем и којекако. Али, кад јој је отац умро, за њу су настали тешки дани. Муж јој је претио, изгубио је служби у страћио сву имовину. А она је сада морала да ради туђе и да и њега издржава. За то време мучења и злопаћења помреше јој и деца. И ко зна шта би са њом било да јој се у последњем часу не нађе у невољи некадашњи очев политички и лични пријатељ Панта Срећковић. Заузимањем овога, она, као општинска питомица, би примљена у први курс Бабичке школе у Београду, и по свршетку тога курса, у коме је било свега шест ученица, буде постављена за општинску бабицу у Пироту. Ту је она живела и радила до своје смрти, 12. новембра 1937. године.

Ја сам се са покојном Јеленом Костић врло добро познавао. Кад је она, на месец дана пре своје смрти, последњи пут била у Београду, једнога дана, идући с њом неким послом, случајно смо прошли поред улице Стевана Сремца.

– Ах, ето улице мога несуђеника! – уздахнула је она дубоко, када је прочитала натпис улице.

Заинтересован овим, почех је распитивати. И онда од ње сазнах ово, што сам овде изнео.

Ћира Д. Ранчић, 1961. 
(На фотографијама Јелена Костић и Стеван Сремац)