Беше лето и тетка ми из Велико Градиште додје у село да си види башту, матер, брата и да доведе деца при роднине да се друже и играју. Чича напрајил голему кућу у горњи двор и сви се преселили у њу. Горе се једе, седи, спи. Тетка и ја волимо старуту, она је у долњи двор, ниска бела сас плави пенџери, покријена сас ћеремиде, има два басамика од камик пред улаз на врата. П'лна је сас ствари, ништа из њу несу износили, остала је иста као некад.
Ми сваку вечер спимо у најголемуту собу куде има два дрвена кревета покријена сас ткани чаршавје, тетћин девојачки ковчег сас дарови за свадбу, астал, клупа. На дувар закачено огледало меџу два пенџера што гледају у двор, а поди њи градинче оградено сас плот што је почел да се расплита. Некада су на њега виселе д'лђе зелене краставице, а са виси рџава канта за млеко и црвен лонац. У средину, поди пенџерат, беше цвеће. У дворат голем дуд што се раскрлил и цел д'н праји сенћу, а поди њега л'скав камик згодан за седење.
Убава летња ноч, пенџери отворени и улази мирис на сено, сламу и варену морузу. Месец синул, па се у собуту све види. На дувар рамови сас породичне слиће, још од дединог башту и матер, а меџу рамовити једн најголем, на њега слика на Кочу Поповића. Деда некад волел да се бави сaс политику, да свири армонику и да иде по свадбе и госјетија. Некој му рек'л да личи на Кочу, и он набавил слику и турил ју на најубаво место на дувар. И са ни Коча гледа сас титовку на главу, сас убаве црне очи, и убаво поткресани густи бркови.
Ноч мирна, само за спање, али нас с'н не вача, да ли због успомене из овуја кућу што ни ч'чкају па не мож да спимо. Тетка се поврте у кревет, па седе, и поче ми казује за њоњ живот.
„Ја сам најмлада од сва деца. Звали су ме Истришљак, али су ме и највише волели. Сви су ме пазили и угаџали ми. На башту ми сам била најголема радос. Сваку вечер ме је турал у скут, па ми је појал, а понекад растргнеше армонику па смо сви играли и појали.
Кад појдо у први разред бео најмалечка и најмршава. Нође ми беоше т'нће као клечће, а оп'нци кад обујем они ми големи и широћи, па свире и саплитају ме. Кошуља бела, д'лга и широка, увира ми се у нође и смита ми. И заб'нат широк, два пути се може умотам у њега. Ја га врзујео сас коланче, да се не отвара. Лице ми пегаво и мршаво, а коса цело руно, д'лга, грчкава, не мож чешаљ да улезне у њу. Једва ми нана исплете перчиње. Чим ми исплете, они се разбучаве. Шамију кад турим на главу, она ми пада, жива косата, па ју обара, повише ми стоји на шију, него на главу. Увек изгледам раскубена, као да сам се од спање дигла. Нана ми ушила торбу, она се влачи по зем кад идем у школу. Неје голема, него сам ја малечка. Често ми другарице помогну да ју донесем до дом. Далеко школа, а ми седимо на крај село, узбрдо поди саму Белаву. Једва душу изнесем док стигнем. У школу ми не беше лоше, деца ме волеоше и помагаоше ми. И учитељат ме тури у прву клупу и стално ми се усмивујеше. Таква си бео свете четри године, док идо у школу. Само што бео порасла.
Чим излезо из школу, почеше ме воде на њиву. Муку су видели с мен! Они сви вредни, лету кад иду, брже работе, а ја само гледам кад појдемо сас кола да се негде заврем да не идем пешћи. Кад нема кола, једва се довлечем до њивуту. Зорка сестра ми, седам године постара оди мен, влачи ме, носи, муће мучи. Чим стигнемо ја се уб'цкам на трн, изгорим на покриву, изеде ме бубачка, и цел д'н стењем. Тека се мучише они с мене, и ја сас њивете. И почеше ме остављају дом. Научи да спремам једење, чистим кућу, метем двор, да раним стоку. По цел д'н доносим воду од чесму, и тој ми не беше тешко.
Увече се саберемо девојчетија на баир, играмо се и појемо.
И маћа ми поче ме надглеџује како треба да се пазим и бегам од мушкарчетија, и да се не заглеџујем у њи. „Момчетија само гледају да довате девојче да га преваре, и после оно нек пати, а они траже друго. Л'жу, праве се добри и мазни, а после штукну“.
