Ђавол је голему муку имал да се суде муне и за све увати, и да све знаје. Затова је и остала реч: ђавол нити оре, нити копа, само гледа куде че пакос да напраји! Е, ама само у две работе се неје вачал. Једнуту работу ђавол неје никад научил, а другуту никад неје тел да научи. Никад неја научил од какво све жена нож остри ка њу притребе, и никад неје тел чирак да буде! Ешто? Па жена остри нож од какво заврне: и оди басамак, и оди друђи нож, и оди ивицуту оди шерпу, и оди камик, и оди ћеремиду... Оди све какво њу падне под руће, те тов неје мог’л сирома ђавол’т ни да научи све и да је тел. А у чиракл’кат неје тел ни да се опробује. Што оратеше Кота Тешић, шустер:
- Да је чиракл’кат добар, ђавол би први чирак бил! А овака...
Е, али, добро-лоше, занајат је морал да се учи, и сваћи поголем дућан имал је по неколко чирака и калве. Ка доведеше башта дете да учи занајат при мајстора, он га оставеше на божју вересију. Како да детето неје његово, него да је аризано. И че рече:
- Еве ти га мајсторе! Ти башта, ти мајћа, ти Бог, ти душа, па га издељћај како знајеш и умејеш, ама, човек да испадне од њега. Да се исселамети да има од какво леб јутре да једе и дом да држи. Теб давам косћете и месото, а ти мен само кожуту в’рни - доста че је! Само ако научи уруће да работи!
И, тека је било. Чирак је бил најдолњити басамак од кога су си сви нође трљали. Јел је бој сваћи час. И оди мајстора и оди калвете. И само је есапил у памет и сверувал рачуње још колко време че пројде додек га закалве. Па че виде после сви кој је он и как’в је. И помлади чираци и друђе калве и мајстор.
Како ли че тегај буде! Че га исћијају сви за тија ћотеци што ђи је изел, када крив, када прав.
А бијење неје јел само на Божич, Ускрс, Крсну славу и ка је причес узимал.
Знало се је да чирак требе да има руће и нође, уши и уста, ама језик да нема да си не доједе лебат, па после че остане за нигде. Јербо, мучно да че га некој друђи газда прибере, ако је од једнога вечемка искаран. Искаран чирак нема ни у крошњаре ни у ћеремиџије св’ртиште да најде.
Ама, шта кажу тија, требе Бог, требе душа. По пут можеш како очеш, а по правицу како мораш. И калвете и чирацити су се учили на ешекл’к покре газдете. Ама смејали су да се насмеју само ка видеоше да је газдата весел и добро расположен. И тов, па, два-три пут у цел чиракл’к ако буде.
Газда Страта једнуш оратеше:
- Субота беше. Задзртам ја по дућање, а Благол’ж се подбо чил пред његовити дућан, гледа упразно и преклапа си нешто по памет. Чиракат мете преди дућан, па че, тићемка, рече:
- Мајсторе, нач’с сам сањувал убаву манџу. Какво това значи?
А Благол’ж че се се усмине усуле:
- Мора да дадеш десетпарче те да ти се важи да ти растомачим с’н’т.
- Е, мајсторе, че узд’не чирачето, ка би ја имал десетпарче, не би ја манџу сањувал.
А, једнуш, Гаротић испрати по чирака дома две ћила месо да жената уготви за руч’к. Кад дојде дома, нема га месото! Жена се к’лне-пече:
- А бре, никој ми месо не доноси!
А он јурне чиракатог:
- Куде је, бре, месото што ти га дадо? 
- Ама, газдо, ја га однесо, ама ђу газдарица немаше дома. И ја га тури на астал, а мачка одједнуш рипну и довати га. Ја додек да пријдем да вој га отнем, она га одсеца надвор и изеде.
А Гаротић довати мачкуту, па на кантар! Тргне ђу он на кантар а мачката там’н две ћила тешка, па окне колко га глас држи:
- А бре, ешеку ниједан Височћи! Ако су овеја две ћила на кантарат месото, куде се тегај дела мачката, а ако је тов мачката два ћила тешка, куде је тегај месото?
Па, пут зауши па га испрати дома при башту.
- За теб, че рече, неје ни занајат, ни трговачка ни домаћинска кућа.
Е, об’рни - зав’рни, паметан је бил ђавол’т. Знал је убаво ешто никад неје тел чирак да буде!
Е, об’рни - зав’рни, паметан је бил ђавол’т. Знал је убаво ешто никад неје тел чирак да буде!
Пише: Мирјана Јонић Игић
("Мале градске приче")
СЛИКА 1: Испред фризерског салона Тодора Б. Џунића. Стоји са леве стране, ослоњен на довратник, старији калфа Миодраг Станковић - Мика Курделија, касније власник фризерског салона преко пута аутобуске станице у Тијабари.
СЛИКА 2: Испред механичарске радње Костадина Игића - Коце Муне, преко пута данашње општине. Чучи први с лева газда Костадин. Око њега радници, калфе и шегрти. Сасвим лево, калфа са поносом показује последњу реч технике - ручну бушилицу (снимљено 1914. године).
СЛИКА 3: Кројачка радња Љубомира Јована Костића, председника кројачког пиротског еснафа. Љубомир стоји окружен радницима, калфама и шегртима. За машином, други с лева, седи његов син Радован. Фотографија је снимљена у дворишту његове куће.
Нема коментара:
Постави коментар