Од давнина свирће

Не гуде више гусле Душана Лилића из Брлога, Пејче Ђунића из Дојкинаца, нити Гроздана Вељића из Гостуше. Не чује се песма гуслара јер њих више нема. Нема старих гуслара, жена гуслара, слепих гуслара и ћеманџија који су гудили и певали на седељкама, на зборовима, панађурима, сеоским славама и о празницима јуначке и шаљиве песме. Нема више осамдесетогодишњака са седим косама и дугим брковима који су самоуки певали и подсмевали се Турчину, као што је осамдесетогодишњи гуслар Пејча Џунић из Дојкинаца у турско доба на гуслама од јавора, са струном од коњске длаке гудио шаљиву песму:

„Мечка црна гуњу носи

- како је голема,

може цар да буде...

А у курјака сива му длака,

Зелена му долама,

мерак му за овце...“

Турчин се слушајући песму разгневио и љутито Џуни довикнуо: „Пезвеник, појеш за зајека и ружиш све турско!“.

Самоуки гуслари нашег краја певали су јер, како каже песма: „Срце не може да ћути за песну че цркне“. Гудили су гуслари, каже један стари запис у Зборнику Етнографског музеја Београда из 1936. године у селима Дојкинци, Велика Лукања, Нишор, Завој,  Височка Ржана, Топли До, Брлог, Покровеник, Гостуша, Росомач, Суково, Срећковац, Расница, Барје Чифлик, Осмаково, Велики Суводол. Било је педесет гуслара који се по имену памте. Спомињу се и жене гуслари у Великој Лукањи. Певале су уз гусле и гудиле три „трлатанке“: Сланислава, Сева и Јевда. Ова последња певала је омиљену јуначку песму „Оро игра у Болнича града“. 

Марко Спасић из Гостуше причао је пре педесетак година да су људи сузе проливали када су слушали слепог Гроздана Вељића како пева и гуди на гуслама са три струне. Умро је Гроздан у 55. години живота напрасном смрћу. Тако је завршио живот последњи гуслар Понишавља.

Самоуки чобани, гуслари, сами су и састављали стихове и после их казивали својим мештанима на зборовима и састанцима, а певали су и из књига песме које су им учени унуци читали.

Међу ћумрџијама који су се настанили у Раков долу (данашња Раковица код Београда) најпознатији био је гуслар Пироћанац Трајко Маринковић, који је певао песме о српско-бугарским ратовима...

Полако нестаје једна традиција тешком муком негована, једно песништво и казивање о прошлим јунацима и догађајима кад су цеваре и гусле биле „од давнина свирће“.

Н. Ћирић („Пиротска Слобода“, бр. 1090/72)

Фото: secanja.com