Много ми поче досаџује и плаши с тој чување на поштење. Појдем у градину, она се тиће присети за некоју жену која је отишла непоштена и како вој муж тој набива на нос. Свекар и свекрва ју не поштују, и цело село знаје.
Увечер Зорка излезне на седенћу, нас две останемо да чешљамо в'лну или плетемо, и она пак почне да казује како је много важно да си не обрукам браћу, родитеље, и да за мужа будем поштена: „Тека се стекне поштовање, и никој нема сас прст да показује на тебе.“
Мину неколко д'на, она пак почне, како је башта ми бил у патролу, и како су на Котини у сокак стојали уз дувар две момчетија и две девојчетија, мували се смејали и врискали. Он мињувал неколко пути да га виде и да се засраме, па да си отиду, ама они се несу ни померили. Узел пиштаљћу, па свирнул, ни т'г се несу померили! „Тој су много глупава девојчетија! Кој оче да се жени, он дојде при башту и браћу па питује, договоре се, и праји се свадба. Нема потпирање на дувари, завлачење по ровине и њивљаци“...
Кад се твој башта врну из рат, и мину малко време, доведе маћу ти. Она там'н беше нап'лнила шеснаест године. Заједно смо ишле у школу, и много смо се убаво слагале.
Поседеше они при нас четри-пет месеци, и башту ти Буду изокаше у Војну школу. Испратише га у Русију, и она две године преседе сас нас. Биле смо као другарице, све смо заједно ишле у градину, на воду. Дом смо заједно работиле, спале смо у јед'н кревет. Зорка се не удаде за момче које је волела, па стану старачка девојћа.
Башта ми како дојде Ђина, маћа ти, престаде да иде по Општину, по свадбе и госјетија, и армонику растрза само дом за нас. Опраји се. Поче да иде у поље да работи, а ја и Ђина седимо дом, заједно ткајемо, плетемо. Она чека Буду, и често се растужи, па се развика. Ја увечер излазим сас другарице, па седимо на седенћу. Маћа ми пак почне да ми казује како не смејем да напрајим пакос, и како се сигурно момчетија заглеџују у мен. „Нико се у мен не заглеџује“- убеџујем ју- „Заглеџују се у Виду Ћелапарову, Бину Тотошилову, Јагоду Ташину. Оне су убаве, снажне, стегнуте, а ја сам никаква, раскубена, мршава. Повише личим на вејћу него на девојћу“, али ништа не помага! Казује ми како је башта ми чул на Падалиште за једну девојћу што су ју испросили у Суводол, дошли по њу, одвели ју. И преко ноч на венер, преко Белаву, преко камењаци и низбрдицу врнули ју дом. Њоњи прецркли од муку, ама имали ж'лтице, дали, па се смирила работа. Напрајили свадбу, али рашчуло се по свата села у околину за њоњо непоштење.
С тој казување беше ме прочудила, па кад видим мушко, ја се збуним и зацрвејем. Не знам да ли да гледам у њег, да се јаваљам или не јављам, али Ђина ми је много значила. Она беше слободна, неје се плашила да се јави и поговори кад неког сретнемо.
Минуше се две године, Буда дојде, доби службу у Лесковац, и отидоше си заједно.
Деско, брат ми, се ожени. Зорка се и она удоми. Ти се роди. Ја идем у Лесковац да помогнем на Ђину, да ти се порадујем. У село никој не питује за мене, нес'м убава, нес'м работна. И тека се шетам од село до Лесковац.
И т'г се маћа ти разболе, и умре. Тебе те Буда остави при деду и бабу да им ублажи муку, да пол'ко поднесу смрт на черку јединицу што ју изгубише у двајес прву годину.
Буда си отиде на службу. Мину некоје време, он се пак ожени, и роди се Миле, брати ти. Мене ме одведоше при њи да им помогнем, и да ми најду работу у фабрику, да се спасим оди село.
Маћа ми преди да појдем, пак ми казува да кад отидем у град водим рачун кво работим, да ме некој граџанин не претупа. Они воле кад дојде некоје девојче из село да се подигравају сас њега. Једва се откачи од њу, и спреми за поодење.
Кад стигну у Лесковац, снајка Славица ми рече да стурим селсћете дреје, и надава ми њоње сукње, блузе, аљине. Дојдоше и њоње две сестре Милка и Зорица, и оне ми донесоше свашта за премену. Зорица беше шнајдерка, и узе да препраји које ми неје било добро. Купише ми ципеле. Славица ми косу поткрати и исплете перчиње да падају на груди, и да може од њи да се праји убава пунђа. Промени се ја, па кад се погледам у огледало, а поче често да се гледам, не препознавам се. Проубави се! Дрејете ме препрајише!
