субота, 2. мај 2015.

Ката Владићина (истинита прича)


http://www.narodnimuzej.rs/images/KicenjeNeveste.jpg Ноч се растолила над град. Изб'лсани облаци налегли на чандија, тијо отоде к'мто Сарл'к.
Танасија, балдисал од целоночно бденије, диже главу од астал. Од надвор се чује нечије доокување. Това турсћи каракол обикаља чаршију и пази на ред. 
- Ноч че мине, а ја, на нигде! – Простења Танасија и увати се за главу.
Жена му Јевда ћути у ћоше. Прекрстила руће нагруди и гледа у икону. Целу ноч се моли.  До њу квекла једина вој черка Катарина, Ката подбула од викање. 
Еве има две године како је Ката остала удовица. Млада ко капка роса, убава ко уписана. Затова њу у Пирот дадоше прекор – Ката Убавица. 
До са, Ката си је живела мирно и тијо с'детенце уз мајћу, башту и браћа. Истина, кад год појдеше из дом по некоју работу, неје било никога кој не излезнеше из авлију да ђу одгледа. Убавиња до Бога! 
- А бре, бре, бре – узд'неше баба Таска комшика кад год ђу видеше. Оволкава убавиња неје на добро! 
Тека и би! Пиротсћи кадија се додума с кајмакама (који се усуле и сам држаше засрце кад год ђу видеше) те овија дојави на пашу у Ниш за Кату Убавицу. Убавиња што ђу у свет нема! И, еј њекња, изока кајмакам башту вој Танасију и рече му да паша чини голем чес и на њега и на његов дом и на цел Пирот, јер оче да узне кату у харем. 
- За това те, ете, и зовем – че рече кајмакам. Черка че ти живи ко царица! Ко булбул пиле кад се напије росну биљур воду од лист'к трендавил па удари у песму. А, и на вас нема да буде лоше покре њу. Че имате с'в чес и поштовање од сви нас! А Ката је без мужа! И, немој да забораиш да добро промислиш - дидзаше прс у ваздух кајмакам. Свакоја работа може да излезне и на добро и на лоше. Како си ђу ми сами напраимо!
Е, за това, сирома Танасија и цел му дом од тегај немају с'н. Како да си даде дете у харем? Да си попљује на веру, славу, дом! Да пред комшије, пријатељи и целу рисјанску чаршију стане потурчењак! 
- А помоч од нигде! – Ш'пче Танасија. Горе високо, доле тврдо! Надвор, још малко па че се развидељује. Чују се и први петлови. 
Танасија се рипну одједнуш и прош'пча: 
- Знајем, знајем... Молите Бога а ја отидо! 
Док да Јевда и Ката удзверене појду по њега, он штуче кроз зорњак маглу низ сокак. 
- Деда владика че знаје! Нема друђи по ак'лан – ш'пче си Тана у бркови и варка у Митрополију.
Деда Нектарије, владика, саслуша га, и сас једну руку турену зад грбину, а другуту умрсену у браду, одшета од зид до зид и рече: 
- Кајмакам је д'нс у Ниш. Ја ђу могу заштитим за двајесчетри сата овде у Митрополију. Турци нема овде да улезну. За тов' време да вој најдемо мужа и да ђи привенчамо. Кад има мужа, паша нема да смеје да ђу узне у харем! Трчи и доведи Кату овде, ама да ви никој не види. 
Тека и би! Јутрам, деда Нектарије прати телалина да мине низ рисјансће мале и сокаци и да на сви јави: „Свакој муж који је слободан, а оче да се ожени с Кату Убавицу.“ 
Тов јутро, на Духови 1838. годину, у Митрополију се сабрало све што је могло да оди. И мушко и женско. Једни да сеире, а друђи па, затова што се онаџују да се ожене с Кату. 
- Те до куде ђу докара пуста убавиња, ш'пче народ. 
А Ката не знаје какво че и куде че. Удзверила се, ударила у једноглед, раширила очи ко вилџани па збира душу. 
- Варкај дете, варкај! – Бута ђу у грбину деда Нектарије. Време мињује, отоди... Дидзај главу и бирај! 
Како Ката диже главу, а пред њу јерђенин ко горун. Снага ли је, убавиња ли је! 
-Видим, видим, тија че је – поусмину се под брк владика. 
И, додек су се незвани сватови бутали по митрополиску авлију и сокак да подобро виде и разберу какво се работи, та да пренесу на друђи који разђеле несу дошли, владика Нектарије привенча Кату и Алексу и испрати ђи дом. 
Док је Кајмакам дош'л из Ниш и док су Турци разбрали какво се десило, би му работа.
- На Кату несу могли ништа, јер је са под „мушку руку“, а њени побегоше на једно време по височће појате. 
Како даде Бог те би поставен нов кајмакам, и они се врнуше у Пирот. 
- Е, испола и на Господа! – Ш'пчу Танасија и Јевда. Без Њег ни живење ни мрење. 
Ката и Алекса изродише уз Божји благослов осам дечица у сваку љубов, довлет и берићет.
А Ката доби од Пирочанци нови прекор - Ката Владићина.
- Уз њу Бог, па уз њу и деда владика - оратеоше Пирочанци. 
А прекор остаде.

(И данас у Пироту живе потомци Кате Владићине (1812-1894). Њена најмлађа праунука, (моја бака по оцу) Љубица Влатковић - Јонић (1900-1985) носила је још увек овај давно наслеђени надимак– Љубица Владићина).

Мирјана Игић


Аб'р – глас, порука                                                                         
Башта – отац
Берићет – материјално благостање
Биљур – кристал
Бута – гура
Варка – жури
Вечемка – већ
Врнуше - вратише
Вилџани – шољице за кафу
Горун – врста храста
Грбина – леђа
Да се суне – да прими руку
Довлет – задовољство
Изб'лсано – исхабано дуготрајном употребом
Изока - позва
Испратил – послао
Јерђенин – момак 
Кадија – судија
Кајмакам – окружни начелник
Калабал'к – гужва, немир
Каракол – стража, патрола
Квекла – чучнула
Кво че – шта ће
Куде че – где ће
К'мто – према, ка
Налегли – притисли
Њекња – недавно
Обикаља – обилази
Подбула – отечена
Подчушкују - подгуркују
Прош'пча – прошапута
Прекор – надимак
Разђеле- случајно
Разбрали - разумели
Растолило – раширило, умножило
Рипну – скочи
Рисјанска - хришћанска
Телалин – добошар који оглашава вести
Трендавил  – некалемљена мирисна ружа
Убавиња – лепота, лепотица
Уписана – насликана, нацртана
Удзверене – зачуђене
Чандија – кровови
Ш'пче - шапуће
(Преузето из листа Млади Православац бр. 41)

1 коментар: