 |
| Дечански метох у Нишу |
Дечански метох у Нишу. Права срећа што је децембра 1878. године у овај кућерак зашао књижевник Милорад Шапчанин и оставио важан писани траг о животу и раду тих необичних духовних огњишта из турског доба. Ове трошне чатмаре биле су често и једине богомоље у варошима у којим су завојевачи олако претварали раскошне градске храмове у руине и џамије... Метоха је било хиландарских, студеничких, пећких, бигорских, рилских, синајских, међутим, управо су дечански били најбројнији. Простирали су се по читавом Балкану, на југу до Прилепа и Солуна, на западу до Сарајева, на истоку до Пирота, па чак и до Софије у којој се метох одржао све до 1898. године. Кућа дечанског метоха у Нишу порушена је за време окупације, четрдесет прве или друге године двадесетог века. Са њом су ишчезла и сва њена обележја и драгоцености које Шапчанин у својим белешкама помиње:
„...Хајдемо дакле у дечански метох, рекох капетану, па скретосмо у сокачић. Уђосмо у двориште, које је доста пространо али чисто и лепо засађено. Дом са улице нема ни једног прозорчића, али из авлије виђаху се многи омањи, чисти стаклени прозори, а пред њима отворен велики ходник на ступчићима, цигљом патосан. Троја врата воде у кућу: лево седи калуђер, десно капела, средња врата воде у остале ћелије а над њима је Богородица и натпис о ктитору и добу кад је метох постао.
Дечанац изађе пред нас у ходник, позове нас у своју скромну ћелију која је застрвена простим ћилимом, а на ниском миндерлуку асурица од рогоза и чисти покровци од кострети. Зидови просто, али лепо обложени липовином или дрветом од мечје леске. У једном крају пећ – мало ластрено кубе. Напољу опет почео провејавати снег, беше студено, и Дечанац гурну две три облице у готово охлађену пећ. Гледам калуђера у његовом простом црном руху, у прогрушаној бради, с бројаницом у руци и камилавком на глави, камилавком која је права као у наших монаха, а не она грчка која је горе заошинута и на темену испупчена као кинески летњиковац.
- Па како живите оче. Почех ја, да се само што говори. – Имате ли довољно прихода? - Хвала Богу, рече калуђер, па опет гледа у мене да штогод проговорим. А ја, шта ћу, кад сам се најмио да увек говорим кад се други, без невоље, мудре. – Јесте ли одавно овде? – Двадесет година, рече Дечанац. – Идете ли често у постриг? – Има три године нисам био. – Како то? – Немирно време, господине, па се збио свет. Нико се данас не отискава радо од своје породице. – Па зар не можете ићи сами? – Оно се може, али није адет. Овде је тако: ја скупим из вароши и ове околине по неколико стотина душа, узмемо од паше дозволу и којега гаваза, па их онда водим у Дечане. Тамо се моле Богу, виде краљеву задужбину, пишу манастир богате прилоге, а лепо му накнаде и све трошкове око дочека. Многи, ако сам није могао за живота, а он на самрти завешта повећи прилог и нареди који ће из породице отићи место њега и даривати манастир. – А од чега ви живите?- упитах га мало поверљиво. – Од исповедања и молитава. Народ је овуда побожан, па траже наше помоћи. О јесени зађем по селима, па накупим од добрих хришћана помало жита и по коју бачву вина. – Ту нека стара Нишлика унесе на послужавнику неколико чашица вина. Послужисмо се. – Постоји ли одавна овај ваш метох? – Од кад и Дечани. Овај је плац узео још Свети Краљ. Има наших старих метоха и по другим местима, у Софији, у Солуну. – А имају ли и други већи манастири из ових крајева? – Дакако да имају. Овде, на пример, има метох хиландарски, па метох светиг оца рилског. – Би ли сте нам могли показати вашу капелицу? – Изволите.