Сас Славицу се убаво слагамо, договарамо се. Ја помагам све кво ми каже. Поче да излазим до продавницу, до пијацу. Ослободи се, па отидем и при Милку. Она живеше сас свекра и свекрву у исти двор. Њоњ муж Божа је шофер и често путује. Имају две деца и убаву кућу сас голему ћошку, и цело лето седу на њу.
И Зорицин муж Тика је шофер, работе заједно сас Божу, они живе на Хисар, и много су убави. Никад нес'м видела толко убаву жену и убавог мужа, и да се толко много воле.
Једно јутро појдо у продавницу, и на спрат поди нас видо момче, заклапаше врата. У одело сас л'скаве ципеле, белу кошуљу, машну. Кад ме погледа и насмеја се, синуше му бели зуби поди убави густи црни бркови. Имаше бели образи и црну косу, високо начешљану и грчкаву. Ја се збуни и стрча низ басамаци од стра да ми нешто не каже, а ја нема да знајем кво да му одговорим.
Минуше се неколко д'на, ја се врчао од пијац сас две големе мреже, и на улаз на врата налете пак на тој момче. Он кад ме виде, пријде да ми изнесе мрежете, ја се брани, не дава. Кажем како могу, ама он ји довати и зачас изнесе, и остави преди врата. Пружи ми руку, и рече да се зове Драгоје, да седи спрат поди нас. Ја пром'лца да сам Вука.
И од т'г, кад год појдем да нешто купим, мене ме вача стра кво че работим ако га сретнем. Али сретемо се још неколко пути покрај зградуту. Једанпут ми купи леблебије од жену што ји продава преди улазат. Једанпут ме покара да се шетамо, ја реко да имам работу, а друђи пут може.
Увече кад легнем ја си мислим кво ли сака овија господин оди мен, да ли је стварно добар или се претвара као што маћа ми казујеше. Разбивам си главу сас мислење, не смејем ни да помислим да ми се допадне. А допада ми се!
И тека једн д'н Славица ме испрати при Зорицу. Кад стиго тамо, укочи се! У дворат Тика и Драгоје седу на клупу. Тика се зарадова кад ме виде и рече: „ Б'ш добро што си дошла! Чекамо Зорицу, па идемо на музику!“.
Одма нади њињу кућу воде басамаци до туја кавану сас музику.
Зорица излезе премењена, убава, насмејана и радосна. Не чекаше ни да кажем очу ли или нечу да идем, поведоше ме сас њи. Нође ми се укочиле, једва излезо.
Кад стигомо у кавануту, Драгоје ми намести столицу да седнем, ја се спљеска и растресо од стра да не испаднем глупава. Никад нисам у кавану улазила. Срамота је да женско иде по каване! Музика беше почела. Певачица у шарену аљину сас црвени нокти, црвене уснице и црвене ципеле, игра, поје, а ја се тресем, не могу се приберем.
Тика наручи ћевапи и клакер. Не смејем ни да ји погледам, а камоли да ји једем. Драгоје виде да сам прецркла, нареза ми ћевапити, и накара ме да узмем. Ја тури у уста, она се укочила не могу ни да ји сажвачем. Како да једем кад на једно уво чујем маћу ми како ока: „ Девојћо, убаво девојћо! До кавану стиже! За тој те испратимо у град!“. На другото уво чујем брата ми Деска: „Излази од тува! Че те згазим!“. А зади мен осечам башту ми, зацрвенел се, стисал песнице, раширил нође, растресал се, и ћути. Суздржава се, жал му да ока по мен.
Мину се малко време, ја се посмири. Једну малко. Драгоје ме гледа, усмивује се. Зорица и Тика играју, веселе се. Кад се ст'вни, ја се диго да си појдем. Драгоје појде сас мен и рече: „Идемо заједно.“
Док се врчамо Драгоје ми цело време казува за његову фамилију, како је голема, како се поштују и воле, да је из Гргуре код Прокупље, да има брата и сестру. А ја само мислим кво че ми Буда каже кад стигнем дома. На срећу, он га немаше, бил на политичку наставу. Славица успала Миле и плетеше.
Два-три д'на нес'м виџувала Драгоју, и кад појдо при Милку да однесем крофне на децата, само што излезо из зградуту, стиже ме Драгоје и рече: „Ми смо изгледа пошли на исто место“.
