...И чујеш из сваке куће песму

Кренеш ујутро сокацима и чујеш из сваке куће песму. Девојке су у томе биле ненадмашне. Песма је одјекивала и из сваког дућана. Певало се и у цркви. Припремале су се и коледне песме. За нас децу то је био посебан изазов. Сада тога нема. Певао сам и ја још као дете јако лепо. Много сам научио од слепог Бата–Милана Џунића, који је предводио црквени хор. Био је красан баритон. Звали су га и у Београд као солисту при значајним црквеним свечаностима. И од чувеног капетана Савковића, „Црнорукавца“, доста смо научили. Дошао је по казни у Пирот. Имао је приватну школу и увек се трудио да помогне ученицима. Претежно нас је водио у природу. Волео је песму. Говорио је „Војкане, ти почни!“ .. Други део ферија сам проводио крај Нишаве. Незаборавне су из тих летњих дана ноћне серенаде које смо приређивали по улицама. Знате оно, свирате и певате а негде вас позову и почасте, док вас други критикују и грде. Било је заиста лепо. Ухвати човека сета. Нешто слично као кад сада дођем па видим не само да се Пирот изменио, људи, већ да нема више оне старе добре навике домаћица да у дворишту имају пуно цвећа и да ујутру почисте испред куће...

Професор Војислав Илић, композитор и први српски диригент (1911-1999). 

 Из књиге „Наши у белом свету“, Бобан Митић