 |
| Пиротске ћилимарке у излогу демонстрирају ткање у Немачкој 1953. |
- Сећам се уочи 8. марта 1962. године из Пирота сам возом кренула за Беч, да би у главном граду Аустрије три месеца демонстрирала ткање пиротског ћилима. Фирма ми је преко београдксог “Турист-експреса” резервисала карту, а стигао је био и писмени допис газде Штајнера о мом боравку у Аустрији. Пошто нисам знала ни једну реч немачког језика била сам јако уплашена. Данима сам размишљала како ћу ја тамо у том свету, међу непознатим људима. Са газдом је било договорено да када воз стигне на Железничку станицу у Беч и ја сиђем на перон да у руци чврсто као знак препознавања држим – каталог пиротских ћилимова. Тако је и било. Чврсто сам стискала у руци каталог и уплашена гледала унаоколо ко ће да ме “препозна”, да ми приђе.
У једном тренутку прилази ми један средовечан господин, гледа у мене и каже на немачком: “Фрау Перса, Пирот!?... Гледам човека, климам главом и понављам: Перса, Перса!...
Човек се смеје, узима ми кофер а онда ме колима вози до хотела. После сам становала код газде у кући као и кућама других послодаваца у (Салцбургу, Линцу, Грацу, Велсу, Инсбруку, Дорбирну). И уместо три месеца, колико је уговор предвиђао остала сам месец и по дана дуже. Нису ме пустали да се вратим. Говорили су ми да останем ту да живим, да доведем породицу. Ја сам одбила, јер у Пироту ме је чекала породица, а били смо започели и градњу куће у Барју. Моје две млађе колегинице, девојке, које су пре мене ишле на сличну демонстрацију у Шведску, остале су тамо, нису се вратиле у Пирот. Зато је “Понишавље” после почело да шаље удате ткаље, рачунајући да ће оне мање да “побегну” и остану у иностранству.
За време мог боравка изаткала сам четри ћилима “сиџедеа” и сва су одмах била откупљена, као експонати присећа се наша саговорница.
Једног дана док је ткаља Митић у излогу робне куће фирме “Штајнер” у Бечу ткала “бомбе” на очиглед бројних пролазника и муштерија, испред излога застала је и група туриста из Италије.
- Севали су блицеви, зујале камере. У једном тренутку осетим неко ме вуче за рукав, пипа. Италијани су ушли унутра и додиривали ме, загледали, просто нису веровали да сам “жива”, већ су мислили да је – робот. Многим је било невероватно да се рукама може тако хитро и тачно да пребиру жице и тка, усклађују шаре, боје.
Италијани су изашли из радње, али после неко време ето њих поново. Доносе ми и дарују ми фотографије, као и велику бомбоњеру. Била сам пресрећна – каже Перса.
- У Бечу ми је боравак, наставља причу ткаља Перса био најпријатнији, зато што сам била код госпође Грете, а она је знала српски јер је била пореклом из Загреба. И остали моји домаћини трудили су се да ми боравак буде за памћење. Водили су ме на излете, даровали ми разне поклоне. Били су ме обукли од главе до пете по најновијој тадашњој моди. Када сам дошла у Пирот моји у кући, а и на послу нису могли да ме препознају.
На сајму Дорбирну била сам “мета” број један. Око мог разбоја, штанда “Понишавља” и куће “Штајнер” увек је било мноштво посетилаца. Лично је штанд разгледао и поздравио ме и министар индустрије Аустрије, а биле су ту и бројне дипломате, пословни људи и сви су се чудили како то да да ја прецизније и боље ткам од машине – присећа се она.
И док у ове зимске дане наша саговорница тка, њен животни сапутник Стојан Митић Столе, доајен пиротског глумишта, на свој начин, вешто решава укрштене речи. С време на време легендарни “Аџија” и “Манулаћ” са пиротске позоришне сцене “баци око” на своје “Зоне замфирско”. И када се вредна ткаља умори или растужи над судбином ткаље, или сажали што је одбила понуду фирме “Штајнер” и није остала да живи у граду на лепом плавом Дунаву, њен “Манулаћ” ће да каже:
- Немој Персо да тугујеш за тија Пратер и западни свет, ели сам те и ја водил у Најлон башту на пиво и кобасице!
Перса се само насмеје, тупне тупицом два-три пута и настави да нежно, са пуно шарма и женствености у нити утка веру, наду и љубав у још један ћилим.
Никола Ћирић / Пиротска Слобода
(Део разговора са ткаљом Персом Митић)
Фото: Марјан Ћирић / Слике старог Пирота
Нема коментара:
Постави коментар