Стварно, и он пош`л при Милку и Божу на вечеру!
Кад стигомо тамо заједно, Милка ме прободе с очи, и окну ме у кујну. Одма поче да ока: „Од куде ти сас Драгоју?! Знајеш ли ти кој је он?! Он је, мори, младо докторче, сва девојчетија из Лесковац су зинула у њега. А за медецинсће сестре, да ти не казујем! На коју покаже, његова је! Немој се заносиш, немој се замлачујеш!“
Развика се, реко да немам ништа сас њега и да смо се случајно нашли успут.
После седо да вечерам сас њи. И кад си запојдо, Драгоје се диже, и рече да идемо заједно. Милка ме пак прободе с њоњете страшне црне очи.
На врчање, он ми рече да му се свиђам, и да би волел да се по често виџевамо, и да понекад прошетамо. И пак, маћа ми се појави! И видим ју како ми прети с прс! „Реко ли ти ја какви су граџање! Пут под нође, и дооди у село!“ Ја се т'г размисли па му реко: „Не знам ја кво ти очеш, али ја сам овде дошла да помогнем на Славицу, и док се малко снајдем че почнем да работим у фабрику. Немам време за рашетовање.“ Он стану преди мен и пак ми рече: „Ти ми се Вуко стварно свиђаш! И много би волео да те овија час пољубим! Очеш ли да ми дозволиш?“
Ја не знам кво ми би, погледа у њега по први пут, па реко: „Може, ама преко лист'к“.
„Какав лист'к?“ - зачуди се човек! „Лист'к, те ту има липа“.
И стварно, он отћину лист'к, тури ми на образ, и цуну ме. Мислеше да је тој шала, отћину још јед'н листк, и ја побего! Све трчећи уз басамаци! Кад стиго при Славицу једва успеја да вој кажем да ме је Драгоје цунул.
„И кво сад да работим?! Не знам кво че он мисли, и не знам ни кво че ја работим кад га сретнем“. Славица се насмеја, па рече: „Ма ти си се заљубула, изгледа и он. Ајде ти пакуј се, па у село. Тамо че имаш време да размислиш и да видиш заљубљена ли си или неси. Таман че и он да види кво сака.“
Кад стиго у село, целу ноч не спа. Не смејем да кажем никоме. Маћа ми че се уока, нема ме пушти да се врнем. Зорка че каже: „Леле, синко, куде се загледа у докторче! Тој ни у с'н не смејеш да сањујеш!“.
И ја ником ништа не каза.
Мину недеља у муће и неспање, и врну се у Лесковац. Кад стиго, Славица се насмејала и рече: „Драгоје дооди да каже на Буду да му се допадаш, и да би тел да се жени“. Ја извилне! Срце ми се разлупа, стиже у гушу, и поче ме задавља. Че умрем, а још га нес'м видела!
И стварно увечер дојде Драгоје, договорише се сас Буду да му дојде башта и брат, и да дојду моји брат и башта и да се договоре. Буда наручи у село да дојду мојти. Дојдоше мојти, дојдоше и његовити. На башту ми беше много тешко што че отидем далеко оди њи, али пристаде.
Нити се помиња мираз, нити дарови, само се договорише када башта ми да одведе госје у Гргуре да виде куде сам дошла, и да се упознају фамилије.
Мене ме исти д'н одведоше.
Кад стигомо у Гргуре, у двор се сабрал народ, беше поздрављање, целивање, музика, окање, играње. Ујутру свекрва се заћитила, и ока комшиће да виде снау, да честитају. Никој не тражи ни кошуљу, ни чаршав.
За недељу д'на дојдоше мојти из село, довез`л ји Божа у камион. Свекар и свекрва ји дочекаше с много једење и пијење. Беше весеље два д'на! Станичењци несу навикли на толко пијење, наздрављање и да се пије из толко големе чаше. Једва издржаше!
И кад се врнуше у село, много време се расказувало у как`в сам богат дом отишла, и како ме сви воле и поштују. Како се много пије, из големе чаше, и да пију и жене и мужје барабар.
И тека мину моје удавање.
Кад после дојдомо у село Драгоје и ја, жене се чудише и питуваше како да ја таква никаква најдем толко убавог и школованог мужа! А маћа ми се прајила важна, па им је све одговарала:„Е па, била је поштена!“...