Кад пређосмо преко ходника на противну страну куће, отвори једна омања врата и уђосмо у капелу. Лево и десно чисти, бели, дрвени столови, а пред нама мали иконостас, окићен понајвише оним светогорским иконама на платну, које на малом простору представљају читаве галерије збитија и светих људи старога и новога завета. На застртом столу неколико црквених књига, мало оковано Јеванђељеоце, повећи крст од срме и мерџанчића и неколико шарених воштаних свећа, што се даје у руке верноме кад му се чита молитва. Тамњан, измирна и босиљак просипали су своје свете мирисе по овој малој богомољци... Из ормана, у једном углу, извади и показа нам велики сребрни крст из времена Немањића. досита је занимљив био и са своје величине, и са свога стила и са своје старине. Било је на њему нових података, доправака, али је већина истинита старина, у потпуном смислу – древност.“
„...Хајдемо дакле у дечански метох, рекох капетану, па скретосмо у сокачић. Уђосмо у двориште, које је доста пространо али чисто и лепо засађено. Дом са улице нема ни једног прозорчића, али из авлије виђаху се многи омањи, чисти стаклени прозори, а пред њима отворен велики ходник на ступчићима, цигљом патосан. Троја врата воде у кућу: лево седи калуђер, десно капела, средња врата воде у остале ћелије а над њима је Богородица и натпис о ктитору и добу кад је метох постао.
Дечанац изађе пред нас у ходник, позове нас у своју скромну ћелију која је застрвена простим ћилимом, а на ниском миндерлуку асурица од рогоза и чисти покровци од кострети. Зидови просто, али лепо обложени липовином или дрветом од мечје леске. У једном крају пећ – мало ластрено кубе. Напољу опет почео провејавати снег, беше студено, и Дечанац гурну две три облице у готово охлађену пећ. Гледам калуђера у његовом простом црном руху, у прогрушаној бради, с бројаницом у руци и камилавком на глави, камилавком која је права као у наших монаха, а не она грчка која је горе заошинута и на темену испупчена као кинески летњиковац.
- Па како живите оче. Почех ја, да се само што говори. – Имате ли довољно прихода? - Хвала Богу, рече калуђер, па опет гледа у мене да штогод проговорим. А ја, шта ћу, кад сам се најмио да увек говорим кад се други, без невоље, мудре. – Јесте ли одавно овде? – Двадесет година, рече Дечанац. – Идете ли често у постриг? – Има три године нисам био. – Како то? – Немирно време, господине, па се збио свет. Нико се данас не отискава радо од своје породице. – Па зар не можете ићи сами? – Оно се може, али није адет. Овде је тако: ја скупим из вароши и ове околине по неколико стотина душа, узмемо од паше дозволу и којега гаваза, па их онда водим у Дечане. Тамо се моле Богу, виде краљеву задужбину, пишу манастир богате прилоге, а лепо му накнаде и све трошкове око дочека. Многи, ако сам није могао за живота, а он на самрти завешта повећи прилог и нареди који ће из породице отићи место њега и даривати манастир. – А од чега ви живите?- упитах га мало поверљиво. – Од исповедања и молитава. Народ је овуда побожан, па траже наше помоћи. О јесени зађем по селима, па накупим од добрих хришћана помало жита и по коју бачву вина. – Ту нека стара Нишлика унесе на послужавнику неколико чашица вина. Послужисмо се. – Постоји ли одавна овај ваш метох? – Од кад и Дечани. Овај је плац узео још Свети Краљ. Има наших старих метоха и по другим местима, у Софији, у Солуну. – А имају ли и други већи манастири из ових крајева? – Дакако да имају. Овде, на пример, има метох хиландарски, па метох светиг оца рилског. – Би ли сте нам могли показати вашу капелицу? – Изволите.
Кад пређосмо преко ходника на противну страну куће, отвори једна омања врата и уђосмо у капелу. Лево и десно чисти, бели, дрвени столови, а пред нама мали иконостас, окићен понајвише оним светогорским иконама на платну, које на малом простору представљају читаве галерије збитија и светих људи старога и новога завета. На застртом столу неколико црквених књига, мало оковано Јеванђељеоце, повећи крст од срме и мерџанчића и неколико шарених воштаних свећа, што се даје у руке верноме кад му се чита молитва. Тамњан, измирна и босиљак просипали су своје свете мирисе по овој малој богомољци... Из ормана, у једном углу, извади и показа нам велики сребрни крст из времена Немањића. досита је занимљив био и са своје величине, и са свога стила и са своје старине. Било је на њему нових података, доправака, али је већина истинита старина, у потпуном смислу – древност.“
Жељко Перовић
Нема коментара:
Постави коментар