Асен Цанков, бугарски социјалиста са светитељском савешћу. Био је глас вапијућег у пустињи бугарског парламента 1. августа 1916. године. Стенографски дневници сведоче да је тога дана, као народни посланик у софијској скупштини, јавно говорио о тадашњим масовним злочинима бугарске војске над цивилним становништвом у окупираној Србији, вршених под окриљем ноћи и тобожњег плана о привременој интернацији угледних Срба у унутрашњост Бугарске до окончања сукоба:
„...Господо народни посланици, догодила се једна колосална злоупотреба коју не знам како да назовем. Дозволите ми да будем искрен и отворен: страшна гнусоба стоји иза читаве историје такозване интернације. Ја разумем да њу сам рат намеће, да је она потребна на окупираној територији из предострожности, ради заштите наших војних трупа. Но ова војна мера не само да је у међувремену прерасла у политичку, већ се претворила и у меру изнуде и пљачке. Изнећу вам чињенице, малобројне али значајне. Вратићу се на име које сам већ раније поменуо, на г. пуковника Калканџијева. Овај господин је у датим областима наредио интернацију и, упркос противљењу појединих цивилних органа, отпочео са радом. Постоје интернирани људи који су том приликом ишчезли са званичног списка. Читаво становништва оног краја зна да су они послати у место са кога се нико не враћа – на онај свет. Сурдулица и такозвано Врањско дефиле су две гробнице за овај невини и несретни свет. Тамошњи живаљ је већ саставио песму о ужасима оног пакла. Спевана је епопеја, крвава, тешка за нас, за наш слух, за нашу савест... Све ово, господо посланици, износим на основу званичних докумената, имам њихове датуме и бројеве под којима су заведени. Постоје два војника, два бугарска војника, који су извршавали егзекуције и након тога полудели.“
Како је нама Србима драга ова топла бугарска душа. Својом дирљивом искреношћу она скрушава у нама сва комшијска подозрења и злопамћења. Али тешко је бити Асен Цанков у свом сопственом народу. Тешко је и у Србији помињати злочине српских комуниста, четника, војника, полицајаца, добровољаца из бројних грађанских ратова, а да то не буде злоупотребљено или криво протумачено. За једне би овакве јавне исповести представљале само нову потврду о томе да смо ми један дивљи и деструктивни балкански народ који, ако већ мора да битише, треба најпре бити стучен и окован. За друге је и сама помисао на сопствене злочине унапред означена као лаж, мекуштво и издаја. И тако се ми православни народи већ дуго тетурамо између ових крајности: сломљених Јуда очајника и Пилатове лажне хигијене. А бројне песме невино страдалих још увек притискају нашу народну савест, као глас јеванђелских петлова позивају на болно али благородно, Петрово покајање.
Жељко Перовић
О Видовдану 2018.
Нема коментара:
Постави коментар