Заврши тетка причу, заспамо доцкан. Ујутру кад се разбуди, она гледаше слиће. Погледа ме, па рече: „Добро синко, кад смо код поштење, ти до куде стиже?“
„Па, тетко, стиго до целивку, али без лист'к. Ти Драгоју увати на лист'к“. А она ми уз смејање одговори: „Увати Драгоју, и пречука све Лесковчанће и медецинсће сестре!“.
Ми сваку вечер спимо у најголемуту собу куде има два дрвена кревета покријена сас ткани чаршавје, тетћин девојачки ковчег сас дарови за свадбу, астал, клупа. На дувар закачено огледало меџу два пенџера што гледају у двор, а поди њи градинче оградено сас плот што је почел да се расплита. Некада су на њега виселе д'лђе зелене краставице, а са виси рџава канта за млеко и црвен лонац. У средину, поди пенџерат, беше цвеће. У дворат голем дуд што се раскрлил и цел д'н праји сенћу, а поди њега л'скав камик згодан за седење.
Убава летња ноч, пенџери отворени и улази мирис на сено, сламу и варену морузу. Месец синул, па се у собуту све види. На дувар рамови сас породичне слиће, још од дединог башту и матер, а меџу рамовити једн најголем, на њега слика на Кочу Поповића. Деда некад волел да се бави сaс политику, да свири армонику и да иде по свадбе и госјетија. Некој му рек'л да личи на Кочу, и он набавил слику и турил ју на најубаво место на дувар. И са ни Коча гледа сас титовку на главу, сас убаве црне очи, и убаво поткресани густи бркови.
Ноч мирна, само за спање, али нас с'н не вача, да ли због успомене из овуја кућу што ни ч'чкају па не мож да спимо. Тетка се поврте у кревет, па седе, и поче ми казује за њоњ живот.
„Ја сам најмлада од сва деца. Звали су ме Истришљак, али су ме и највише волели. Сви су ме пазили и угаџали ми. На башту ми сам била најголема радос. Сваку вечер ме је турал у скут, па ми је појал, а понекад растргнеше армонику па смо сви играли и појали.
Кад појдо у први разред бео најмалечка и најмршава. Нође ми беоше т'нће као клечће, а оп'нци кад обујем они ми големи и широћи, па свире и саплитају ме. Кошуља бела, д'лга и широка, увира ми се у нође и смита ми. И заб'нат широк, два пути се може умотам у њега. Ја га врзујео сас коланче, да се не отвара. Лице ми пегаво и мршаво, а коса цело руно, д'лга, грчкава, не мож чешаљ да улезне у њу. Једва ми нана исплете перчиње. Чим ми исплете, они се разбучаве. Шамију кад турим на главу, она ми пада, жива косата, па ју обара, повише ми стоји на шију, него на главу. Увек изгледам раскубена, као да сам се од спање дигла. Нана ми ушила торбу, она се влачи по зем кад идем у школу. Неје голема, него сам ја малечка. Често ми другарице помогну да ју донесем до дом. Далеко школа, а ми седимо на крај село, узбрдо поди саму Белаву. Једва душу изнесем док стигнем. У школу ми не беше лоше, деца ме волеоше и помагаоше ми. И учитељат ме тури у прву клупу и стално ми се усмивујеше. Таква си бео свете четри године, док идо у школу. Само што бео порасла.
Чим излезо из школу, почеше ме воде на њиву. Муку су видели с мен! Они сви вредни, лету кад иду, брже работе, а ја само гледам кад појдемо сас кола да се негде заврем да не идем пешћи. Кад нема кола, једва се довлечем до њивуту. Зорка сестра ми, седам године постара оди мен, влачи ме, носи, муће мучи. Чим стигнемо ја се уб'цкам на трн, изгорим на покриву, изеде ме бубачка, и цел д'н стењем. Тека се мучише они с мене, и ја сас њивете. И почеше ме остављају дом. Научи да спремам једење, чистим кућу, метем двор, да раним стоку. По цел д'н доносим воду од чесму, и тој ми не беше тешко.
Увече се саберемо девојчетија на баир, играмо се и појемо.
И маћа ми поче ме надглеџује како треба да се пазим и бегам од мушкарчетија, и да се не заглеџујем у њи. „Момчетија само гледају да довате девојче да га преваре, и после оно нек пати, а они траже друго. Л'жу, праве се добри и мазни, а после штукну“.
Много ми поче досаџује и плаши с тој чување на поштење. Појдем у градину, она се тиће присети за некоју жену која је отишла непоштена и како вој муж тој набива на нос. Свекар и свекрва ју не поштују, и цело село знаје.
