Тека беше кад се струја уводила у Станичење

Фото: Тањица Перовић „Станичење“

Када ја бео дете у моје село неје била струја, чим се смркне пале се ламбе, који су сиромашни пале гасиљчетија, а за на двор венери. При нас увечер дооде комшије и уз мезе и пијење седимо и причамо. Ја прим`кнем дрвену столицу сас наслон уз ламбуту и читам им јуначће песме за старца Вујадина, мајку Југовућа, женидбу Душанову. Они слушају, ни да трепну... Тека ни мињујеше време.

Једн д`н се чу селћијат бировин како ока да се заказује збор и да сви сељани буду присутни. Дооде из Пирот делегати и има да се решава големо питање за наше село. Би збор и саопштише да че наше село да уводи струју. Народ се убунил, једни се радују, једни се чуде, једни се плаше како че се снајду, једни се плаше за паре, колко ли че кошта, једни кажу нема да уводе добра им је и ламба. Док народ да се снајде убрмчаше се камиони, докарују алат, бандере, каблови жице, копа се, цело село у рупе и каљиште. Дошли мајстори из град, има и млада момчетија, заглеџују се у нашата убава девојчетија. Работа голема, цело село помага, ницају бандере, развлаче се жице, момчетија и девојчетија се заљубљују. Оживе село од радос, од работу, од радозналос кој че се жени, кој нече. И стварно беше женидба. Мајстор Андра узе најубававо девојче, Гордану Нацину..

Чичс Стојан Шишија, задужен да се расправља с мајстори и контролише работу, уз њи научи занат и поче им помага... Уз много работу, окање, галамење, карање, чекање и радовање свитнуше и прве сијалице, прво на задругу и улице. Сабра се народ, дизају главе, гледају у светлото, чуде се, много убаво, много сија и много се види, са смо и ми као у град. Створише се и свирачи, стиже и Трајко сас тупанат, заигра се оро, жене износе сукане банице, погаче, мужје доносе пијење. Радос, радос. Срећа завлада у село. Жене радосне, само се вале, како м`лзу краве уз сијалицу, у завник слазе за пијење и туршије без саплитање и посртање. Посипују цвеће и краставице у градинчетија. Ми, деца, на сокак се играмо поди бандеру сас сијалицу, каш`ци и кликери, а види се као по сред д`н.

Али ништа не може да мине без муку. Затрепери сијалица, прегори, угаси се, заглави се прекидач, народ се збуњује и одмах окају чича Стојана Шишију. Он знаје кво је стра и незнање. Дооди насмејан, објашњава, показује, поправља. Најголему муку су имали стари, док науче, док се навикну. У мој комшил`к живеше баба Вида, ја стално идео при њу. Једнуш кад бео отишла, она узела метлу и обикаља окрај сијалицу, не може да ју угаси. Једва ме дочека:

- Најден и Љуба отидоше рано у град, и остајише ми голему бељу, упалену сијалицу, цело време се мучим како да ју угасим. Не могу ни воду да идем да си донесем, а ни кокошће не нарани.

Ја пријдо до прекидачат, заврте га и сијалица се угаси. Њој с'вну. Показа вој како се пали и гаси, она срећна отиде за воду, мене ме за награду испрати да се укачим на дуд, да се наручам дудове, и да протресем и за њу кад се врне.

Друга комшика се плашеше да не испадне глупава, и нечеше ни да приоди до прекидачити. Ако је сијалица упалена, не гаси ју, ако је угасена не пали ју, седи си у т' вницу. Њу струја не интересује. Али једн д`н, кад је мислила да нема никог дом, почела је да приоди до прекидачат, и појавил се унук и окнул "убите!". Баба се прећинула оди стра, несу могли да ју поврну сас две чаше шићер и воду.

Кад се нарадовамо на сијалице, на видело, на палење и гасење, почеше да стизају радија.
Прво једно, па друго, па све повише. Кој како купи радио пуста га до крај. Кад једна мала пуста радио, чује се до железничку станицу, па ч`к и у Парасиње, у лозјата. Беше весело, смешно, глупаво, али сви смо били срећни и радосни, струја ни је донела јед`н нов живот.

Са се у моје село никој не радује на сијалице, радио се слабо слуша, малко народ, али модеран. Гледа Великог брата, Парови, Фарму, Турсће серије и иде се на интернет. Лампе и венери рџавеју по з`вници и тавање или фарбани вису као сувенири. Нема кој да чита, нема ни кој да слуша Мајку Југовића, Старог Вујадина и Женидбу Душанову.

Убаво је сас струју, незамисливо је без њу, али и ламбе не беоше лоше у њино време.

______
Пише: Грана Перовић