Увечер Зорка излезне на седенћу, нас две останемо да чешљамо в'лну или плетемо, и она пак почне да казује како је много важно да си не обрукам браћу, родитеље, и да за мужа будем поштена: „Тека се стекне поштовање, и никој нема сас прст да показује на тебе.“
Мину неколко д'на, она пак почне, како је башта ми бил у патролу, и како су на Котини у сокак стојали уз дувар две момчетија и две девојчетија, мували се смејали и врискали. Он мињувал неколко пути да га виде и да се засраме, па да си отиду, ама они се несу ни померили. Узел пиштаљћу, па свирнул, ни т'г се несу померили! „Тој су много глупава девојчетија! Кој оче да се жени, он дојде при башту и браћу па питује, договоре се, и праји се свадба. Нема потпирање на дувари, завлачење по ровине и њивљаци“...
Кад се твој башта врну из рат, и мину малко време, доведе маћу ти. Она там'н беше нап'лнила шеснаест године. Заједно смо ишле у школу, и много смо се убаво слагале.
Поседеше они при нас четри-пет месеци, и башту ти Буду изокаше у Војну школу. Испратише га у Русију, и она две године преседе сас нас. Биле смо као другарице, све смо заједно ишле у градину, на воду. Дом смо заједно работиле, спале смо у јед'н кревет. Зорка се не удаде за момче које је волела, па стану старачка девојћа.
Башта ми како дојде Ђина, маћа ти, престаде да иде по Општину, по свадбе и госјетија, и армонику растрза само дом за нас. Опраји се. Поче да иде у поље да работи, а ја и Ђина седимо дом, заједно ткајемо, плетемо. Она чека Буду, и често се растужи, па се развика. Ја увечер излазим сас другарице, па седимо на седенћу. Маћа ми пак почне да ми казује како не смејем да напрајим пакос, и како се сигурно момчетија заглеџују у мен. „Нико се у мен не заглеџује“- убеџујем ју- „Заглеџују се у Виду Ћелапарову, Бину Тотошилову, Јагоду Ташину. Оне су убаве, снажне, стегнуте, а ја сам никаква, раскубена, мршава. Повише личим на вејћу него на девојћу“, али ништа не помага! Казује ми како је башта ми чул на Падалиште за једну девојћу што су ју испросили у Суводол, дошли по њу, одвели ју. И преко ноч на венер, преко Белаву, преко камењаци и низбрдицу врнули ју дом. Њоњи прецркли од муку, ама имали ж'лтице, дали, па се смирила работа. Напрајили свадбу, али рашчуло се по свата села у околину за њоњо непоштење.
С тој казување беше ме прочудила, па кад видим мушко, ја се збуним и зацрвејем. Не знам да ли да гледам у њег, да се јаваљам или не јављам, али Ђина ми је много значила. Она беше слободна, неје се плашила да се јави и поговори кад неког сретнемо.
Минуше се две године, Буда дојде, доби службу у Лесковац, и отидоше си заједно.
Деско, брат ми, се ожени. Зорка се и она удоми. Ти се роди. Ја идем у Лесковац да помогнем на Ђину, да ти се порадујем. У село никој не питује за мене, нес'м убава, нес'м работна. И тека се шетам од село до Лесковац.
И т'г се маћа ти разболе, и умре. Тебе те Буда остави при деду и бабу да им ублажи муку, да пол'ко поднесу смрт на черку јединицу што ју изгубише у двајес прву годину.
Буда си отиде на службу. Мину некоје време, он се пак ожени, и роди се Миле, брати ти. Мене ме одведоше при њи да им помогнем, и да ми најду работу у фабрику, да се спасим оди село.
Маћа ми преди да појдем, пак ми казува да кад отидем у град водим рачун кво работим, да ме некој граџанин не претупа. Они воле кад дојде некоје девојче из село да се подигравају сас њега. Једва се откачи од њу, и спреми за поодење.
Кад стигну у Лесковац, снајка Славица ми рече да стурим селсћете дреје, и надава ми њоње сукње, блузе, аљине. Дојдоше и њоње две сестре Милка и Зорица, и оне ми донесоше свашта за премену. Зорица беше шнајдерка, и узе да препраји које ми неје било добро. Купише ми ципеле. Славица ми косу поткрати и исплете перчиње да падају на груди, и да може од њи да се праји убава пунђа. Промени се ја, па кад се погледам у огледало, а поче често да се гледам, не препознавам се. Проубави се! Дрејете ме препрајише!
Сас Славицу се убаво слагамо, договарамо се. Ја помагам све кво ми каже. Поче да излазим до продавницу, до пијацу. Ослободи се, па отидем и при Милку. Она живеше сас свекра и свекрву у исти двор. Њоњ муж Божа је шофер и често путује. Имају две деца и убаву кућу сас голему ћошку, и цело лето седу на њу.
И Зорицин муж Тика је шофер, работе заједно сас Божу, они живе на Хисар, и много су убави. Никад нес'м видела толко убаву жену и убавог мужа, и да се толко много воле.
Једно јутро појдо у продавницу, и на спрат поди нас видо момче, заклапаше врата. У одело сас л'скаве ципеле, белу кошуљу, машну. Кад ме погледа и насмеја се, синуше му бели зуби поди убави густи црни бркови. Имаше бели образи и црну косу, високо начешљану и грчкаву. Ја се збуни и стрча низ басамаци од стра да ми нешто не каже, а ја нема да знајем кво да му одговорим.
Минуше се неколко д'на, ја се врчао од пијац сас две големе мреже, и на улаз на врата налете пак на тој момче. Он кад ме виде, пријде да ми изнесе мрежете, ја се брани, не дава. Кажем како могу, ама он ји довати и зачас изнесе, и остави преди врата. Пружи ми руку, и рече да се зове Драгоје, да седи спрат поди нас. Ја пром'лца да сам Вука.
И од т'г, кад год појдем да нешто купим, мене ме вача стра кво че работим ако га сретнем. Али сретемо се још неколко пути покрај зградуту. Једанпут ми купи леблебије од жену што ји продава преди улазат. Једанпут ме покара да се шетамо, ја реко да имам работу, а друђи пут може.
Увече кад легнем ја си мислим кво ли сака овија господин оди мен, да ли је стварно добар или се претвара као што маћа ми казујеше. Разбивам си главу сас мислење, не смејем ни да помислим да ми се допадне. А допада ми се!
И тека једн д'н Славица ме испрати при Зорицу. Кад стиго тамо, укочи се! У дворат Тика и Драгоје седу на клупу. Тика се зарадова кад ме виде и рече: „ Б'ш добро што си дошла! Чекамо Зорицу, па идемо на музику!“.
Одма нади њињу кућу воде басамаци до туја кавану сас музику.
Зорица излезе премењена, убава, насмејана и радосна. Не чекаше ни да кажем очу ли или нечу да идем, поведоше ме сас њи. Нође ми се укочиле, једва излезо.
Кад стигомо у кавануту, Драгоје ми намести столицу да седнем, ја се спљеска и растресо од стра да не испаднем глупава. Никад нисам у кавану улазила. Срамота је да женско иде по каване! Музика беше почела. Певачица у шарену аљину сас црвени нокти, црвене уснице и црвене ципеле, игра, поје, а ја се тресем, не могу се приберем.
Тика наручи ћевапи и клакер. Не смејем ни да ји погледам, а камоли да ји једем. Драгоје виде да сам прецркла, нареза ми ћевапити, и накара ме да узмем. Ја тури у уста, она се укочила не могу ни да ји сажвачем. Како да једем кад на једно уво чујем маћу ми како ока: „ Девојћо, убаво девојћо! До кавану стиже! За тој те испратимо у град!“. На другото уво чујем брата ми Деска: „Излази од тува! Че те згазим!“. А зади мен осечам башту ми, зацрвенел се, стисал песнице, раширил нође, растресал се, и ћути. Суздржава се, жал му да ока по мен.
Мину се малко време, ја се посмири. Једну малко. Драгоје ме гледа, усмивује се. Зорица и Тика играју, веселе се. Кад се ст'вни, ја се диго да си појдем. Драгоје појде сас мен и рече: „Идемо заједно.“
Док се врчамо Драгоје ми цело време казува за његову фамилију, како је голема, како се поштују и воле, да је из Гргуре код Прокупље, да има брата и сестру. А ја само мислим кво че ми Буда каже кад стигнем дома. На срећу, он га немаше, бил на политичку наставу. Славица успала Миле и плетеше.
Два-три д'на нес'м виџувала Драгоју, и кад појдо при Милку да однесем крофне на децата, само што излезо из зградуту, стиже ме Драгоје и рече: „Ми смо изгледа пошли на исто место“.
Стварно, и он пош`л при Милку и Божу на вечеру!
Кад стигомо тамо заједно, Милка ме прободе с очи, и окну ме у кујну. Одма поче да ока: „Од куде ти сас Драгоју?! Знајеш ли ти кој је он?! Он је, мори, младо докторче, сва девојчетија из Лесковац су зинула у њега. А за медецинсће сестре, да ти не казујем! На коју покаже, његова је! Немој се заносиш, немој се замлачујеш!“
Развика се, реко да немам ништа сас њега и да смо се случајно нашли успут.
После седо да вечерам сас њи. И кад си запојдо, Драгоје се диже, и рече да идемо заједно. Милка ме пак прободе с њоњете страшне црне очи.
На врчање, он ми рече да му се свиђам, и да би волел да се по често виџевамо, и да понекад прошетамо. И пак, маћа ми се појави! И видим ју како ми прети с прс! „Реко ли ти ја какви су граџање! Пут под нође, и дооди у село!“ Ја се т'г размисли па му реко: „Не знам ја кво ти очеш, али ја сам овде дошла да помогнем на Славицу, и док се малко снајдем че почнем да работим у фабрику. Немам време за рашетовање.“ Он стану преди мен и пак ми рече: „Ти ми се Вуко стварно свиђаш! И много би волео да те овија час пољубим! Очеш ли да ми дозволиш?“
Ја не знам кво ми би, погледа у њега по први пут, па реко: „Може, ама преко лист'к“.
„Какав лист'к?“ - зачуди се човек! „Лист'к, те ту има липа“.
И стварно, он отћину лист'к, тури ми на образ, и цуну ме. Мислеше да је тој шала, отћину још јед'н листк, и ја побего! Све трчећи уз басамаци! Кад стиго при Славицу једва успеја да вој кажем да ме је Драгоје цунул.
„И кво сад да работим?! Не знам кво че он мисли, и не знам ни кво че ја работим кад га сретнем“. Славица се насмеја, па рече: „Ма ти си се заљубула, изгледа и он. Ајде ти пакуј се, па у село. Тамо че имаш време да размислиш и да видиш заљубљена ли си или неси. Таман че и он да види кво сака.“
Кад стиго у село, целу ноч не спа. Не смејем да кажем никоме. Маћа ми че се уока, нема ме пушти да се врнем. Зорка че каже: „Леле, синко, куде се загледа у докторче! Тој ни у с'н не смејеш да сањујеш!“.
И ја ником ништа не каза.
Мину недеља у муће и неспање, и врну се у Лесковац. Кад стиго, Славица се насмејала и рече: „Драгоје дооди да каже на Буду да му се допадаш, и да би тел да се жени“. Ја извилне! Срце ми се разлупа, стиже у гушу, и поче ме задавља. Че умрем, а још га нес'м видела!
И стварно увечер дојде Драгоје, договорише се сас Буду да му дојде башта и брат, и да дојду моји брат и башта и да се договоре. Буда наручи у село да дојду мојти. Дојдоше мојти, дојдоше и његовити. На башту ми беше много тешко што че отидем далеко оди њи, али пристаде.
Нити се помиња мираз, нити дарови, само се договорише када башта ми да одведе госје у Гргуре да виде куде сам дошла, и да се упознају фамилије.
Мене ме исти д'н одведоше.
Кад стигомо у Гргуре, у двор се сабрал народ, беше поздрављање, целивање, музика, окање, играње. Ујутру свекрва се заћитила, и ока комшиће да виде снау, да честитају. Никој не тражи ни кошуљу, ни чаршав.
За недељу д'на дојдоше мојти из село, довез`л ји Божа у камион. Свекар и свекрва ји дочекаше с много једење и пијење. Беше весеље два д'на! Станичењци несу навикли на толко пијење, наздрављање и да се пије из толко големе чаше. Једва издржаше!
И кад се врнуше у село, много време се расказувало у как`в сам богат дом отишла, и како ме сви воле и поштују. Како се много пије, из големе чаше, и да пију и жене и мужје барабар.
И тека мину моје удавање.
Кад после дојдомо у село Драгоје и ја, жене се чудише и питуваше како да ја таква никаква најдем толко убавог и школованог мужа! А маћа ми се прајила важна, па им је све одговарала:„Е па, била је поштена!“...
Заврши тетка причу, заспамо доцкан. Ујутру кад се разбуди, она гледаше слиће. Погледа ме, па рече: „Добро синко, кад смо код поштење, ти до куде стиже?“
„Па, тетко, стиго до целивку, али без лист'к. Ти Драгоју увати на лист'к“. А она ми уз смејање одговори: „Увати Драгоју, и пречука све Лесковчанће и медецинсће сестре!“.
Пише: Грана Перовић
